Dževdet-beg i njegovi sinovi

Prvi roman Orhana Pamuka, koji je, uslovljen piščevim eksplozivnim svetskim uspehom, takođe, zaslužio da nađe mesto među širom čitalačkom publikom, a srpsko izdanje je među prvima u svetu.
Koliko je velika popularnost ovog pisca i kod nas, najbolje govori to što je Zovem se crveno već dugo najčitanija knjiga u Srbiji. Iako možda nema međužanrovsku širinu i onu vrstu pripovedačke zavodljivosti, po kojoj je Pamuk postao prepoznatljiv sa svojim kasnijim delima, Dževdet-beg i njegovi sinovi ipak pleni besprekornim talentom, upućuje na buduću veličinu pisca, koji nije imao ni trideset godina kad je napisao taj roman.

Tu je, kontroverznim javnim raspravama uvek sklon Pamuk, možda najviše svoj na svome.

Kroz tri generacije jedne bogate istambulske porodice, čija priča počinje sa početkom mladoturske revolucije 1908, a završava se u predvečerje vojnog puča 1971, on prati bolni proces nastajanja turske nacije, uspostavljanje sekularne države, raskid sa viševekovnom otomanskom zaostavštinom, proboj evropskih ideja i evropskog načina razmišljenja u Tursku, i sva ona tradicionalna i konzervativna opiranja, koje izaziva jedno takvo prožimanje Istoka i Zapada.

Dževdet-beg po kojem čitava ova porodična saga, monumentalna i epska kao kod Manovih Budenbrokova, i nosi ime, jasno je izgrađen lik koji obeležava prvu polovinu knjige, čiji životni put od sitnog trgovačkog špekulanta do bogatog vlasnika poslovne imperije, podseća na profil kakvog zapadnjačkog biznismena, samo što su uslovi turski, pa moramo uzeti u obzir da je taj put još trnovitiji.

Po mnogo čemu drugom, i sinovi Dževdet-bega slični su svojim zapadnjačkim kapitalističkim oponentima, jer i oni, troše pare koje su stekli rođenjem, polagano idu ka finansijskoj propasti, dok im se u isto vreme i duhovni život kruni nepouzdanim nadama i prolaznim ljudskim ideologijama.

Sve to Pamuk prati istančanom realističkom prozom, na gotovo naturalistički način, što naročito može da zasmeta, jer takav način pisanja poodavno je zastareo. A najmlađi Dževdet-begov sin Refik, koji je uistinu centralna figura romana, i oko kojeg Orhan Pamuk gradi svoja osnovna filozofska i društvena pitanja, kao da je lik posuđen iz romana Dostojevskog.

Refik ne žudi za slepom zaradom kao njegov otac i stariji brat Osman, poseduje široku društvenu samosvest, opterećen je ljubavlju prema čovečanstvu, kao ljubitelj zapadnoevropske umetnosti i strastveni sledbenik pesnika Helderlina, naivno sanja o preporodu turske nacije kroz kulturno uzdizanje, dok se svet oko njega i njegovih prijatelja polako ruši, ostavljajući ih u dubokom nespokoju i samoći.

Susrećući se sa Žan-Pol Sartrom u jednom pariskom kafeu, Refik ga pita: „Koji je smisao života msje Sartr“?.

Dževdet-beg i njegovi sinovi prepuni su junaka koji, kao kod Dostojevskog, svu svoju mogućnost za ličnom srećom, jeftino troše na ideološki zanos i pogubne društvene angažmane, ostavljajući iza sebe samo ruševine i razočarenje, svodeći svoj životni prostor i prostu činjenicu da su živi, jedinom srećnom okolnošću, ako sreća za čoveka uopšte postoji.

Dževdet-beg i njegovi sinovi, Orhan Pamuk
Geopoetika, 2007.
preveo Enver Ibrahimkadić

Završio sam svoj prvi roman, Dževdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga pročita i kaže svoje mišljenje. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Kad je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac nije ništa rekao, već me je iznenada tako zagrlio da mi je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala... Potom, kad smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje, u mene ili moj prvi roman: rekao mi je da ću jednoga dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam, rekao je Orhan Pamuk pri dodeli Nobelove nagrade za književnost 2006. Dževdet-begom i njegovim sinovima počela je njegova svetska slava. Ovo delo bilo je nagrađeno još u rukopisu, da bi tek 1982. bilo objavljeno pod promenjenim naslovom. Ovu knjigu Pamuk je pisao pod uticajem Tolstoja, Dostojevskog, Mana, naročito njegovih Budenbrokova. Pred nama je romaneskna saga o tri generacije jedne imućne porodice iz Istanbula. Zajedno sa promenama u životima junaka, pratimo i promene turskog društva koje polako prihvata vrednosti zapadnog sveta, presecano krizama i dilemama. No, glavni likovi ovog dela su ljudi i istorija, ali i, kao i što je uobičajeno kod Pamuka, grad, voljeni Istanbul.


Vrata raja, Alberto Mangel
antologija erotske literature
Portalibris, 2007.

Alberto Mangel, pisac čuvene Istorije čitanja, u mladosti jedan od onih mladih ljudi koji su čitali slepom Borhesu, sastavio je i ovu, po svemu neobičnu antologiju erotske priče.Godinama je Mangel prikupljao obimnu i rafiniranu kolekciju erotskih priča, sa svih govornih područja, od Japana, preko Burme, Čilea, Urugvaja, Francuske i SAD. U ovoj knjizi čitaoca očekuju erotske priče čiji su autori Onore de Balzak, Jukio Mišima, Jasunari Kavabata, Mario Vargas Ljosa, Ijan Makjuan, Anais Nin, Izabel Aljende, Milan Kundera... Na ovim stranicama istraženo je bezbroj različitih lica Erosa, snaga, suptilnost i sve varijacije ljubavi, ali i neverovatna raznovrsnost erotskih žudnji i iskustava. Alberto Mangel odabrao je najrazličitije priče, sa raznorodnim autorskim senzibilitetima. Prethodne dve Mangelove antologije bile su posvećene naučnoj fantastici., a o njemu kao priređivaču izrečeni su brojni superlativi. Očito je da je i Alberto Mangel, baš kao i njegov prijatelj i učitelj Borhes, ne samo izvanredan pisac već i vrsni čitalac.


Ćerka čuvara uspomena, Kim Edvards
Globosino Aleksandrija, 2007.
prevela Maja Kojić

Kritičar The New York Timesa, o Ćerki čuvara uspomena, napisao je da je to knjiga koju će svi voleti, a ovaj roman dobio je i više američkih nacionalnih nagrada. Ćerka čuvara uspomena saga je o jednoj porodici, koja počinje u tenutku kada supruga uglednog lekara rađa blizance - dečaka koji je zdrav i devojčicu sa Daunovim sindromom. Devojčica će od majke dugo godina biti skrivana i to je samo jedan od tokova ove savremene sage o ljubavi, porodici, žrtvovanju, strasti, očaju, samoći i samotnosti života u savremenim porodicama i savremenom društvu. Čerka čuvara uspomena priča je i o umetnosti fotografije, u kojoj otac pokušava da pronađe utehu, pošto se zauvek odrekao bolesne kćeri, koju će samo jednom videti, kroz prozor solitera u jednom gradu u američkoj provinciji. Kim Edvards u ovom delu demaskira sve - i ljubav i porodični život i ljudske slabosti, licemerja, ali i naličje naših vrlina. Ovo delo nalik je na ispovest maske savremenog sveta, u kome više kao da nema mesta ni za bogate, ni za siromašne, ni za jake, ni za slabe, ni za zaljubljene, ni za moćne, ni za umetnike. Ni za koga.


Sve duše, Havijer Marijas
Evrođunti, 2007.
prevela Aleksandra Mačkić

Ovaj roman opisuje dve po svemu neobične, sumorne i tegobne godine koje su se glavnom junaku dogodile na Oksfordu, gde je bio predavač. Oksford je grad u kome kao da protiče drugo vreme, koji je izvan sveta i svakidašnjice. Njegovi stanovnici, upečatljivi su i nesvakidašnji likovi ovog Marijasovog dela. To su Kler Bejs, udata žena i piščeva ljubavnica, na koju snažno utiču prošla iskustva i koja ne mari mnogo ni za koga osim za svog sina, dečaka Erika. Kontrapunt ovom liku je pripovedačev prijatelj, homoseksualac Kromer-Blejk, koji svet doživljava korz prizmu sopstvene snažne ironije i sarkazma, i živi stvarajući snažna iskustva i doživljaje za svoju starost, za koju već naslućuje da će biti usamljenička. No, to je tek deo upečatljive galerije portreta koje Marijas slika u ovom romanu, snažnim literarnim potezima i jarkim psihološkim bojama. Sve duše podsećaju na autobiografiju, s obzirom da su pisane stilom koji na momente podseća na ispovedni. Pa ipak, ovo je pre svega roman, u kome Havijer Marijas slaže humor, ironiju, nespokoj, misteriju i sećanja, tvoreći snažno i hipnotičko delo, koje kritičari porede sa Markesovim opusom.


Sanja Domazet

Već u svom prvom romanu, „Dževdet-beg i njegovi sinovi”, Orhan Pamuk pokazao je savršenstvo pripovedačke umetnosti

„Koji je smisao života, mesje Sartr…?”

Biti srećan. Najnedostižnija želja svakog čoveka, najveća himera jer je granice sreće nemoguće odrediti; moguće je, jedino, razumom prekinuti potragu za njom i prihvatiti njene surogate u okvirima ideala društva u kojem ste. U suprotnom, nesreća je vaš verni pratilac, a zadovoljstvo tek „mlaka voda na jeziku”, kako je napisao Helderlin.
Najnovija knjiga nobelovca Orhana Pamuka koja je prevedena na srpski jezik – „Dževdet-beg i njegovi sinovi” („Geopoetika”, prevod s turskog za srpsko izdanje Enver Ibrahimkadić), inače prvi roman ovog turskog pisca, bavi se upravo definicijom sreće, lutanjima i varljivim susretima sa njom. Pisan u najčistijem, majstorskom, realističkom maniru „Dževdet-beg i njegovi sinovi” tanane oblike sreće traži kroz tri generacije ugledne istanbulske porodice, od vremena Mladoturaka s početka prošlog veka do marta 1971, u osvit vojne intervencije. Burna istorija Turske sa (za tradicionaliste i konzervativce neprihvatljivim) veličanstvenim progresivnim promenama u samom korenu društva koje je nametnuo prvi predsednik turske republike Kemal Ataturk, potom Drugi svetski rat, mir i vojni puč u pozadini su ovog romana ali itekako formiraju delanje i profile glavnih junaka.

Po atmosferi, pogotovu u prvom delu knjige u kojem je savršeno predstavljen lik Dževdet-bega, ovo delo Orhana Pamuka podsetiće čitaoce na najveću porodičnu sagu koju je savremena srpska literatura iznedrila, na neponovljivo „Zlatno runo” Borislava Pekića, na Njegovane sa svim njihovim fantazmagorijama o sreći i borbom za dobrobit firme. Tu atmosferu, do kraja romana, održavaće u životu Dževdet-begov stariji sin Osman koji će, baš kao i otac za život oko sebe i društvo nimalo radoznao, misliti: „Stvari, stvari, porodica, gužva, veselje, sreća!”

Slično Njegovanima i Dževdet-beg će, od malog privatnog posla sa drvnom građom, sitnim špekulacijama prelaziti na nove poslove, gvožđarske i električarske, da bi ratno vreme iskoristio za preprodaju šećera kojom će se i definitivno obogatiti. Ženidba sa pašinom kćerkom bespogovorno mu učvršćuje društveni status, ali utvare koje ga progone (baš kao i Njegovane) svoje će gnezdo sviti u duši mlađeg sina Refika kome je, uistinu, posvećena cela knjiga, i kroz koga se prelamaju ključna pitanja koja ne daju mira samom Orhanu Pamuku.

Sa dvojicom svojih drugova, Muhitinom i Omerom, Refik predstavlja tri moguća puta kojima se kretalo tursko društvo u prošlom veku, a koja su trošila ljudske nade i uverenja. U mladosti prezirući površnost i prosečnost, razdirani poimanjima sreće za sebe, ali i društvo u koje su utkani i čijoj dobrobiti žele da aktivno doprinesu, trojica prijatelja će se u zrelom životnom dobu pretvoriti u gubitnike, a razlika među njima biće samo u vibrantnim kajanjima duše, ako tako nešto može uopšte da bude izmerivo. Muhitin, netalentovani pesnik i mekušac, oportunista i potencijalni samoubica, postaće tvrdi nacionalista i, na kraju, narodni poslanik. Omer, perspektivni inženjer, samozaljubljena kukavica koja zgrće pare, postaće aga i na dalekom imanju predaće se alkoholu i samoći. Refik, pak, najteži za oblikovanje i filigranski lik romana, prodaće svoj udeo u firmi i do smrti nespokojan pokušaće da svom životu da neki smisao.

Baveći se ovom trojicom, Pamuk će ispisati briljantne političke mini-traktate o licemerju društva, o vlasti, o domovini i državi; konačno, kroz ova tri lika prelomiće odnos između Istoka i Zapada, razmotriti metafore Tame i Svetlosti, Istorije i Sadašnjosti, pokušavajući da odgonetne da li je turski intelektualac izgubljen za Tursku ako je evropeiziran? Najgori prekor „Ti si se evropeizovao!” odzvanja ovim romanom poput neke kletve, i gorko ukazuje na predrasude, sa obe strane, ali pogubnije po sudbinu Turske.

U tom vrtlogu, Refik se odlučuje na korak ka svojoj utopiji. Uverenje da su Turskoj potrebni novi kulturni pokret i prosvećenost rezultiraće ulaganjem celog kapitala u izdavačku kuću u kojoj će biti objavljivane knjige „za korist seljaka, naroda, jadnika, siromaha…” Potvrdu o neophodnosti tog ideala, kao jednog od oblika sreće za društvo i pojedinca, Refik će dobiti i u (navodnom) susretu sa Sartrom u jednom pariskom kafeu. „Koji je smisao života, mesje Sartr… Kako se, molim vas, spasava domovina?”, upitaće slavnog filozofa, a odgovor će biti: „Da sam na vašem mestu, mesje, kao intelektualac koji dolazi iz jedne nerazvijene zemlje, ja ne bih ovde pio kafu s mlekom nego bih bio učitelj u svojoj zemlji”. Realnost Refikove utopije, međutim, biće da te knjige niko nije kupovao…

Sada, kada roman „Dževdet-beg i njegovi sinovi” čitamo posle „Bele tvrđave”, „Novog života” i „Zovem se Crveno” koji su na srpski prevedeni ranije, shvatamo da je Orhan Pamuk već u prvoj svojoj knjizi pokazao savršenstvo pripovedačke umetnosti. „Dževdet-beg i njegovi sinovi” je delo sastavljeno iz ispričanih slika; događanja je, u suštini, neverovatno malo, a pred našim očima, na gotovo 700 stranica, izgrađena je bez ijedne jedine suvišne reči monumentalna priča o ljudskoj intimi i mogućnostima sreće kroz sedmodecenijsku istoriju turskog društva u previranju! Orhanu Pamuku u toj umešnosti pripovedanja danas nema premca.

A o definiciji sreće i Helderlinu koga Refik neumorno čita, još samo nešto: kroz roman se, periodično, lenjo provlači lik hadžije koji mirno sedi na suncu, nešto radi i priča sa rutavim, mladim razdraganim ovčarskim psom. „Postojala je neka bliskost koju su obojica formirali: govorili su da njima pripada ovo nebo i svetlost, ovo parče dunjluka (`ovog sveta`) što stoji nepomično…” Dovoljno.

Anđelka Cvijić

To je široka slika Turske i prolaska njene građanske klase kroz lavirinte kapitalizma, njene uspone i padove

Miljenik našim čitalaca, turski nobelovac Orhan Pamuk, više od godinu dana je na samom vrhu bestseler lista sa romanom "Zovem se Crveno", ni njegov putopis "Istanbul" ne pada ispod desetog mjesta, a sada je štampan i njegov debitantski roman "Dževdet beg i njegovi sinovi".
Izdavač Vladislav Bajac, vlasnik "Geopoetike", koji je " otkrio" našim čitaocima Pamuka sa njegovim romanom "Bijela tvrđava", sada im je omogućio da među prvima u svijetu (poslije originalnog jezika) mogu da čitaju knjigu kojom je pisac zakoračio na stazu koja ga je odvela do Stokholma da 2006. primi najviše literarno priznanje na svijetu .
Prema riječima Bajca, djelo je prvobitno imalo drugi naslov ("Tama i svjetlost") i 1979. je dobilo nagradu izdavača Milijet kao najbolji rukopis, a kada se pojavilo 1982. pod sadašnjim naslovom "Dževdet beg i njegovi sinovi", dobilo je nagradu koja nosi ime slavnog pisca Orhana Kemala.
Ovo djelo je pisano pod uticajem klasične evropske literature (Dostojevski, Tolstoj, Man) i može da se uporedi s" Budenbrokovima" Tomasa Mana, jer se u oba slučaja radi o romanesknoj porodičnoj sagi.
Pamuk prati sudbine tri generacije jedne imućne istambulske porodice, a vremenski raspon je od mladoturske revolucije 1908. do predvečerja vojnog puča 1971.godine.
Tokom ovog perioda tursko društvo se transformisalo od Osmanske imperije, koja je još bila duboko ukorijenjena u prošlost, u prozapadnu republiku koja prolazi kroz niz kriza.
Mladi Pamuk se opredijelio da ispirča porodičnu sagu, na skoro naturalistički način, ostajući vjeran klasičnom realističkom romanu sa čvrstim zapletom i impresivnim likovima koji su stavljeni u jasno definisan društveni kontekst .
"To je široka slika čitavog 20. vijeka moderne Turske i prolaska njene građanske klase kroz lavirinte kapitalizma, njene uspone i padove" objasnio je Bajac.Na koricama knjige štampan je odlomak iz govora koji je Pamuk održao prilikom primanja Nobelove nagrade, u kome navodi kako je rukopis "Dževdet bega" dao ocu, čije mu je mišljenje bilo veoma važno i kako je otac, pošto ga je pročitao, zagrljajem pokazao sinu da mu se knjiga dopala, što je i preporuka svakom budućem čitaocu.

„Dobro, veruješ li ti da će se sve rešiti zabranama i silom?” upita Muhtar-beg Refika.
„Svi znaju da je sila, ili surovost koju je država primenjivala, davala povoda putu našeg razvoja kroz istoriju”, odgovorio je Refik.
„Ti si, dakle, na strani razvoja, čak i upotrebom državne sile?” upitao je.
„Zar to nije ono što se inače uvek primenjuje?” upita Refet-beg.
„Stani, stani! Neka odgovori mladić”, reče Muhtar-beg. „Neka napokon kaže da je na strani upotrebe sile!”
Refik nije rekao da se zalaže za upotrebu sile, ali je shvatio da ne može da kaže ni da je sasvim protiv toga. Na to, osećajući da je primoran da ponavlja ono što su radili svi oni koji u ovakvim situacijama nisu mogli da donesu odluku i razmišljajući kako se našao u takvoj situaciji, poče izlagati ono što je znao o ulozi koju je u našoj istoriji igrala upotreba sile. Na jednoj strani je pričao o reformama Mahmuda II, a na drugoj je istraživao zašto se osećao tako prikleštenim.

„Ne može se opravdati ništa što se postiže bičevanjem ljudi”, pomisli Refik, ali je opet mislio kako se ne može ni protiviti sili, koja, u principu, otvara put razvoju.

„Ali oni nemaju nameru da odustanu”, opet je rekao Muhtar-beg. „Refet, hajde ti ispričaj ono, kako se zove... Ono što je urađeno u Adani da se nomadska plemena nasele na jednom mestu... Koliko ima godina... već sto godina žele da nomadska turkmenska plemena smeste da žive u kućama. Oni, međutim, žele da ostanu nomadi! Na kraju su ih silom, batinom negde naselili. Šta se desilo? Povećala se produktivnost! Poljoprivreda se razvila! Zemlja se razvila! Tamo se sada seje pamuk koji traži ceo svet! Da su se oni pitali, oni bi se odlučili za ono staro, zaostalo i bedno stanje... Eto, u tome je značaj sile!”

„Ali, tlačenjem ljudi ne može se postići prosvetljenost i napredak”, rekao je Refik.

„Ah, sinko, ne mogu da razumem ove tvoje reči”, reče Muhtar-beg osetivši zadovoljstvo osvete za sve ono što se nakupilo u toku svih dosadašnjih rasprava sa Refikom. Nasmeja se. „Šta je to što ti nazivaš prosvetljenošću? Prosperitet sam razumeo. Prosperitet je bitan. Neka država napreduje, samo da se okolina ne petlja u to što nazivaš prosvetljenošću. Neka ostane tama. Neka ostane tama, ali neka država napreduje, neka poljoprivreda napreduje, neka industrija napreduje. Inače se nikako neće napredovati, zar nije tako? Sve što je urađeno, urađeno je pomoću batine!” Videvši očajanje na Refikovom licu: „Možda sam te pogrešno shvatio. Možda se varam”, reče. „Ali ovde ne može postojati ništa što dopušta da sve bude slobodno!”

Osećajući potrebu da se malopređašnji razgovor nastavi, kako bi se rešio ove zbunjenosti i uredio svoje misli, Refik upita:

„Dobro, a kako bi trebalo da bude? Kako se batinanjem narod može dovesti do prosvetljenosti? Ako želimo da u ovoj zemlji zasija svetlo razuma i promena, zar to ne želimo za narod?” Budući da mu niko nije odgovorio, ovoga puta gledajući Refet-bega u oči upita: „Zar, po vama, nije pogrešno da se narodu silom nameću promene i napredak? Možda naša istorija beleži promene koje su donesene primenom sile protiv naroda, ali ne moramo zato sada da opravdavamo upotrebu sile ove države...”

Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaši, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).
Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, ciji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.
Njegov cetvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemacke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) u 2005. godini i Nobelove nagrade za književnost 2006. godine.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.