Moja omiljena supruga

Moja omiljena supruga novi je roman popularnog britanskog pisca Tonija Parsonsa. To je priča o mladom bračnom paru, londonskom advokatu Bilu Holdenu i njegovoj ženi Beki, koji odlučuju da se s četvorogodišnjom kćerkicom presele u Šangaj, gdje se Bilu nudi odlična prilika za napredovanje u karijeri. Ali, Šangaj je i grad iskušenja, gdje se burno stvara bogatstvo i raspadaju brakovi. Porodica Holden živi u šangajskom Rajskom naselju raskošnom stambenom bloku punom drugih supruga prelijepih djevojaka koje izdržavaju bogati tuđi muževi, kakva je i Đinđin Li. Kao moto, na početku romana stoji kineska poslovica: Čovjek s dvije kuće izgubiće razum. Čovjek s dvije žene izgubiće dušu. Ovu Parsonsovu knjigu, kao i sve njegove dosadašnje romane (Čovjek i dječak, Za moju malu, Čovjek i žena,Prava porodica, Naše zaboravljene priče) objavila je Laguna u prevodu Nenada Dropulića.
Toni Parsons je rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabriku za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Sada je kolumnista Dejli Mirora. Živi u Londonu odakle je i govorio za Vijesti.

Roman Moja omiljena supruga opisali ste kao klasičnu ljubavnu priču 21. vijeka. Možete li to pojasniti?
- To je ljubavna priča koja se može desiti samo u naše doba. Moja omiljena supruga je priča o mladom britanskom advokatu koji se sa svojom suprugom i kćerkom seli u Šangaj, a potom se zaljubljuje u ljubavnicu bogatog Kineza. To se može samo sada desiti. Prije 21. vijeka, muškarac, kao moj junak nije se morao odseliti u Šangaj. To je priča u kojoj se reflektuje promjena našeg svijeta, a to se dešava sada.

U zapletu romana je ljubavna priča, ali ovo je takođe i socijalna priča koja pokazuje koliko se kinesko društvo mijenja, zar ne?
- Nadam se da Moja omiljena supruga daje istinitu i tačnu sliku šta je Kina zapravo. Ima više slobode nego ikada, bogatija je nego što je bila i više ljudi je ostavljeno u bijedi. Ali postoje i užasni problemi zagađenost, korupcija i naravno tu je i jednopartijska država. Pokušao sam da prikažem i dobro i loše u njoj.

Opisali ste Šangaj kao grad buma, sa bogatim apartmanima, lijepim mjestima, ali sa druge strane, provincije u Kini su zapuštene i siromašne. Jaz je veliki. Kako Vi gledate na te razlike?
- Razlike između bogatih i siromašnih su nevjerovatne one skoro da ne mogu da se zamisle. 300 miliona ljudi živi udobnim životom, voze lijepe automobile, piju kapućino i kupuju dizajnirane torbe, dok preko milijardu Kineza preživljava u pravom ruralnom siromaštvu sa manje od 10 dolara dnevno.

Jedan od fenomena moderne Kine su druge žene ili moderne ljubavnice. Da li one zaista žive u kavezima za ptice, apartmanima koje im poklanjaju bogati ljubavnici i na način kako ste opisali Đinđin u romanu?
- Portret života koje vode u Šangaju Đinđin i ostale druge žene je vrlo tačan. Ja sam tamo proveo određeno vrijeme, razgovarao sam sa djevojkama i posmatrao sam njihove živote. Mislim da se takva situacija ponavlja u bilo kom velikom gradu - bogat, stariji muškarac ima mladu, siromašnu, prelijepu djevojku za ljubavnicu. To je susret ekonomije i seksa. I dešava se svugdje. Ali u Kini, posebno u Šangaju to je široko rasprostranjeno i institucionalizovano. To je u suštini XXI-vjekovna verzija njihovog starog sistema konkubina.

U centru svih Vaših romana su odnosi među ljudima. Najznačajnije pitanje u romanu Moja omiljena supruga bilo bi može li muškarac pošteno voljeti dvije žene? Vaš odgovor je?
- Možete voljeti dvije žene svim srcem, ali to ne možete izvesti u stvarnom životu. Prava ljubav zahtijeva da napravite izbor. Tako da su naša srca sposobna da vole više od jedne osobe, ali naši životi nijesu.

Napisali ste u romanu da će kineska privreda biti jedna od najvećih u narednim dekadama. Kakva su Vaša lična predviđanja o Kini?
- Ne mislim da će Kina neophodno preteći svijet. Čak iako njena privreda postane jedna od najvećih u svijetu, oni će imati na stotine miliona siromašnih ljudi. I ja ne mislim da će ikada imati demokratiju zemlja je toliko ogromna da bi takav sistem funkcionisao. Pa iako Kina nastavi da se razvija, ona nikada neće biti raj.

KNJIGA ĆE BITI PREVEDENA, ALI BEZ POMENA TIBETA I TAJVANA

Ima li nagovještaja da bi roman Moja omiljena supruga mogao biti preveden na kineski jezik? Kakve bi bile reakcije Kineza na Vaš roman?
- Po planu Moja omiljena supruga biće štampana u Kini i na kineskom jeziku u januaru 2009. Ali, ne znamo što će se desiti, jer sigurno je da će neke stvari biti izbačene iz knjige u Kini - svako pominjanje Tibeta, Tajvana ili pominjanje masakra na trgu Tijananmen, za početak. Tako da ćemo morati da pričekamo i da vidimo. Ali Kinezi koji su već pročitali knjigu kažu da ona prikazuje njihovu zemlju na istinit i moćan način. Ja mislim da će Kinezi voljeti Moju omiljenu suprugu, ako budu imali šansu da pročitaju knjigu.

Vujica OGNJENOVIĆ

Moj junak odlazi u Kinu, vidi ljude koji piju kapućino i voze BMW, i oseća iluziju da je sve kao u Velikoj Britaniji ili Americi, ali ništa nije tako, kaže britanski pisac Toni Parsons
Poznati britanski autor Toni Parsons, pored ostalih autor i bestselera „Čovek i dečak”, ponovo je gost Beograda, ovoga puta povodom predstavljanja svog novog romana „Moja omiljena supruga”, u izdanju beogradske „Lagune”. Srbija je prva zemlja u koju Parsons dolazi posle svetske premijere ove knjige, koja je održana krajem februara u Londonu. „Moja omiljena supruga” priča je koja govori o muškarcu i ženi našeg doba, o njihovim borbama, radostima i skrivenim čežnjama. Iznad svega to je knjiga o tome gde prestaju seks, pustolovina i opsesije, a počinje istinska ljubav.
Toni Parsons karijeru je započeo kao muzički kritičar i kolumnista mnogih magazina, a danas će održati predavanje na Filološkom fakultetu u 13.15 časova. U 15.00 u Skupštini grada Beograda primiće ga predsednik Skupštine grada Zoran Alimpić. U večernjim satima potpisivaće primerke svojih knjiga u knjižari Akademija. Parsons je već bio gost u Novom Sadu, a sa Nišlijama će se družiti sutra u knjižari IPS-a od 17.30 časova.
Može li se reći da je Vaša nova knjiga svojevrsni iskorak napred u odnosu na prethodne po tome što govori o „novom svetu”, o savremenoj Kini, ispunjenoj lepotom, ali i socijalnom nepravdom?
U pravu ste. Mislim da je svet ove knjige više okrenut globalnoj sceni od prethodnih. Ranije sam pisao intimnije knjige. U ovom novom romanu prikazane su velike fabrike, ekonomija i politika koje utiču na sudbinu likova i nisu pod njihovom kontrolom. U Kini se dešavaju specifične i velike ekonomske i političke promene. Voleo bih da mislim da sam napravio iskorak i da sam nešto više rekao o svetu u kojem živimo.
Za čim traga Bil, glavni junak romana, kada sa porodicom odlazi u Šangaj?
On tamo odlazi iz ekonomskih razloga, ne zbog toga što bi želeo da upozna kinesku kulturu. Želi da okuša svoju sreću, ali ne shvata koliko će sve to biti drugačije u odnosu na ono što ostavlja za sobom. Uprkos tome što Kina ekonomski uzrasta i što sve više nalikuje na Zapad, to je zapravo drugačija vrsta državnog uređenja, to nije ni klasični komunizam, ali ni kapitalizam koji prepoznajemo u zapadnim zemljama. To je nova vrsta jednopartijskog kapitalizma. Mladi advokat koji sada odlazi u Kinu nije na vrhu „lanca ishrane”, jer postoje ozbiljno moćni i bogati Kinezi, bogatiji nego što će on ikada biti. To je odraz novog veka.
Vaš junak se suočava sa mnogo većom socijalnom nepravdom u tom svetu, mnogo većom od one koja je u Evropi pokrenula pank pokret?
Mislim da ljudi ni sada ne shvataju da, iako čujemo da će Kina za pedeset godina imati najjaču ekonomiju na svetu, sada tamo živi milijarda siromašnih ljudi. Taj ekonomski rast zasnovan je na skoro beskrajnoj potrebi za radnicima u fabrikama. Prošlog leta postojala je bojazan od zagađenih igračaka iz Kine, i ja sam otišao u sobu svoje kćerke u nameri da ih bacim. I onda sam otkrio da je sve u sobi moje petogodišnje kćerke proizvedeno u Kini. Tako da ništa nisam mogao da bacim, jer bi ona bila vrlo ljuta na mene. Zapad je postao zavisan od tih jeftinih stvari. Moj junak odlazi u Kinu, vidi ljude koji piju kapućino i voze BMW, i oseća iluziju da je sve kao u Velikoj Britaniji ili Americi, ali ništa nije tako. Ljudi rade u fabrikama u kojima nemaju nikakva prava, nemaju sindikate. Ali, u isto vreme Kina nikada nije bila slobodnija nego sada. Međutim, to je daleko od savršenstva. Ranije su milioni ljudi umirali od gladi zbog nerazumne komunističke ekonomske politike. Zato je teško Kinu posmatrati bez pomešanih osećanja, zbog velike socijalne nepravde, ali i zbog velikih dostignuća.
Svakako ste Kinu posetili tokom trogodišnjeg pisanja ove knjige?
Mnogo vremena sam tamo proveo u devedesetim godinama, putujući. Bio sam i na mestima opisanim u knjizi, na severu u Dongbeju, kao i na jugu. U Šangaju sam bio mnogo puta, u poslednjih nekoliko godina. Nekada putujete ne znajući tačno šta tražite.
Vaš junak odlazi u novi svet da okuša sreću. Da li bira između toga da bude bogat, nesrećan i prazan, menjajući za to siromaštvo i ispunjenost sa svojom porodicom?
Ne verujem da su to vrednosne opcije. Ja potičem iz siromašne porodice i bio sam siromašan kao mlad otac. Siromaštvo izjeda i uništava vreme. U Africi deca po čitav dan sakupljaju čistu vodu. Ali, ne morate ići u siromašne afričke zemlje da biste to zaključili. Siromaštvo vam ne donosi sreću, ali ni u bogatstvu ne postoji prava mera, kao kod zavisnika od heroina. Kao da nikada nije dosta. Moj junak Bil misli da će dobiti dobar posao i da će biti srećan, ali onda želi da postane partner, i tako dalje i više, više. U Velikoj Britaniji i Americi ima mnogo od toga. Moji roditelji živeli su u jednoj kući čitavog života i moj otac je radio tri posla. Pitanje je koliko nam je zaista potrebno i koliko je dovoljno. To nikada zapravo ne znamo.
Da li to znamo u ljubavi i šta zapravo traži Vaš junak kada se zaljubljuje u Kineskinju?
Kada se zaljubljujemo, to iskustvo drugačije je od stvarnosti i problema sa roditeljima ili sa decom. To je vrsta slobode i mogućnosti koje gubimo sa godinama. Đinđin predstavlja jednu vrstu slobode.
Međutim njen lik govori nam i o položaju žene danas, žene koja je takođe i jedna vrsta tražene robe, žene koja postaje izdržavana ljubavnica?
To je posebno slučaj u Kini gde postoji neverovatna nejednakost. Đinđin bi u Velikoj Britaniji bila profesor, ali u Kini ljudi koji rade te obične a cenjene poslove plaćeni su tako malo. Tragedija je u tome što joj je potreban bogat muškarac kao ulaznica za svet koji liči na Zapad i udobnost. Bil koristi tu ekonomsku nejednakost.
Tako u središtu romana nastaje ljubavni trougao. Da li je moguće podjednako i istovremeno voleti dve osobe?
Mislim da ljudsko srce poseduje beskrajne mogućnost da voli, da se proširi. To je moguće biološki, ali socijalno i emotivno nije moguće. Čovek koji ima dve žene i dva doma, biće otkriven. Kineska poslovica kaže da čovek sa dve kuće gubi razum, a čovek sa dve žene gubi dušu. Ima u tome istine.
Kako Vam se sada čini Beograd?
Bio sam ovde pre 35 godina, kao devetnaestogodišnjak, a bio sam u Beogradu i pre dve godine, toplo sam dočekan i sjajno sam se proveo. Mislim da je sada situacija napetija nego tada. Ljudi su zabrinuti za svoju budućnost, ali ja bih kao prijatelj Srba i kao pisac voleo da Srbija postane punopravna članica Evropske unije.

Marina Vulićević

Toni Parsons je rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Parsons se oženio koleginicom, a kada su se razveli dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom.
Toni Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – čine okosnicu i srž romana Čovek i dečak.
Toni Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzi?kih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. U devedesetim je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u BBC-jevoj emisiji Late Review.

Njegov prvi roman Covek i decak doživeo je ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka.