Rečnik srpskoga jezika

Jednotomni rečnik srpskog jezika, posle više od veka I po od izdavanja prvog, Vukovog rečnika srpskog jezika, Matica srpska je predstavila javnosti, s nadom da će uspešno popuniti prazninu u nizu: jednotomni rečnik – rečnik srednjeg obima, šestotomni (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske) – veliki rečnik, tezaurus (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU).
Rečnik srpskoga jezika otkriva veliko bogatstvo srpske književno-jezičke leksike, složenost i isprepletanost značenja reči i raznolikost sfera njihove upotrebe.
Na više od 1.500 stranica nalazi se oko 85.000 reči objašnjenih, akcentovanih i s pravopisom usklađenih. U ovom rečniku izostavljene su nefrekventne reči stranog porekla, uklonjen je i dijalekatski leksički sloj, kao i uskoterminološke i individualne leksičke promene. Njegovu dodatnu vrednost predstavlja izuzetno bogat inventar izraza (fraza), navedenih uz odgovarajuću odrednicu i štampanih sitnijim, crnim slovima.
U tom pogledu Rečnik srpskoga jezika nadmašuje sve druge rečnike srpskog ili uopšte srpskohrvatskog jezika sličnog obima. Fraze, najčešće, predstavljaju specifičnost svakog jezika i nije ih lako prevesti na drugi jezik. Njihovo značenje pomoći će posebno leksografima, prevodiocima, kao i čitaocima književnih dela. Rečnik je namenjen svima koji govore i pišu srpskim jezikom ili ga uče i proučavaju, a biće od posebne koristi đacima, studentima, novinarima, književnicima, lingvistima i stranim slavistima (srbistima).

Biljana Vitković

POJAVA Rečnika srpskoga jezika Matice srpske predstavlja događaj od istorijske važnosti za srpsku kulturu, a izvanredan prijem koji je "temeljna knjiga srpske pismenosti" doživela u javnosti, pruža neočekivan ali nedvosmislen dokaz činjenice da Srbi, ipak, poseduju kulturu korišćenja rečnika. Na ovaj kapitalni projekat čekalo se punih 189 godina - od 1818, kada je izašao čuveni Rječnik. Dakle, prvi put posle Vuka, Srbi u jednoj knjizi imaju naučni popis standardnih reči.
Hrvati su dobili već četvrto izdanje "samo svog" rečnika od odvajanja, ali stručnjaci vele da ova davnašnja potreba srpske kulture nije izazvana raspadom srpskohrvatskog jezika, a kao dokaz za to navode činjenicu da je od ideje do realizacije prošlo čak tri decenije, a od započinjanja posla u organizaciji Matice srpske - više od petnaest godina.
- Srpsko-hrvatski jezički raskol je potrebu za ovim rečnikom, pre svega psihološku, samo ubrzao - smatra urednik Matičinog Rečnika, naš renomirani filolog i veliki stručnjak za srpski jezik Mato Pižurica.
Rečnik se dobro prodaje za naše prilike, s obzirom na cenu, ili tačnije - s obzirom na naše masovno siromaštvo, navodi Pižurica. Pet-šest hiljada dinara, svakako, za mnoge naše građane nije mala cena.
- Međutim, ko god vidi knjigu: 1.564 stranice velikog enciklopedijskog formata, i u tvrdom povezu - primeti da je knjiga čak jeftina - tvrdi Pižurica.
Kome je, ipak, potrebna knjiga nimalo "knjiških" dimenzija, teška nekoliko kilograma, koja svojim obimom teško može odgovoriti funkciji jednotomnika kao "priručne" knjige? Ivan Klajn kao jednu od očiglednih mana prvog izdanja rečnika identifikuje upravo njegove dimenzije.
- Bitno je da se bar ovog puta ne "odmaramo na lovorikama", nego da odmah počne rad na drugom izdanju jednotomnika, a zasad je već jasno da bi ono moralo biti manje i lakše, jer ovo sadašnje ima format i težinu enciklopedije, dok su odgovarajući jednojezični rečnici u drugim zemljama štampani tako da ih čitalac može držati jednom rukom.
Redaktor Miroslav Nikolić u Predgovoru Matičinom Rečniku izriče tvrdnju, može se reći reklamnu: "Ko pažljivo zagleda u ovo štivo, osetiće sve bogatstvo i raskošnu lepotu srpskoga jezika."Može li se sve bogatstvo jednog, ma koliko malog jezika, sagledati u osamdesetak hiljada reči, koliko ih je prošlo sud kvalifikovanog autorskog tima - šestotomni Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske ima ih više od 120.000, a Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU dosegnuće blizu pola miliona reči.
- Pretpostavlja se da "prosečan" građanin koji govori naš jezik "okreće" pet-šest hiljada reči, pisci verovatno ne više od desetak hiljada. U pripovetkama Laze Lazarevića, na primer, registrovano je tek nešto više od 6.000 reči - objašnjava Pižurica. - Civilizacija je život učinila raznovrsnijim, razuđenijim, i to prati jezik, posebno rečnik kao registar kulture. Naša generacija, na izvestan način, zaključuje epohu tradicionalne kulture, koju nemalim delom pohranjuje u jezik, kao u trezor. Međutim, niti smo u stanju niti ima potrebe da ceo taj prevredni "bagaž" nudimo za sve prilike. Zato i postoje različiti tipovi rečnika. Ovo je rečnik dovoljno bogat za "svakodnevnu" upotrebu, i više od toga.
Svrha jednotomnog rečnika, naglašava i recenzent Ivan Klajn, u prvom je redu da bude aktuelan (što znači da na drugo izdanje ne bismo smeli da čekamo 31 godinu, kao na prvo) i da pruži podatke o svakoj reči koja može zatrebati današnjem učeniku, studentu, novinaru, prevodiocu, publicisti, javnom radniku ili pismenom čoveku uopšte.
Dok veliki projekat SANU nosi naziv Rečnik srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika, Matičin Rečnik podrazumeva, iako u naslovu izbegnutu, odrednicu - rečnik standardnog jezika.
- Danas se naš jezik više ne može izjednačavati s "narodnim", tj. s jezikom širokih seljačkih masa, kako je bilo nužno u Vukovo vreme, a čega su se mnogi naši jezikoslovci držali još i ceo vek posle njegove smrti - objašnjava Klajn. - Svaki jezik današnje Evrope izgrađen je naporima dobrih pisaca, stručnjaka, publicista, prevodilaca i drugih obrazovanih ljudi, iskazuje se prvenstveno u književnosti, stručnoj literaturi i medijima, i standardizovan je, što znači da postoje rečnici, pravopisi, gramatike i drugi priručnici koji određuju šta spada u njega a šta ne, kako koja reč treba da glasi i šta sve može da znači.
O neminovnim propustima proisteklim usled stalnih izmena koje u jezik unosi sam protok vremena, i mogućnosti i potrebi da se u rečnik uvrste novi, moderni izrazi ili njihova nova značenja, Pižurica kaže:
- Leksikografi su osuđeni da gube trku sa životom i vremenom. Međutim, ponekad je dobro i zakasniti, jer je vreme najbolje rešeto, pa mnoge reči ne prežive, a mesto u jednotomniku je preskupo. Prisetimo se sudbine skorašnje samoupravne leksike. One reči koje nisu ušle u Rečnik nisu proskribovane i osuđene na smrt. Iz rečnika maternjeg jezika jezik se ne uči, on nam je potreban za ona finija podešavanja. I za njim će najčešće posezati visoko pismeni, oni koji drže do negovanog jezika. Iako će dopunjenim izdanjima Rečnik biti savremeniji od ovog, mi se ne možemo odreći bogatog nasleđa koje mora biti sačuvano i "istumačeno" i u jednotomniku. Moramo, na primer, i dalje čitati realiste.
Klajn naglašava da je jednotomni jednojezični rečnik u razvijenim zemljama osnovni jezički priručnik, koji donekle zamenjuje i pravopis, i gramatiku, a da mi tek treba da steknemo naviku da se služimo takvim rečnikom.
- Decenijama su naši ljudi znali samo za "Vujakliju", i stvorilo se nepisano uverenje da je samo za strane reči neophodan priručnik, a da domaće tobože svi znamo - kaže Klajn. - Stvarnost je daleko od toga. Tek sada ćemo imati rečnik u kome možemo potražiti rešenje kad pišemo zadatak, ili članak, ili referat za godišnju skupštinu, ili dođemo u sukob s lektorom u redakciji, ili se makar sa društvom u kafani posvađamo oko naglaska, promene ili tačnog značenja neke reči. Jednotomni rečnik je namenjen svakom ko piše ili govori srpski, i trebalo bi mu poželeti da dostigne milionski tiraž.

FEMINISTIČKI JEZIK

AKO rečnik zaista, kako tvrdi Pižurica, "prati život jezika", da li su onda ravnopravan segment standardnog srpskog postali i moderni "feministički" izrazi - da li se u rečniku Matice srpske našlo mesta za "sudinice", "psihološkinje"...?
- Život, nove tehnologije, novi trendovi u kulturi, donose nove realnosti i nove reči. Ako ti "feministički likovi" budu prihvaćeni, leksikografi će verifikovati stvarno stanje - kaže Pižurica.
Ivan Klajn takođe smatra da borkinje, psihološkinje i slične kovanice i ne treba da budu unete u rečnik dok se ne ustale u praksi.
- Bilo bi lepo kad bi se od svakog korena mogla automatski načiniti imenica ženskog roda, ali ih nema, a i da se načine, ljudi ih ne bi prihvatili - objašnjava Klajn. - Mi često pominjemo imenicu "kupac", koja nema ženskog oblika iako se zna da žene najviše kupuju. Slično je i sa "lovcem", i sa "znalcem", i sa mnogim drugim rečima: "pomorac", "vodič", "carinik", "ekspert", "pedagog", "astronom", "ekonom", "hirurg", "vatrogasac"...

HRVATSKI PO VUKU

IZ Matičinog šestotomnika izvedeni su svi ostali rečnici za novokomponovane jezike, što važi i za Anićev Rječnik hrvatskoga jezika - objašnjava Pižurica. - Pošto se radi o lingvistički istome jeziku, koji ne može da izdrži prevođenje, s istom dijalekatskom osnovom, srpskom, vukovskom - razlike se ipak tiču pojedinosti, a te manje-više male razlike dobile su prenaglašeno simboličko značenje. Ne znam da li treba da se hvalimo time da se u srpskom jeziku ništa nije promenilo srpsko-hrvatskim jezičkim raskolom. Ovde nikada nisu imali posla jezički higijeničari, a tim poslom nisu se bavili ni autori Matičinog Rečnika. "Srpskohrvatski jezik je postao odnosno ostao srpski" - da citiram kolegu Milorada Radovanovića. Koža je naša, i nije nam tesna! Crnogorske "specifičnosti" u jeziku su tema za sebe! I bolje da ovu svečanost srpske kulture ne mutimo i ne prljamo!

JEZICI ILI ETIKETE

- U REČNIKU su ostale neke čisto hrvatske reči (juha, tjedan, glazbenik, kolodvor....) - objašnjava Klajn. - "Crnogorske reči" ne postoje, osim dijalektalnih; ne postoje ni "bošnjačke reči", osim turcizama i arabizama koje Bošnjaci danas na silu umnožavaju, ali koji se najvećim delom sreću i u delima srpskih književnika. "Crnogorski" i "bosanski jezik" samo su političke etikete koje u nauci ništa ne znače. Što se tiče termina srpskohrvatski jezik, on nije pronalazak Titovih komunista, kao što mnogi misle, nego je u svetskoj slavistici bio uobičajen skoro dva veka. Mi možemo raspravljati da li su možda "Hrvati ukrali jezik od Srba", kao što tvrde neki naši rodoljubi, ili je "hrvatski jezik postojao vjekovima prije srpskog", kao što tvrde hrvatski nacionalisti. Činjenica je, u svakom slučaju, da u današnjem srpskom postoji niz reči hrvatskog porekla za koje nemamo zamene (npr. ples, testenina, pouzeće, kvačilo, glasilo, vodokotlić, kafić itd). Mi ih nećemo progoniti, jer je bitna razlika upravo u tome što kod Srba nikada nije postojao uskogrudi purizam i stvaranje veštačkog "novogovora" kakvi su karakteristični za Hrvate.

Jednotomni Rečnik srpskog jezika, posle više od veka i po od izdavanja prvog, Vukovog rečnika srpskog jezika, konačno je predstavljen javnosti. Na 1.500 stranica nalazi se oko 85.000 reči objašnjenih, akcentovanih i s pravopisom usklađenih.

Prof. dr Mato Pižurica, glavni urednik Rečnika, smatra da ovakav projekat nikada ne može da bude gotov jer je jezik jednog naroda nešto živo i nešto što se gotovo svakodnevno menja. Ali, da bi se radilo na drugim dopunjenim izdanjima, svakako je neophodno da postoji ona prva - kapitalna knjiga kao polazna osnova za dalji rad.
Dok je trajao rad na ovom kapitalnom delu srpske kulture promenila su se tri sekretara i dva predsednika Matice srpske, koja je izdavač Rečnika.
- Rad na Rečniku je nekoliko puta prekidan, pa nastavljan, Matica je u tom poslu bila uporna, pa tako danas u ovoj knjizi imamo više od 80.000 reči, savremeno leksikografski obrađenih, akcentovanih - rekao je Pižurica.
Devedesetih godina prošlog veka, po ideji Mitra Pešikana, vrlo ambiciozno krenulo se u ovaj poduhvat, koji je nekoliko puta prekidan, pa obnavljan i tek sada dovršen. Matičin rečnik srpskog jezika uradili su vodeći stručnjaci Instituta za srpski jezik SANU i saradnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika: Milica Vujanić, Darinka Gortan-Premk, Milorad Dešić, Rajna Dragićević, Miroslav Nikolić, Ljiljana Nogo, Vasa Pavković, Milica Radović-Tešić, Nikola Ramić, Rada Stijović i Egon Fekete. Redakciju je uradio dr Miroslav Nikolić, a recenzenti su bili akademik Ivan Klajn i prof. dr Dragoljub Petrović.
Šestotomni Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, sa 120.000 reči, objavljen je 1976. godine, takođe u izdanju Matice srpske. Bilo je potrebno da prođe više od tri decenije da se Srbija pridruži zemljama u regionu i u Evropi koje odavno imaju svoje jednotomne rečnike. Hrvatska je, na primer, izdala već četvrto izdanje rečnika, a ostale evropske zemlje od Drugog svetskog rata imaju jednotomne rečnike.
Rečnik sadrži naučni popis standardizovanih reči, obrađenih savremenim leksikografskim postupkom, uz gramatičke podatke i informacije o akcentovanju svake reči. U ovom rečniku izostavljene su nefrekventne reči stranog porekla, uklonjen je i dijalekatski leksički sloj, kao i uskoterminološke i individualne leksičke promene.
Na ovaj Rečnik može se gledati kao na produžetak posla započetog još polovinom 19. veka, iako se zna da su na njegovim temeljima nastali mnogi drugi rečnici, pa i rečnici drugih jezika kao što su Prvi rječnik hrvatskoga jezika Broza i Ivekovića, Anićev recnik, te današnji bosanski rečnici...
Posle Vuka i tri izdanja njegovog Srpskog rečnika u XIX veku, od kojih je prvo zabranjivano i spaljivano, drugome nisu dali da uđe u Srbiju, a posmrtno je o državnom trošku u Beogradu slavljeno, tek sada, 2007. godine, Srbi prvi put imaju u jednoj knjizi naučni popis standardnih reči.
Rečnik srpskoga jezika u izdanju Matice srpske prodavaće se u knjižarama po ceni od 6.000 dinara.

Narodni jezik na disku
Veliki Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika objavljen je u elektronskoj formi pre nekoliko meseci. Prvo, elektronsko izdanje Rečnika sadrži oko 300.000 odrednica sa više od milion i po značenja. Za razliku od štampane verzije, elektronska nema obeležene akcente reči. Izuzeci su samo reči u kojima je akcenat nosilac značenja. To je obrazloženo time što bi to zahtevalo dodatno vreme i sredstva, a "sam akcenat ne znaju ni mnogi lingvisti, pa bi akcenat više smetao nego što bi koristio", stav je Milorada Simića, nosioca ovog projekta i saradnika Instituta za srpski jezik.

Spaljeni rečnik
Prethodni, mnogo skromnije urađen jednotomni rečnik Miloša Moskovljevića, iz ideoloških razloga šezdesetih godina nije ugledao svetlost dana, već je kompletan tiraž uništen i spaljen s izuzetkom nekoliko primeraka koje je sačuvala ćerka lingviste Olga Moskovljević.

Glavni urednik tek objavljenog „Rečnika srpskog jezika” objašnjava zašto smo na jednotomni rečnik maternjeg jezika čekali vek i kako ga koristiti sada, kada je konačno na dohvat ruke.
Jedini jednotomni rečnik srpskog jezika posle Vukovog „Rječnika” štampanog u 19. veku konačno je objavljen u izdanju Matice srpske uoči 52. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga, održanog prošlog meseca. Svečano je predstavljen početkom protekle nedelje, u Matici srpskoj, a njegovo pojavljivanje ocenjeno je kao istorijski događaj u srpskoj kulturi, na koji se čekalo od 1818. godine, kada je izašlo prvo izdanje Vukov „Rječnika”.
Glavni urednik „Rečnika srpskog jezika” je dr Mato Pižurica, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na predmetima iz oblasti srpskog jezika i lingvistike, i sekretar Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske.
Profesor Pižurica je autor stotinak rasprava, članaka i prikaza iz istorije srpskog narodnog i književnog jezika, iz dijalektologije i lingvističke geografije. Priredio je knjigu Pavla Ivića „Srpskohrvatski dijalekti” i sa grupom drugih autora objavio knjige „Prilozi Pravopisu”, „Pravopis srpskoga jezika”, zatim školsko izdanje „Pravopisa”, kao i njegovu verziju sa podnaslovom „Priručnik za škole”, sve u izdanju Matice srpske. Osim toga, napisao je i dela „Govor okoline Kolašina”, „Jezik Andrije Zmajevića” i „Ljetopis crkovni Andrije Zmajevića”. Dr Mato Pižurica je član Međunarodne komisije Opšteslovenskog lingvističkog atlasa, kao i više odbora SANU (Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Odbor za Rečnik SANU, Odbor za etimologiju, Odbor za onomastiku). Zahvaljujući trudu profesora Pižurice i njegovih kolega i saradnika, pred kulturnom, naučnom i književnom javnošću je rečnik sa oko 80.000 reči, obrađenih savremenim leksikografskim postupkom, akcentovanih i normativno usaglašenih sa važećim pravopisom.
Koliko dugo se radilo na ovom Rečniku?
Od ideje za izradu, do njegovog pojavljivanja prošlo je tridesetak godina, a od započinjanja posla u organizaciji Matice srpske više od petnaest! Ideju za izradu jednotomnika izneo je Mitar Pešikan organima Matice srpske još pre objavljivanja završnog (šestog) toma „Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika”, koji je započet kao projekat dveju matica, i tako su urađena prva dva toma, da bi ga završila Matica srpska posle istupanja iz posla Matice hrvatske. Inače, prvi tom izašao je 1967. a šesti 1976. godine. Jednotomnikom je trebalo, kako kaže redaktor Rečnika Miroslav Nikolić u Predgovoru, „popuniti prazninu u nizu: jednotomni rečnik (kakav je ovaj koji je upravo izašao iz štampe) – rečnik srednjeg obima (kakav je pomenuti šestotomnik) – veliki rečnik, tezaurus („Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU”).
Koji su razlozi tako dugog rada na njegovoj pripremi?
Tanka leksikografska tradicija, zauzetost kvalifikovanog kadra drugim poslovima, pre svega u radu na Rečniku SANU, uvek nezaobilazan materijalni momenat, neadekvatno uvažavanje i vrednovanje leksikografskog posla i dr. Zabrana i uništavanje tiraža Rečnika Miloša Moskovljevića (1966. godine), zbog politički nepodobne obrade nekoliko reči, inače skromnog obima i vrednosti, verovatno je obeshrabrila autorske pokušaje.
Ko je sve bio angažovan na njegovoj izradi?
Rečnik je izradio autorski tim iz beogradske leksikografske škole, uglavnom sadašnji ili bivši saradnici Instituta za srpski jezik SANU. Pomenuću ih azbučnim redom: Milica Vujanić, Darinka Gortan-Premk, Milorad Dešić, Rajna Dragićević, Miroslav Nikolić, Ljiljana Nogo, Vasa Pavković, Milica Radović-Tešić, Nikola Ramić, Rada Stijović, Egon Fekete. Rečnik je redigovao i uredio Miroslav Nikolić.
Ko su korisnici ovog Rečnika i u čemu je njegov značaj?
Jednotomni rečnik je knjiga namenjena svima koji srpski govore i pišu, on je i školska i porodična knjiga istovremeno i, naravno, svih onih koji srpski jezik uče ili ga proučavaju.
U kojim intervalima jedan ovakav Rečnik treba obnavljati, proširivati, dopunjavati?
Ne mogu precizno da odgovorim, ali u uslovima modernih tehnologija Rečnik bi se morao pojavljivati, u razumnim intervalima, u novim, dopunjenim i izmenjenim izdanjima. U njima bi se otklonili previdi i greške, uključujući i korektorske, intervenisalo bi se u inventaru (neke reči bi bile isključene a uvele nove), gramatička i ortografska norma bi se uvek aktuelizovale. Nema razloga da naši rečnici standardnoga jezika, kao u nekim drugim jezicima (engleskom na primer), ne budu i uvek aktuelni priručni jezički savetnici.
Kako ste Vi lično doživeli štampanje ovog dela?
Gotovo s nevericom do poslednjeg trenutka, i onda je strah i zebnju zamenilo olakšanje i radost. Nekoliko godina unazad sam nominalno vodio projekat – pisao zahteve za sredstva, tražio načine da se projekat okonča, polagao račune, potpisujući izveštaje, i primao na sebe opravdano nezadovoljstvo javnosti što se rečnik ne pojavljuje.
Ispalo je da je Vukov „Rječnik” na neki način jedini pandan ovom Matičinom „Rečniku srpskoga jezika”?
Imenom i smeštanjem između dveju korica, u jednu knjigu – da. Međutim, što se drugih odlika tiče, bili bismo uspešniji u nabrajanju razlika. Vukov Rječnik iz 1818. godine pre svega je dijalekatski, izraz tradicionalne ruralne kulture. Te odlike je delom prerastao drugim izdanjem iz 1852. godine. Matičin Rečnik je koncipiran kao rečnik standardnoga jezika.
Srpska akademija nauka i umetnosti objavljuje „Rečnik srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika”. Da li je takav naslov, nakon srpsko-hrvatskog jezičkog raskola, trebalo napustiti?
Srpska akademija nauka i umetnosti ima pozvanije i kvalifikovanije od mene da o tome sude. Prevariću se pa ću reći da je za eventualnu takvu izmenu pravi trenutak mogao biti pre petnaestak godina – sada je to prekasno. Naravno, rečnik te koncepcije ne bi mogao, bez štete po nauku, da se liši celine izvorno štokavskog korpusa.
Koje su osnovne razlike između Rečnika srpskoga jezika Matice srpske i Rečnika SANU?
Razlike su jasne iz njihovih naslova – jedan je narodnog i književnog, a drugi je izbegao, a podrazumeva kvalifikaciju standardni. I naravno – jedan je srpskohrvatski, a drugi srpski.
Jesu li srpski i hrvatski jedan ili dva jezika? Da li naši lingvisti u tom smislu imaju usaglašen stav?
Dvoumim se da li da Vam odgovorim – i jesu i nisu, ili da, i Vi i ja, podsetimo čitaoce na često, u vreme (post)maspoka citiranu Krležinu izjavu u svim tada jednojezičnim republikama: „Da li su hrvatski i srpski jezik jedan ili dva jezika – to je jasno kao dan!”. I nagađali bismo, vođeni zdravorazumskom logikom (sada smemo, ali ne i tada) – šta je zapravo on „mudro” rekao? Kada nemam prostora za velika objašnjenja prizovem u pomoć inteligentan iskaz kolege Milorada Radovanovića: „jezičkim raskolom devedesetih godina srpskohrvatski jezik je postao odnosno ostao srpski!”. Da Vam ne uskratim odgovor na drugo pitanje. Lično mislim da su u lingvističkom esnafu najbliži pogledi onih koji na javnoj sceni vode bespoštedni rat! Svodi se to na prokletstvo malih razlika! Ništa novo!
Koliko je, i kako je politika uticala na lingvistiku? Koliko Vam to smeta, i kako bi se lingvistika odbranila od tog uticaja?
Uticala je, i utiče. A kako? Svakojako. Ali lakše je nama s njima, nego sa nama samima! Morali bismo mi u lingvističkom esnafu biti solidarniji, složniji, više se međusobno uvažavati i poštovati, kao ljudi na istome poslu i sa sličnim problemima.
Kako ocenjujete razvoj savremene srpske lingvistike?
Nasledili smo velike praznine, kulturološke i civilizacijske pre svega. I zablude – naravno, mada ja ne spadam u one kojima dobro pristaje ono Brane Crnčevića iz njegovih dobrih vremena: „Pre rata nismo ništa imali, pa su onda došli Nemci i sve nam uzeli!”. Zajednički srpskohrvatski jezik je imao komplementarne razvojne, naučne i izdavačke centre, na izvestan način i osobene škole, i to se sve za kratko vreme raspalo. Osiromašili jesmo, razbaštinjeni smo na najrazličitije načine. Međutim, na dobrom putu smo da odgovarajućim priručnicima, čak i na najvišem nivou, „pokrijemo” struku.
Rečnik srpskoga jezika je ocenjen kao važan kulturni događaj. Koji je sledeći korak u srpskoj leksikografiji?
Jedan veliki posao je urađen. Međutim, odmah moramo misliti na sledeća, izmenjena i dopunjena izdanja, i kada ocenimo da je pravo vreme – pripremićemo i njegovu elektronsku verziju. Dobili smo osnovu dvojezičnih rečnika i različitih leksikografskih i leksikoloških projekata. Matica je planirala još ranije da naredne godine organizuje stručno-naučni skup: „Perspektive srpske leksikografije na iskustvima jednotomnika”.
Nas u Matici čeka rad na pripremi višetomnog rečnika srpskoga jezika, koji bi zamenio sadašnji šestotomni Rečnik Matice srpske, odlagan zbog kašnjenja jednotomnika, kadrovskih i drugih nevolja.
Koliko će Rečnik uticati na obogaćivanje svakodnevnog jezika?
Rečnik pomaže onima koji hoće da uče, ili tačnije – onima koji već podosta znaju, a osećaju da nije suvišno katkad u knjigu zagledati, pa makar bili iz Hercegovine ili Šumadije na primer, gde se „najljepše” i „potpuno pravilno” govori. Na anegdotskom nivou, ali s „pedagoškim” pretenzijama, podsetio bih na razgovor Ive Andrića, vođen u njegovoj radnoj sobi. Na pitanje reportera koje knjige ima na policama nadohvat ruke i u koje najčešće zagleda, on spremno odgovori – rečnike. Da bi bio uverljiv, odmah samoinicijativno objasni: Teško i sporo je pisao „Prokletu avliju”, imao je ponekad i muke s nalaženjem pravih reči i onda bi uzeo da prelistava rečnik. I naravno – na tu konkretnu reč nije „nabasao”, ali se nje setio!
Kao univerzitetski profesor, kako ocenjujete govor mladih i uticaje kojima su podložni?
Nažalost studentima, i mladim ljudima uopšte, retko se pruža prilika da govore. Priznajem da me ponekad i prijatno iznenade. Samo se plašim da je tih dobrih, upravo sjajnih – sve manje! I to zabrinjava. Uplašio sam se da je prošao rok važenja izjave koju sam ponavljao kada sam u Bolonjsku deklaraciju još manje verovao nego sada (a skeptičan sam naravno i dalje): One najbolje ni mi nećemo uspeti pokvariti!
Da li ste u Rečnik uneli i reči prema rodnoj ravnopravnosti, o kojoj se u poslednje vreme sve više govori? Za muškarca u sudstvu se kaže sudija – kako glasi ženski rod te reči?
Korpus Rečnika je oformljen pre ove najnovije „revolucije” pa se nije ni moglo očekivati da će on u tom smislu biti aktuelan. Znači nema – sudinice. Pre desetak dana bio sam iznenađen dokle može da ide preterivanje kada je telefonskim putem od mene tražena informacija i savet da li su u pravilnik o sistematizaciji radnih mesta obavezni da navode zvanja s poštovanjem rodne ravnopravnosti. Npr. radno mesto: inspektorka i inspektor.
Koliko je uopšte moguće da jezik pravovremeno prati promene u društvu, u komunikaciji, tehnologiji i sl., s čime dolaze i novi predmeti i novi pojmovi?
Redovnim osavremenjavanjima u novim dopunjenim i izmenjenim izdanjima zaostajanja se mogu samo ublažavati. Međutim, ponekad nije loše malo i zakasniti, jer neke reči neće preživeti.

Jelena Stevanović