Idi, vreme je

Najnoviji, treći roman beogradske spisateljice Marije Jovanović (1959)”Idi, vreme je” (sopstveno izdanje, 2006.), sustiže popularnost prethodna dva. U ovoj urbanoj, beogradskoj priči prepoznale su se generacije koje su sedamdesetih sazrevale uz muziku i stihove DŽonija Štulića. I bezbrižno krstarile Evropom, vraćajući se kući. DŽoni je pevao o “magazinima, propagandi, duplericama, sivim eminencijama, besprizornim usrećiteljima, plaćenim nitkovima, mutavim urlatorima zvučnih titula i nevidljivim ubicama efikasnih ruku”(“Idi, vreme je”, str. 54.). Utom su stigle osamdesete, pa devedesete i njegova proročanstva su počela da se ostvaruju.

U takvom okruženju autorka sučeljava glavne junake, pa je roman “Idi, vreme je”i porodična i društvena drama, napisana gotovo biografski, uzbudljivo i duhovito. Knjiga se čita filmskom brzinom (jer je zanimljiva) i zaista ima sve elemente dobrog scenarija. Takođe, navodi na razmišljanje o značenju stare (jevrejske?) kletve “Dabogda imao, pa nemao”.

Mariju Jovanović smo pitali kako tumači činjenicu da su sva tri njena romana, bez posebne najave i reklame, našla put do čitalaca i lista najtraženijih naslova?- Potpuno ste u pravu – reklama i medijska pompa znatno utiču i na prodavanost romana jer je marketing, taj Demijurg današnjice, odavno zavladao i područem umetnosti, kaže naša sagovornica. Sasvim intimno, imam otpor prema “masovnom” u svakom vidu i pogledu, pa ne verujem, a priori, da su dela koja se nalaze na bestseler listama, samim tim i umetnički vredna.

Istini za volju, konstatacija o “sumnjivosti masovnog” ne mora, nužnim načinom, da bude tačna, te mediji mogu odigrati pozitivnu ulogu, usmeravanjem interesovanja i na izuzetna dela koja bi u izobilju objavljenih romana, stranih i domaćih, promakla čitalačkoj pažnji.

Konkretno u mom slučaju, ostavljajući po strani aksilošku procenu knjiga koje sam do sada napisala ( o čijoj vrednosti sigurno ne treba sama da donosim sud), smatram da sam imala puno sreće što su one same, na gotovo volšeban način, bez ikakve medijske podrške, pronašle put do čitalaca.

Pada mi na pamet Sartrova duhovita opaska da se čitalac i pisac, često iza leđa svima, domunđavaju tajnim znacima kao dva prevaranta na bučnom vašaru. Tako nekako vidim i svoj odnos sa publikom. Uspeli smo da se pronađemo, sporazumemo i prepoznamo, bez posrednika.

Digla sam ruke od prepravljanja sveta

- Deset godina, najboljih, najplodotvornijih u svakom smislu, čitavu deceniju potrošila sam, kao i mnogi koje znam, na borbu u ovom ili onom obliku, protiv nakazne i devijantne politike koja nas je dovde dovela- kaže Marija Jovanović. Potom se desilo ono što ni danas ne mogu ni mentalno, ni emotivno da pojmim i prihvatim – fizička eliminacija čoveka protiv koga, očigledno, nisu mogli da se drugačije izbore. Dakle, moja politička opcija je ubijena 12. marta 2003. godine. Od tog kobnog dana, potpuno sam digla ruke od »prepravljanja sveta«, od ubeđivanja ljudi da je crno- crno, a belo - belo.
Jednostavno, ovaj malobrojni deo Srbije kome pripadam, na dijametralno suprotan način vidi elementarne činjnice oko kojih ne može biti spora. A ipak, on postoji. To je neporavljivo. Nepremostiv je taj jaz. Iskreno govoreći, želim da ovaj narod na predstojećim izborima dobije Vladu kakvu želi i zaslužuje. Ako izglasaju, izaberu i podrže opciju koja je po meni najgora, samo mogu slegnuti ramenima i reći – srećno im bilo. Ja odavno više »ne stanujem ovde«. Fizički da, ali u suštini sebe već tri godine unazad doživljavam kao unutrašnjeg emigranta u sopstvenoj zemlji.

Sva tri romana Marija Jovanović je objavila kao samostalni izdavač. Prvi, “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” 2000. godine, a onda “Kao da se ništa nije dogodilo” 2004. Takođe i najnoviji, a nas je zanimalo, zašto?

-Gajim duboko nepoverenje prema instutucijama društva, ovde i sada, objašnjava naša sagovornica. Doduše, postojao je jedan kratak period, dok je dr Zoran Đinđić bio premijer, kada se to poverenje vratilo i kada sam bila sigurna da smo zakoračili ka stvaranju normalne, uređene države.

Međutim, u godini kada sam završavala drugi roman, »”Kao da se ništa nije dogodilo”«, on je ubijen, a ja sam donela čvrstu odluku da se u svakom smislu zavučem u najdublju privatnost i ogradim, koliko god je moguće, od svega što će uslediti (pretpostavljala sam – i to na žalost tačno, da ćemo doživeti »reprizni pakao«, kako to kaže Jovana, lik iz mog romana” »„Idi, vreme je”«).

Naravno, takva odluka povlači za sobom velike teškoće. Recimo, knjige mi se sasvim nesmetano i besomučno piraterišu, i ta piratska izdanja se prodaju javno, a da ja ništa ne mogu da učinim, niti potražim zaštitu od našeg sudstva koje je dužno da sankcioniše zloupotrebu intelektualne svojine. Iako zbog toga jedva uspevam da od legalno prodatih primeraka finansiram dalje štampanje, nemam nameru da odustanem od koncepcije – u se i u svoje kljuse, ma koliku cenu za to plaćala.

Glavni likovi storije “Idi, vreme je”, generacijski su bliski autorki, kao i urbani milje, društvene okolnosti u zemlji. Sve je u ovom romanu nekako intimno, poznato. Da li je bila potrebna emotivna distanca da bi ste ga napisali, pitali smo Mariju Jovanović?
- Nije mi potrebna ta distanca. Naprotiv; mogu da pišem isključivo o temama i pitanjima koja me opsedaju, progone, i na koja pokušavam , najpre sebi, da dam odgovore.

Mislim da se ta iskrenost oseća u mojim romanima. Posebno u ovom, »”Idi, vreme je”«, koji naprosto zrači osećanjima kao radioaktivan element. Ne kajem se što nisam to učinila. Svesna sam da je, u umetničkom smislu govoreći, neophodno da se pisac »skolni u stranu«, da pusti roman da diše, što ja nisam u dovoljnoj meri učinila.

“»Idi, vreme je”« sam napisala srcem. Ne toliko glavom, koliko srcem. Onako, bez čuvanja, bez kalkulisanja, bez zadrške, potpuno sam se prelila u te stranice. I htela sam da tako ostane. Ova knjiga predstavlja i posvetu i omaž ljudima koji su obeležili moj život na najplemenitiji način. Ako te emocije nađu odjek u čitaocima, biću presrećna.

Radmila Lotina

Na bestseler listama romani Marije Jovanović uvek su u samom vrhu. Od prve knjige „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ za koju je dobila nagradu „Žensko pero“, preko drugog romana „Kao da se ništa nije dogodilo“, pa do najnovijeg „Idi, vreme je“, zanimanje za njene romane ne jenjava. S druge strane, Marija Jovanović nema izdavača (sama izdaje svoje knjige), nema marketing ekipu, nema PR-a... Ali, zato postoji blog preko kojeg se dopisuju njeni čitaoci.

Govoreći za „Blic“ o svom novom romanu „Idi, vreme je“ i činjenici da za odlazak treba i pameti i snage, Marija Jovanović kaže: „Nije lako doneti nijednu ozbiljnu odluku, posebno ne onu iz koje ishodi velika životna promena. Sloboda da pravimo izbore i pravilno procenimo vreme kada ih treba sprovesti u delo predstavlja samu srž i smisao života. Setimo se da je Hristos rekao: ‘Sve vam je na volju, ali vam nije sve na korist’. E sad, treba razabrati šta nam je na korist i to u dubljem smislu, dubljem od uskogrudog. Često se kratkoročno korisno pokaže kao dugoročno loše.

Šta je najbitnije u pravljenju izbora?
- Svaka individua je neponovljiva, samim tim i način na koji bira između mnogih opcija. Mogu vam reći samo šta je meni presudno - da pri donošenju odluke osetim srcem i stomakom, a ne samo glavom, da je to u redu. Da je u skladu s mojom suštinom. Da ne povređujem neki od svojih najdubljih principa. Patnja ili muke izazvane spoljašnjim okolnostima predstavljaju gotovo poetičnu situaciju spram pakla suočavanja sa grižom savesti.

U prethodnoj knjizi, baveći se našom realnošću, govorili ste da je ona krv, gnoj, znoj, muka i šljokice. Šta danas kažete?
- Sve što je bolesna fantazija mogla izmisliti, u Srbiji se dešavalo, i to čitavu deceniju, javno, u po bela dana. Nečoveštvo, bespravlje, brutalnost, pljačka, ubistva. Govorim, naravno, o devedesetim godinama koje su obeležene i hiperprodukcijom kvazipatriotskog kiča, kao nusproizvoda ili otpadaka koje za sobom ostavlja rat. Mi sa tim nismo raščistili, naprotiv. Bio je kratak period nade, posle petog oktobra, da ćemo se podići, uljuditi, promeniti, krenuti napred. A onda je ubijen premijer i mi smo se kao društvo ponovo survali niz padinu, na početak, u reprizni pakao, kako to kaže jedan od likova iz „Idi, vreme je“. Pitanja koja mi vi postavljate predstavljaju fon, podlogu na kojoj se odvijaju fabule sva tri moja romana. Pokušala sam da na njih dam odgovor iz vizure likova koji se trude da izgrade život u iščašenom vremenu u kojem su se naglavačke postavile dotada postojeće vrednosti. Daleko od toga da su ti odgovori univerzalni ili konačni. Oni su moj pokušaj da se, kako je to Kiš rekao, kroz pisanje razaberem u klanici istorije koja se na ovim prostorima prečesto događa.

Teško je izvagati da li je (junacima) teže otići jedan od drugog ili iz zemlje u kojoj su rođeni i u kojoj je budućnost, u najmanju ruku, maglovita?
- Roman „Idi, vreme je“ nastao je iz velike ljubavi prema ljudima koji su suštinski obeležili moj život. Svakome od njih sam sačinila omaž, najbolji kakav sam umela. Ni u jednom sloju bogato razgranate naracije nisam se čuvala vreline osećanja, niti se trudila da uspostavim (za pisca) preko potrebnu distancu prema likovima i događajima. Poslušala sam sebe, svoje instinkte, svoj stomak i glavu, i to svoje srce i objavila ga ovakvog, naelektrisanog visokim naponom emotivnosti. Što se tiče odluke o odlasku, u knjizi postoje dva momenta napuštanja - jedan na ličnom planu, kada se na mučan i ružan način raskida veza između Jovane i Gorana, i drugi, mnogo teži, koji se tiče odlaska iz Srbije. Ova druga odluka, donesena je na neki način prisilno, posle ubistva Zorana Đinđića. Ispravno anticipirajući da će se, nadalje, u ovom društvu uložiti ogroman napor - ne u pravcu dosezanja kolektivne katarze i konačnog raščišćavanja mutljaga prošlosti, već suprotno - u pravcu zatiranja i obesmišljavanja same ideje koju je Zoran Đinđić predstavljao, likovi iz romana odlučuju da nastave život napolju, izbegavajući time po njih goru opciju da se u svojoj zemlji osećaju kao unutrašnji emigranti. Po meni, iako bolna i nimalo laka, ta odluka je mudra.

„Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ jeste i priča o pametnim ženama i pogrešnim izborima. Može li i pogrešan izbor biti smislen?
- Može, ukoliko je donesen čiste svesti. Na pogrešnim izborima se, čak, više uči i nauči nego na ispravnim. To što je cena velika i što se plaća teškim kajanjem, nemoćnim besom ili suzama ne umanjuje važnost nauka. Naprotiv, on time postaje dragoceniji. Uman čovek retko kad će dva puta napraviti istu grešku. Pa ni sličnu. Eto, tome služe dani velikih patnji i gorčine koja ostaje kao trag pogrešnih izbora.

Tatjana Nježić