Sluge hirovitog lučonoše

Tematika najnovijeg romana Mirka Demića može se, u najkraćem, svesti na dve teme: to su odnos između kopije i originala, i novinarstvo, za koje nas moto romana obaveštava da je brza književnost.

Ako između filozofije i pesništva vlada neka stara kavga, onda je ono što postoji između književnosti i novinarstva parodija te prastare kavge. Demiću treba priznati da je u svom romanu o međuratnom kragujevačkom novinaru Milovanu R. Pantoviću, samozvanom Gandiju, osetio da je novinarstvo, uistinu neistraženo tlo. Izuzmemo li Hemingveja i ranog Crnjanskog, malo koji pisac je izrekao hvalu novinarstvu, a neki pronicljiviji esejisti, kao što je bio Valter Benjamin, pokazali su i zašto jaz između književnosti i novinarstva postoji.

Demićev romana kao da, međutim, nastaje pre tog jaza, jer lik i delo Milovana R. Pantovića pokazuju da je pisac roamana Sluge hirovitog lučonoše, morao osetiti i izvesni „novinarski” impuls što znači: privlačnost onog bizarnog, neobičnog i lokalnog pre nego što se ta neobičnost pretvori u nešto univerzalno, pre nego što se u njoj pročita vlastita priča. Naime, Demić nije pohitao da novinarstvo „ocrni” onako kako se to u književnosti obično radi, koliko da pronađe neke tačke gde se novinarstvo i književnost dodiruju: to je lik Milovanu R. Pantoviću, lik novinara koji u svojoj pravodljubivosti i idealizmu, nije samo samosvesna (i stoga neminovno parodična) kopija Gandija, već je u isto vreme blizak i Don Kihotu, ali i figuri pisca koji su od renesanse na ovamo, uz izuzetke romantičarsko-modernističke pesničke provinijencije, obično na strani tzv. „humanizma” ma šta to značilo. Danas pogotovo.

Vezu između novinarstva i književnosti, bolje reći humanističkih snova književnosti, potvrđuje i struktura pripovedanja kod Demića – priča o Milovanu R. Pantoviću, ispričana je kao roman u nastajanju jednog drugog novinara, Jovana Kanele. Sudbina Kanele, novinsko-literarnog ili literarno-novinskog kentaura, poklopiće se, u izvesnoj meri, sa sudbinom njegovog lika, ali i sudbinom „pravog” Gandija da bi se u tom poklapanju nasilja, obznanila i gorko-ironična sudbina književnosti, ali i malih lokalnih sudbina.

Odista, u Demićevom romanu književnost je dovedena blizu novinarstva ne da bi mu se podsmehnula svojom dugovečnošću, već da bi se otkrilo da nije od žurnalizma trajnija. Pišući o kragujevačkom Gandiju, Kanela se tiho razotkriva, pa sve ono što se događa „Gandiju” događa se i Gandijevim idealima, koji su prećutno, i ideali Kanele. Međutim, oba lika i sve što oni simbolizuju, nestaju u pomračini provincije, daleko od smrti Mahatme Gandija čiji je životni angažman, za razliku od njihovih života, moguće čitati kao događaj na svetsko- istorijskoj pozornici: kao krah jedne velike imperije koja ostaje bez svog dragulja u kruni, i renesanse jedne velike zemlje.

Demićeva knjiga pati, međutim, i od izvesnih slabosti: naime, Demić nije autor koji je zainteresovan da pripoveda priču koliko da (postmoderno) uobličuje ono što je od priče preostalo. To, samo po sebi, nije problem, ali na različitoj građi daje različite razultate: prošli Demićev roman, Apokrifi o Furtuli, na primer, u neprekidnim formalnim odmicanjima uvek iznova priča istu priču koja tako funkcioniše kao večito vraćanje istog. Formalna napetost koja uvek iznova iznenađuje čitaoca, kompenzovala je uvek istu priču.

U Slugama hirovitog lučonoše, Demić je pokušao da postmodernim kolažiranjem tekstova učini nešto slično, ali mi se čini da večito vraćanje priče o M. R. Pantoviću nema isti onaj egzistencijali potencijal kakav je imala priča o Furtuli.

Mirko Demić i pored ovih formalnih zamerki ipak ostaje autor veoma širokog tematskog spektra. U vreme kada je nekoć sjajna kišovska metafora „opsesivnih tema” poprilično nagrižena, upravo je niz tematskih „inovacija” ovog pisca ono što ga čini zanimljivim u kontekstu savremene srpske književnosti.

Slobodan VLADUŠIĆ

Proučavajući rad kragujevačkog novinara, Jovana Kanele, na biografiji pola veka starijeg kolege, Milovana R. Pantovića, zvanog „jugoslovenski Gandi“, pripovedač uvlači junake (i samog sebe) u „igru ogledala“ kroz koju se njihove sudbine, u (uvek istom) „provincijalnom živom blatu“, međusobno osvetljavaju. Za Kanelu, ojađenog izbegličkim potucanjem, priča o utemeljivaču žute štampe, nije samo utočište od pritisaka lokalnih moćnika, već i poslednji pokušaj da nešto (donkihotovski) preduzme ili da, bar, svede „bilans grandioznog poraza“ i Pantovićevog i svog života. U jednonogom, neškolovanom siromahu, istrajnom u podražavanju Gandija, koji je tek u paru sa „dežurnim mudroslovom“ Kljunom, mogao da bude (ceo) urednik gradskih novina, Kanela vidi primer čoveka-klišea o kome ne postoji (jasna, potpuna) istina: ovaj fanatični pregalac, koga je nastojanje da se približi ljudima udaljavalo od njih, mogao je da bude licemerni čistunac i egzibicionista, isto koliko i plemeniti misionar, čije je neizlečivo čuđenje zbog ljudskih postupaka znak nevinosti. Međutim, pošto su sve njegove dobre namere u praksi bile sarkastično izopačene, Gandijev karakter zadobija klovnovsku, pobunjeničku veličinu: karnevalizujući (umrtvljeni) život dramatičnim gestovima i skandalima, rizikujući da bude upamćen kao budala, on je uporno izražavao „izbezumljeni pogled na svet“, kojim na kreveljenje (zle sudbe) odgovara istom (očajnom i oholom) merom. Za Kanelu u smutnim devedesetim godinama, to je jedini recept za život.

Mirko Demić je redak među srpskim piscima čija gorčina potiče iz srca, a ne iz intelektualne mode; on je apokaliptičar koji ne veruje u Strašni sud i stvaralac koji misli da je stvaralaštvo nemoguće.

Vesna Trijić

Rođen 1964. godine u Gornjem Klasnicu, Hrvatska. Objavio knjige proze: "Jabuke Hesperida" (Književna omladina Srbije, Beograd,1990); "Slamka u nosu" (Književna omladina Srbije, Beograd,1996); "Ćilibar, med, oskorusa" (SKD "Prosvjeta, Zagreb,2001) i "Apokrifi o Furtuli" ("Stylos", Novi Sad, 2003), "Molski akordi", Agora, Zrenjanin 2008. i knjigu publicitistickih tekstova "Sladjenje gorcinom:Izb(j)eglistvo o sebi i po sebi", Sluzbeni glasnik:SKD "Prosvjeta", Beograd:Zagreb, 2008.
Glavni je urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Koraci". Od 1995. godine živi u Kragujevcu.
mirkodemic@yahoo.com