Trideseta Marinina ljubav

Zahvaljujući uzrocima i posledicama Energetskog sporazuma, dobili smo detaljniji uvid u domete savremene ruske književnosti, a među njima i potencijalnog miljenika rusofoba među nama – Vladimira Sorokina.

Geopolitička gibanja, ovako učestala, svakako su zamorna stavka naših života, ali i ona znaju da iznedre poneku prijatnu i vrednu nuspojavu. Tako je rusofilija, forsirana i uvežbavana tokom poslednjih godina, isprovocirala pojavu premijernih prevoda bitnih pisaca novije ruske književnosti – tu su Viktorija Tokareva (zbirke Praznik u Rimu i Mesecev i Ljulja), Boris Akunjin (edicije o Fandorinu, odnosno Sestri Pelagiji), Jevgenij Griškovec (Košulja), Vasilij Aksjonov (remek-delo Moskva kva-kva), Mihail Kononov (Gola pionirka)...

Rusofobnima s čitalačkom navikom i strašću kao melem na ranu mogu doći romani Vladimira Sorokina Trideseta Marinina ljubav (Laguna, 2008) i Dan opričnika (Geopoetika, 2008). Sorokin je u matičnoj Rusiji čitan pisac, mada češće smatran slučajem nego literatom: njegovim pisanjem se bave oni koji za književnosti i slova ne mare mnogo; bio je povod za nekoliko protestnih šetnji, a zavredeo je i javno spaljivanje dela ispred Boljšoj teatra...

Pred sam početak leta u našoj knjižarskoj ponudi osvanuo je Sorokinov raniji (iz 1994. godine) roman Trideseta Marinina ljubav. U njemu se autor uz dosta smelosti, pornografije i ostale efektne literarne pirotehnike bavi preispitivanjem zakonitosti tzv. fabričkog romana, podžanra popularnog u svim ruskim državotvornim inkarnacijama u poslednjih sto godina (najpoznatiji primer uspelog fabričkog romana bio bi svakako čuveni Moskva suzama ne veruje).

Vladimir Sorokin je alergičan na kalupe, te fabrički roman u njegovoj interpretaciji doživljava mnoštvo silovitih, odvažnih i uznemirujućih intervencija. To je očito već i na planu tretmana glavnog lika: umesto smerne, borbene heroine, koja nakon dosta zlopaćenja, nošena verom u bolje sutra i strpljenjem starovremenskih iskušenika, dolazi do zasluženog početka srećnog kraja, Sorokin ovde pod lupu stavlja Marinu, žrtvu incesta, kleptomanku, disidentkinju u blagom pokušaju, neuspešnu pijanistkinju, promiskuitetnu lezbijku (29 prethodnih ljubavi pripada tom žanru), koja, pak, troši i muškarce, mada nikako da doživi orgazam s nekim od njih...

U takvom stanju, ona doživljava prvi orgazam s bivšim udarnikom, sada vatrenim partijcem, i tu počinje njena temeljna transformacija; ona poželi da postane radnica za strugom. Roman mimikrijski poprima ton izvornih fabričkih pripovesti, oponašajući jezik i ideološki zanos prohujalih vremena. Jedina zamerka koja se da izneti na račun ovog dela je povremeno neobuzdana Sorokinova potreba da šokira i da iznova ilustruje već dovoljno jasno predočeno.

Dan opričnika (opričnici su bili pripadnici tajne policije Ivana Groznog), nastao 12 godina kasnije, delo je bez mane, primer vrhunske proze, toliko superiorne da u zasenak baca i (možda) upitni ideološki naboj, kao i autorasističke osnove na kojima ova snažna antiutopija počiva.

Roman prikazuje buran dan pun okrutnosti u životu opričnika-udarnika u Rusiji 2028. godine. To je Rusija spaljenih pasoša, potpuno preporođena, vraćena pravoslavnim korenima, sa Zapadnim zidom ka Evropi, u potpunosti restauriranom diktaturom i jednoumljem u kome se građanstvo dobrovoljno odriče individualnosti i osnovnih sloboda...

Pomerivši događanja u dosta blisku budućnost, Sorokin jasno govori šta misli o smeru kojim se majčica Rusija kreće. Da bi se prikazala nova država, bio je potreban i novi jezik; Sorokin stoga smišlja začudnu i poletnu smešu neologizama i arhaizama, mešavinu koja čini samo bilo ove drske i višeznačne pripovesti. Taj Sorokinov novogovor bi možda delovao nezgrapno preveden na (prijateljsko-bratski) srpski da nije bilo maštovitosti, veštine i strpljenja prevodioca Draginje Ramadanovski.

Zoran Janković

Vladimir Georgijevič Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 7. avgusta 1955. godine u gradiću Bikovo nadomak Moskve. Odloživši inženjersku diplomu, bavi se grafikom, slikarstvom, konceptualnom umetnošću (ilustrovao je više od pedeset knjiga), pod uticajem ruskog andergraunda 80-ih. Književni debi Sorokina (poezija) vezuje se za 1972. godinu, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju skoro ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu „A-Ja" objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće „Sintaksis" Andreja Sinjavskog) roman Red. Tek marta 1992. godine ovaj roman objavljuje i ruski časopis „Umetnost filma".
Autor je sledećih romana: Red (1985), Norma (1994), Roman (1994), Trideseta Marinina ljubav (1995), Srca četvorice (1994), Plavo salo (1999), Pir (2000), Led (2002), Put Bro (2004), 23000 (2005). Napisao je sledeće drame: Zemunica (1985), Ruska baka (1988), Poverenje (1989), Dismorfomanija (1990), Jubilej (1993), Hochzeitreise (1995), Šči (1996), Dostoevsky-Trip (1997), Peljmeni (1997), Srećna Nova (1998).

Potpisuje veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric (1994), Moskva (2001), Kopejka (2001), „4" (2004).

Sa Olegom Kulikom objavljuje fotoalbum „U dubini Rusije". Laureat je nagrada „Narodni Buker" i „Andrej Beli" - „za posebne zasluge pred ruskom književnošću" (2001). Godine 2005. uručena mu je nagrada „Liberti". Dela su mu prevođena na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, japanski, korejski i dr. jezike.