Zapis duše

Rođena 6. septembra 1953. u Kruševcu. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao bankarska službenica, kao komercijalistkinja inostranog turizma, a zatim, od 1991. do 1995. i kao novinarka i urednica magazina „Duga“, gde je pisala o kriminalu u Srbiji pod sankcijama Ujedinjenih nacija i o onima koje je nazivala „korisnicima naše nesreće“. Zbog svojih tekstova „Voleli su me do poslednje marke“ i „S kim je Dafina bila fina“ osuđena je 1996. godine, mada je više svedoka potvrdilo da je iznela istinu.
Za to vreme je napisala i objavila četiri romana. Od 1996. godine bavi se isključivo književnim radom, a 2003. godine osnovala je svoju izdavačku kuću „Globosino ALEKSANDRIJA“.
Prvu knjigu objavila je 1988. godine. Za dvadeset godina književnog rada objavila je devet romana: Javna ptica, Ana Marija me nije volela, Iva, Ženski rodoslov, Paunovo pero, Petkana, Igra anđela, Svih žalosnih radost i Zapis duše, koji su prodati u tiražu od gotovo milion primeraka.
Dobila je 18 književnih nagrada i priznanja, jedini je pisac od 1973. godine čije su knjige bile pet puta najčitanije u bibliotekama Srbije. Dobitnik je priznanja Kulturno-prosvetne zajednice Beograda Zlatni beočug za „trajni doprinos kulturi Beograda“.
Na predlog Njegove svetosti patrijarha Pavla Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao ju je Ordenom Svetog Save „za delatnu ljubav prema svetoj majci Crkvi, iskazanoj kroz književno delo kojim istrajno svedoči Hrista vaskrsloga“.
U inostranstvu je objavljeno trinaest knjiga Ljiljane Habjanović-Đurović na deset jezika. A Biografski centar u Kembridžu proglasio ju je jednim od sto najuticajnijih pisaca u svetu, mereno na regionalnom nivou.
Udata je za Milovana Đurovića i ima sina Hadži-Aleksandra.

RADOST I TUGA

Šta je vaša najveća nada?
- Od mnogih, izdvojila bih dve: Da ću dobiti unuku. I da se neću postideti na strašnom Hristovom sudu.
Šta je za vas najveća nesreća?
- Gubitak onih koje volimo. I gubitak sopstvene duše.
Kad vam je neprijatno?
- Kada ljudima koji imaju muku ne mogu da pružim ono što od mene očekuju.
Koju pesmu volite da pevate?
- U kafani Odakle si sele... iz Kruševca grada. Kod kuće Marijo slavna.
Šta vas izluđuje?
- Laž.
Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?
- Ostvarila sam sklad između posvećenosti radu i posvećenosti porodici. Živim u skladu sa vrednostima za koje se zalažem u svojim knjigama.

PRIJATELjI I NEPRIJATELjI

Kome ćete večno biti zahvalni?
- Ujka Vladi. Kuma Dušanki. Mužu i sinu. Svojim čitaocima. I, naravno, svetoj Petki i Presvetoj Bogorodici.
Šta vaši prijatelji hvale kod vas?
- Odanost.
Koga ne biste želeli da sretnete u sauni ni u kom slučaju?
- Ne odlazim u saunu.
Šta kažu vaši neprijatelji o vama?
- Verovatno: “Dokle više ta Habjanovićka?!“
Koji prirodni dar biste hteli da imate?
- Uvek sam želela da lepo pevam i da sviram klavir. U muzičku školu me nisu primili, a iz hora su me izbacili posle prve probe.
Za šta ili kome morate svakako još da se izvinite?
- Svima koje sam povredila iz nehata. Svima koje sam povredila, a da sam toga bila svesna, već sam se izvinila.

PRIVID I STVARNOST

Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?
- Poštujem ljude i zato sam tolerantna, a mnogi to dožive kao slabost pa postanu bezobrazni.
Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo?
- Ponekad prebrzo reagujem.
Šta je vaša najdragocenija imovina?
- Prsten sa likom Presvete Bogorodice, koji sam prethodno sanjala. I kolekcija anđela.
Šta je bila vaša najdramatičnija pogrešna odluka?
- Jednom sam poverovala da ljudi mogu da menjaju svet. A poverovala sam i nekim ljudima da to iskreno žele.
Koje su vaše skrivene slabosti?
- Volim lepe haljine i cipele. Nakit. Volim da sam okružena lepim stvarima.
Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?
- Dopustila bih mu da pređe dlanovima po mom licu, a onda bih mu rekla da to što „vidi“ nije važno. Da sam ja u svojim knjigama. I pustila bih mu Petkanu, koju je kao zvučnu knjigu režirao i snimio moj sin.

RAZUM I ŽELjE

Šta biste najpre uradili kada biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?
- Organizovala bih da ljudi nauče Deset Božjih zapovesti i uputila ih da žive po njima.
Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?
- Volela bih da kroz deset godina čelni ljudi ne vladaju nego služe. A da svako vlada sobom. Inače će biti sasvim svejedno ko je na vlasti.
Sa kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?
- Najbliža mi je kneginja Milica. A uzor mi je vladika Nikolaj.
Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?
- Mislim da oni nisu poznati široj javnosti.
Koji politički projekat bi doneo sreću svetu?
- Postojao je takav projekt u devetnaestom veku, zvao se hrišćanski socijalizam. Nažalost, bio je suviše human da bi ga ljudi prihvatili.
Za kog slikara biste dali najviše para?
- Za sliku Uroša Predića „Na majčinom grobu“. Mnogo puta sam pred njom plakala.

ŽIVOT I VEČNOST

Kao dete hteli ste da budete?
- Pisac čije knjige ljudi vole da čitaju.
Koji san hoćete svakako još da ostvarite?
- Da dovršim ciklus knjiga kojima ispisujem istoriju hrišćanstva.
Kako biste voleli da umrete?
- „Bez bola, mirno i nepostidno“, kao što molimo na liturgiji.
Gde želite biti sahranjeni?
- U kripti crkve čiji će ktitor biti moja porodica.
Ko da održi govor nad vašim grobom?
- Neko ko me voli.
Kojoj rečenici se nadate u tom govoru?
- „Verovala je da nas samo ljubav može spasiti. I živela je po svojoj veri.“

Svoj novi roman vidim kao povest o životu jedne izuzetne žene koju je, zbog njene dobrote, narod nazvao mati Angelina. Ali i kao svedočanstvo o putu duše po ishodu iz tela. Taj duhovni deo podjednako mi je važan kao i povest o despotičinom zemaljskom životu
Novi roman LJiljane Habjanović-Đurović „Zapis duše“ izaći će na dan otvaranja Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Reč je o knjizi u kojoj se spisateljica, opisujući život despotice, a potonje svetiteljke Mati Angeline Branković, pozabavila krupnim, teškim temama kao što je put ljudske duše po ishodu iz tela, raj, pakao, zatim greh, spasenje i konačno ljubav kao jedini pravi put ka izbavljenju.

 Kako je došlo do toga da napišete knjigu u kojoj je glavna junakinja Mati Angelina Branković, srpska despotica?
- Ideja i predlog da napišem roman o Prepodobnoj mati Angelini potekla je od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Ja o ovoj svetiteljki i despotici srpskoj tada ništa nisam znala. Ali čim sam pronašla prve šture, enciklopedijske podatke, shvatila sam da sam od njegovog visokopreosveštenstva dobila veliki dar. Priču nesvakidašnju i uzbudljivu. Nekako punu. Priču o jednoj izuzetnoj ženi, ali i o najdramatičnijem veku srpske istorije. Priču koja daje mogućnost da se iz nje razvije ozbiljan roman. Na toj priči beskrajno sam zahvalna mitropolitu. Ali zahvalna sam mu i na poverenju da takvu priču, veliku, zahtevnu i višeslojnu, poveri baš meni.

 Zacelo su pisanju romana prethodila opsežna istraživanja, pripreme, ali i obilasci terena. Postoji li nešto što vas je na tim putovanjima posebno impresioniralo?
- Kao i uvek, da bih napisala roman pročitala sam mnogo knjiga iz istorije, geografije, istorije umetnosti. Čitala sam stare spise pohranjene u arhivu Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti. Učila sam iz svedočenja svetih otaca. Pokušala sam i da obiđem mesta u kojima je živela moja junakinja. Ali, ona je svoj vek provela seleći se. Boravila je u pet država i osam gradova. U nekima od njih sam bila. Do drugih nisam uspela da stignem.

Najznačajniji mi je bio obilazak Kupinika, starog grada Brankovića na Obedskoj bari. Grad je srušen, ali se na osnovu ostataka može sagledati njegov oblik, raspored kula i kapija, položaj u okruženju i zamisliti život u gradu i podgrađu. Ispred grada, udaljena četvrt sata vlastelinskog hoda, nalazi se crkva Svetog Luke, koju je podigao despot Đurađ Branković, Angelinin svekar. Kupinik sam obišla prvi put u leto 2005. godine. Dok sam se molila pred ikonom mati Angeline, pozvali su me moji sin i muž, uzbuđeni, i u glas. Odveli su me do velikog drvenog krsta na kome je bila pločica sa natpisom: „Jerusalim, o Krstovdanu 2004.“, koja označava da je taj krst Jerusalimom nosila poklonička grupa Srpske pravoslavne crkve o Krstovdanu 2004. godine. Zadrhtala sam u neverici.“Da li je moguće?“, pitala sam. „Naš krst! „, rekao je moj sin. I danas se pitam da li je moguće da me je krst koji sam i ja nosila ulicama jerusalimskim, dok sam pisala roman „Svih žalosnih radost“, dočekao u gradu Brankovića u času kada sam počela da pišem roman „Zapis duše“. Pitam se, a imam samo jedan odgovor koji mi greje dušu i još jednom potvrđuje da u čovekovom životu ništa nije slučajno.

Ovo vaše delo karakteriše višeslojnost. Knjiga je veoma složena. Ima elemente istorije, religije, može se čitati kao psihološki roman, pa i kao knjiga o ljubavi... Kako je vi lično vidite?
- Roman koji se može žanrovski svrstati uzan je, skučen i često prazan. Zato ja ne volim žanrovske romane. „Zapis duše“ je roman bogat i sveobuhvatan, višeslojan i višeznačan, kao i sam život. Ja ga vidim kao povest o životu jedne izuzetne žene koju je, zbog dobrote, narod nazvao majkom. Ali i kao svedočanstvo o putu duše po ishodu iz tela. O životu posle smrti. Taj duhovni deo podjednako mi je važan kao i povest o despotičinom zemaljskom životu. Jer, on govori o onome što čeka svakoga od nas kada duša odbaci telo kao pohabanu haljinu. I daje odgovore na pitanja šta je, u stvari, raj, šta pakao, kako izgleda pravi dodir duša.

Dok sam radila na ovom romanu, po prvi put sam zamislila trenutak u kome duša u Carstvu nebeskom sreće ne samo duše svojih predaka, već i svetitelje. Verujte mi, prosto sam zagrcnuta radošću kada pomislim da ću možda nekada stati pred Svetu Petku, kneginju Milicu, svetog Vasilija Ostroškog, ili samu Presvetu Bogorodicu.

Opisujući put ljudske duše po napuštanju tela, otvorili ste jedno značajno pitanje - pitanje greha. Koliko je bilo teško pisati o tome?
- Ja sam o grehu, iskušenjima, demonskim podmetanjima, borbi duše, srca i uma protiv nasrtaja i prevara gospodara tame i njegovih slugu pisala i u svojim prethodnim knjigama - u romanima „Petkana“, „Igra anđela“ i „Svih žalosnih radost“. Bilo mi je teško da o istom pišem i u romanu „Zapis duše“, a da se ne ponavljam. Kao pisac, veoma sam zadovoljna što sam to uspela. Kao vernik, pišući o grehu suočavala sam se i sa sopstvenim posrnućima.

 Kažete da narod koji čuva svoju veru čuva svoj opstanak i budućnost. Angelina, njen muž Stefan Branković i sinovi Đorđe i Jovan žrtvuju se radi opstajanja u pravoslavlju i očuvanja vere predaka. Čuvamo li mi danas dovoljno našu veru?
- Život svetih Brankovića, a sveti su i Angelina i njen muž Stefan i njihovi sinovi Đorđe i Jovan, zaista se može posmatrati i kao neprestana borba protiv iskušenja da promene veru za večeru. Borba protiv ucena, pretnji i obećanja. Živeli su kao prognanici i siromasi, ali kao duhovna gospoda i vernici. Znali su da, kako je despotica rekla svome mužu, „duša nije maramica od mletačke čipke, da se prodaje po trgovima i koristi po potrebi, kao ukras ili za brisanje ruku“. A mi danas? Kao i uvek, neko veru čuva, neko je ne čuva. Neko zna da čoveku ništa ne vredi ako sav svet zadobije, a dušu svoju izgubi. Drugi smatraju da je jedino važno zadobiti svet, a o duši i ne misle. Ima, naravno, i onih koji ne veruju u večni život duše, u život posle smrti zemaljske i sud Hristov. Sve je to pitanje ličnog stava, ličnog izbora, slobodne volje čovekove. Ja, na primer, imam ozbiljnih problema zato što pišem o junakinjama iz srpske istorije i o veri. Znam, kada bih pisala o nekim drugim temama, znam i koje su teme poželjne, hvalili bi me moćnici srpske kulture i medija, a ne bi prećutkivali moje uspehe u inostranstvu i, čim progovore, krivotvorili istinu o srpskoj književnoj sceni. Ipak, ja pišem ono što nosim u duši. Samo tako mogu da se radujem napisanom, da sa ljubavlju govorim čitaocima o svojim knjigama.

Začuđujuće je da se na više mesta u romanu, mada opisujete petnaesti vek, zapaža duh ovog vremena. Posebno kada govorite o ratovima, trgovini ljudimaÖ kao da se istorija ponavlja.
- Sve što se dešava na zemlji, svakodnevni život svakoga od nas, ali i događaji koje nazivamo prelomnim i istorijskim, samo su posledica i rezultat borbe između dobra i zla. A ta borba je večna. Od kada su zbačeni sa nebesa, pali anđeli nasrću na ljude i uče ih grehu. Navode ih na mržnju, pohlepu, gnev, zavist, osvetu. Podstiču ih na krivokletstva, otimačinu i ubistva. LJudi koji služe zlu često imaju veliku moć na zemlji i nad ljudima.

 Naslovnica knjige je veoma neobična. Šta ona predstavlja?
- Slika na koricama je originalni pečat despotice Angeline iz 1479. godine. On se danas čuva u Bečkom državnom arhivu. Na pečatu je ispisano: Angelina despotica. A tu je i njen znamen: anđeo koji drži zastavu na kojoj je dvoglavi orao. Naravno, anđeo je simbol despotičinog imena, a dvoglavi orao simbol prava na nasleđe Nemanjića. Želim posebno da istaknem da je natpis na pečatu ispisan ćiriličnim pismom. Inače, dizajn korice radio je moj sin, Hadži-Aleksandar Đurović, koji radi dizajn korica i za ostala izdanja naše izdavačke kuće. On je i režirao reklamni spot za roman „Zapis duše“. I to je divno iskustvo: doživeti svoje dete kao umetnika i stvaraoca.

Autor: Mila Milosavljević

Rodila sam se 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Zbog toga sam još u detinjstvu shvatila relativnost i neodrživost nacionalnih mitova, uvidela zlo nacionalne i verske mržnje. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Danas znam. Danas je moj simbol paunovo pero. A paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun peva kada je najteže.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve, ali sam na sudu dokazala da sam pisala istinu.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.