Ljubavni roman u dve priče

Priču „Virtualna zadužbina” Jasmina Mihajlović objavila je u jednoj svojoj putopisnoj knjizi, a priču „Tuniski beli kavez u vidu pagode” Milorad Pavić u jednom svom delu. Te dve nezavisne priče uklopljene su u celinu, u roman koji se jednostavno zove „Ljubavni roman u dve priče”, koji je objavila „Čigoja štampa”.

Tako smo posle „Dve kotorske priče”, dobili još jednu knjigu bračnog i stvaralačkog para, rađenu u četiri ruke.

Na jučerašnjoj promociji, govoreći o knjizi, Milovan Vitezović je zapitao šta je ljubav ako nije igra. Ta je misao vodilja, ali i činilac svekolikog jedinstva, sa kojim su Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić počeli i završili ovu knjigu sa dve lične priče - njene i njegove, koje treba uzeti kao savršenu (i završenu) igru bez objašnjenja, jer svako objašnjenje kvari igru.

Jasmina i Milorad u svojoj virtuelno-stvarnoj igri u enterijerima novorenesansne kuće u Ulici Kraljevića Marka 1, pokazuju se mudrim kao deca. I sam Rože Kojoa, taj najsamouvereniji tumač svake ljudske igre, bio bi zbunjen i zatečen kad bi ga Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić u svoju igru uvukli kao čitaoca ove knjige. Ali bi, verovatno, bio i zadovoljan.

Stil je jasan, asocira na kristal lustera koji ulazi u autorsku opremu ove virtuelne ljubavne kuće. Knjiga se, kaže Vitezović, brzo čita, ali se na nju posle dugo misli.

Jasmina Mihajlović je ispričala kako je nastala njena priča. Muž joj nikada nije pisao ljubavna pisma.Od svog supruga je, zato, naručila da joj napiše priču. Pavić je priču napisao i objavio je u svom romanu, ali se ona u gomili teksta izgubila. I njena priča „Virtualna zadužbina” doživela je istu sudbinu. Ove dve priče sada žive svoj novi život u romanu „Ljubavni roman u dve priče”.

- Brak se drži na ljubavi, deci i nekretninama. Naš se drži na književnim nekretninama - objašnjava Jasmina Mihajlović.

Milorad Pavić je govorio o svojoj opsednutosti kućama i dunđerima. Knjiga treba da bude kao kuća: da se u njoj može stanovati, ulaziti sa ove ili one strane, čitati s početka, ali i s kraja, redom, ali i na preskok.

I Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić su pohvalili grafički izgled knjige, čijoj su lepoti doprineli Marija Ćalić i Vladimir Dunjić.

Z. R.

Ulaznica za sajt Milorada Pavića je citat iz "Hazarskog rečnika": Razlika između dva ’’da’’ može biti veća od razlike između "da" i "ne". Za ovu rečenicu, kao i za sve što je Pavić napisao, postoje mnogi ključevi. Autorka bio-bibliografske beleške (na srpskom i engleskom) je njegova supruga, književnica i književna kritičarka Jasmina Mihajlović. Pripovest o najpoznatijem srpskom piscu, i lična i profesionalna, uz obilje fotografija, zanimljiva je skoro kao i njegova literatura.

Planetarno poznat i priznat, Pavić često kaže da je za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti, kao i da je do 1984. bio najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje - najčitaniji. Sem istorije književnosti, zadužio je i njenu teoriju novim podžanrovima, romana rečnika, ukrštenice, klepsidre, priručnika za gatanje, astrološkog vodiča i najnovijeg - romana delte, sa sto različitih završetaka. Sve te čarobne reči, povezane u pavićevski zavodljive priče, prevedene su na blizu stotinu jezika.Milorad Pavić je i pesnik, istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta u Novom Sadu, Parizu, Beogradu, Regenzburgu i Frajburgu, član SANU. Smatraju ga predvodnikom evropske postmoderne, a po španskim i francuskim kritičarima on je prvi pisac 21. veka. Svojataju ga i elektronski pisci, jer je preteča hiperknjiževnosti. NJegove pripovesti igraju se u domaćim i inostranim teatrima. Stručnjaci iz Evrope, SAD i Brazila, nominovali su ga za Nobelovu nagradu u književnosti.

Kao uvod u elektronski razgovor sa supružnicima Pavić/Mihajlović, poslužila je rečenica iz Pavićeve Internet autobiografije: Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje.

Po čemu ćete pamtiti ovu godinu na izmaku: na ličnom, književnom i društvenom planu?

MILORAD: Na ličnom planu po tome što smo uspeli da otputujemo u Francusku i Nemačku ne kombinujući suviše odmor sa poslom. Na književnom planu za mene je važno što su izašle nove knjige Jasmini Mihajlović i meni - to su njena zbirka priča "Putni album" i moj roman "Unikat", a pre neki dan kod "Čigoje" je objavljena i naša zajednička knjiga "LJubavni roman u dve priče", gde je Jasmina napisala jednu, žensku priču knjige, a ja drugu, mušku . Pamtiću ovu godinu i po tome što je u Rusiji njihov najveći pozorišni festival "Zlatna maska" otvoren mojom interaktivnom dramom "Krevet za troje" u izvođenju petrogradskog "Lensov teatra".Na društvenom planu čini mi se da je najvažnije uvođenje novog sveobuhvatnog poreza na profit kojim se davanja državi u našoj zemlji ujednačavaju sa evropskim fiskalnim sistemom.

Zna li Srbija kuda ide?

Kako kao autori novomedijskih transverzala vidite naše mesto sred tehnoloških, kulturnih i drugih izazova novog milenijuma? Zna li Srbija kuda ide?

MILORAD: Srbija se stalno pomalo vraća unazad i zato sporo napreduje. Na svaka dva koraka napred, ide korak unazad.

JASMINA: Da ste mi ovo pitanje postavili pre pola godine rekla bih vam sve najgore o Srbiji, Srbima, budućnosti, umorna i iznervirana, kao i svi - od svega. Međutim, danas vidim u žiteljima ove zemlje neku neverovatnu novu energiju. U državi se ona još ne vidi! LJudi su ti koji sada vuku gore državu, a ona nešto kaska zbunjena, mnogo je sporija od njih, mada će na kraju stanovništvo neminovno pobediti. Znači, građani Srbije vrlo dobro znaju kuda idu, a Srbija još to nije saznala.

JASMINA: Nije mi teško da pravim saldo minule godine. To radim svake nove godine u kompjuteru. Imam fajlove od 1993. do 2003. Jednostavno, u gluvilu prvih dana januara zabavljam se tako što pravim godišnji dnevnik, melanž privatnih i javnih zbivanja tokom prethodne godine. Uvek se zaprepastim koliko smo živeli brzo, a poslednjih godine se iznenadim i koliko je Srbija bila na turbo pogon.
Književno je ovo moja najuspešnija godina, kod "Derete" su mi izašle dve knjige, obnovljeno izdanje "Privatne kolekcije" i novi "Putni album", a pre nekoliko dana "Čigoja" je izdao našu zajedničku knjigu "LJubavni roman u dve priče". U časopisu "Lisa" svake druge nedelje pišem kolumnu "LJubav bez tajni". Kada bih van literarnih domena sudila o sve tri knjige, istakla bih njihov dizajn na kojem sam mnogo radila.
Lepotu knjiga potcrtavam zato što ona ima veza i sa privatnim aspektima mog života. U tranziciji se mnogo više nego pre vidi svekolika ružnoća u kojoj smo živeli i sa kojom živimo. Zato sam se trudila da u svom domu, uređenjem stana, u svojoj profesiji, dizajnom knjiga, na svom licu i telu, ishranom i negom, prognam ružno, bar u onom delu u kom mogu lično da utičem na događaje ili izgled nečega.

Često vas viđamo na beogradskim društvenim zbivanjima. Otkrivaju li ona nešto novo, važno, čega nismo svesni?

MILORAD: Ulazimo u 21. vek sporednim kolosecima, koji će postati važni.

JASMINA: Javni život je profesionalni deo života javnih ličnosti. Posmatrano sa strane, verovatno izgleda glamurozno, čak i kad je od žutih medija prikazan prljavo. Istina je i da je društveni život ogledalo države. U ovom trenutku on izgleda shizofreno. Ili ti događaji deluju neverovatno amaterski, naivno, sklepano kao kad dete pravi prve trapave korake, ili su profesionalno uglačani do daske, zreli, samosvesni, bez greške. Reč je opet, čini se, o tranziciji. Ona je stvarno kao neki virus, prodire svuda i teško se iz tog stanja izlazi. Ali se izlazi... Ja bar tako vidim.

Sudeći po odjecima vaših i dela još nekolicine domaćih pisaca u svetu, književnost nam ne stoji loše. Šta biste vi iz nje izdvojili kao vredno izdvajanja?

MILORAD: Krajem 20. veka srpska književnost bila je naša komparativna prednost u svetu; imali smo jednog nobelovca, Andrića, koji je sa ratom u Bosni doživeo povratak na svetsku književnu scenu, imali smo u isto vreme (kako kaže statistika) najprevođenijeg pisca u istoriji srpske književnosti. Tu komparativnu prednost država ne samo da nije iskoristila, nego ju je prokockala kao i sve ostalo. Toliko o prošlom veku.
U 21. veku stvari stoje mnogo gore. O položaju naše književnosti danas u svetu je smešno govoriti, jer u 21. stoleću prevodioci su bolje plaćeni od pisaca koje prevode. Ipak bih rekao da je na domaćoj književnoj sceni vredno izdvojiti prodor izvanrednih spisateljica koje menjaju ukus i osvetljenje književnog prostora ovde, kao što one druge u svetu menjaju atmosferu tamo.

JASMINA: Iako je ovo pitanje upućeno prevashodno Miloradu, dodala bih da Srbiju danas izdvaja od ostalih zemalja visoka kreativnost koja jedino još nije nekako administrativno-tehnološki upakovana. Imamo kao kvalitet nešto poput kreativnog hardvera kome nedostaje softver. U domenu turizma i privrede gotovo da ništa nije iskorišćen banjski turizam i naša biljarska tradicija, a fitoterapija i banje su potpuni hit u svetu. Mađarska je čudo napravila od svojih termalnih resursa, Bugarska pak od trava, plasirajući ih u proizvodnju prirodne kozmetike. A to je isto tlo!

Radmila Lotina

Glavni junaci nedavno objavljenog „Ljubavnog romana u dve priče“ jesu Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović, ljubav i začudnost. Tako je, što u u romanu što na javi, Milorad Pavić kao poznati pisac poželeo porudžbinu za knjigu, priču ili dramu. A porudžbine niotkuda. Jasmina, koja nikada nije dobila ljubavno pismo od svog muža, odluči da baš ona bude naručilac, ali uz nekoliko uslova: da ona bude glavna junakinja, da izabere kuću u kojoj će u priči da živi i da poenta bude da se brak uvek drži na ljubavi, deci i nekoj nekretnini. Tako je počela ljubavna igra koja je potom smeštena u „Ljubavni roman u dve priče“.

Za „Blic“ su, u skladu sa činjenicom da je srž života ljubav, a ljubav večna igra, posebno odgovarali na ista pitanja.

Ljubav je, proizilazi iz knjige, igra. Ali - kakva igra? Milorad Pavić: Ljubav je igra koja se igra svaki dan. Ljubav se mora svaki dan nahraniti, kao ptica, inače ugine. Uostalom, ja nisam stručnjak. Imao sam mnogo više velikih ljubavi u svojim knjigama nego u životu.

Jasmina Mihajlović: U našem slučaju bračna i književna. Stvarna i virtualna. Ako se čovek ne igra, ljubav brzo postane ofucani stereotip u koji ni on ne veruje, iako se svojski trudi. Ljubav je komplikovano nežno tkivo, paučinasta čipkana tvorevina koja traži mnogo nege, truda i rada. A mi svi nekako imamo vremena i energije za posao, porodicu, decu, i pored tih važnih stvari još za milion zapravo nevažnih sitnica, jedino za ljubav i za sebe nemamo vremena. Čim prođe adolescencija počne kalkulacija sa životom, kompromisi, zamagli se svežina osećajnosti... Automatski i mi i ljubav postajemo gubitnici, mada sebi izgledamo kao dobitnici koji su nadmudrili život. A nadmudrili smo delimično i jedino - obaveze.

Koji su i koliki ulozi?

Milorad: Jedna moja junakinja kaže: kakva je to igra, kad odmah ispadne dete. A cela ljubavna igra traje kraće nego smrt.

Jasmina: Ulozi u ljubavi su ogromni. Pre svega, da ponovim, u ljubavi ima mnogo da se radi i mora mnogo da se igra. Kako da se igram, pitaće se neko, kad me ubi tempo života i hrvanje sa svakodnevicom. Međutim, ne vidimo da svakodnevno trošimo enormnu energiju na pretresanje svetskih, političkih, državnih, tuđih nepravdi i lični život nam neminovno dođe kao poslednja rupa na svirali.

Ako su činioci na kojima se brak bazira ljubav, deca i neka nekretnina, koji činilac nedostaje, kao u delu „Vizantijsko plavo“, da bi slika bila potpuna ili možda savršena? Milorad: Uvek treba uzeti u računicu i budućnost.

Jasmina: Svaki brak je pravna zajednica tipa male firme. Karika koja nedostaje da bi brak bio nešto više od toga jeste veština održavanja ljubavi u životu. Ako se tom veštinom ovlada, brak prerasta u ispunjen život koji povremeno daje čoveku osećanje da je srećan.

Ko je više uživao u igri oko naručivanja priče. Naručilac ili pisac? Ili je to možda početak (bračne) životne vrteške? Milorad: Ja sam odavno želeo da mi neko naruči priču i plati, kao što se kod stolara naruče i plate prozori. Jasmina to dugo nije razumela, a zatim se „desio“ naš „Ljubavni roman u dve priče“. Mnogo smo mu se radovali i radujemo mu se još uvek. Te dve priče su se dugo tražile dok se najzad u ovoj knjizi nisu spojile. Mislim da narudžbine ove vrste ne bi trebalo da čude. Kada su mogli naručioci prošlih vremena da se obrate jednom slikaru fresaka, jednom Mikelanđelu, ili Mocartu sa zahtevom da za njih izrade ikonu, oslikaju tavanicu, ili komponuju rekvijem, zašto bi to danas bilo čudno?

Jasmina: U slučaju našeg „Ljubavnog romana u dve priče“, ja kao naručilac priče, prerastam jednog trenutka u pisca pripovesti o naručenoj priči, postajem druga nedostajuća polovina androgine celine. Roman tako dobija ozbiljna netrivijalna obeležja prerastanja privatnog u javno i obrnuto. Nekome možda u ovom vremenu jevtinog žutila svega i svačega cela ideja može da izgleda kao šarena hirovita vrteška zabavnog parka, ali iza nas i naše knjige stoji ljubav, iskrenost i profesionalizam. Takoreći, raritet u vremenu u kojem živimo. Osim toga, to je roman o nastanku jednog književnog dela i istovremeno o ljubavnom odnosu dva pisca.

Iz čega izrasta bračna (ne)vernost?

Milorad: Iz (ne)dovoljne brige za budućnost. Dok se ljubav menja, dotle ima budućnost.

Jasmina: Iz nesigurnosti u samog sebe, ako je reč o neverstvu. Iz dosade, zbog nedostatka ljubavi, zbog nekog stresa, iz avanturizma... Postoji milion razloga. Opravdanih i neopravdanih. Teško je suditi o tuđim životima, kad jedva da smo u evoluciji dospeli do stadijuma da pomalo počinjemo sami sebe da razumemo.

Ako smo zbog samozaljubljenosti izgnani iz raja, kako kaže Jasmina, može li se ostvariti skladan život u dvoje bez mučenja, odnosno bez pozicije žrtve?

Milorad: Đačka pošalica kaže da nema ljubavi bez tuge i bola. Važno je šta preteže. A naša poslovica iz XVIII veka savetuje: „Dokle lađa pliva, dotle je čuvaj!“ (Posle je kasno).

Jasmina: Ovo je vrlo ozbiljno pitanje i suštinski dotiče epohu u koju smo zakoračili. Mislim da je završen dvehiljadugodišnji period besmislenog žrtvovanja. Govorim o nečemu što smatram viškom žrtvovanja. Neprinošenje sebe u svakom trenutku na žrtvenik svega i svačega nije sebičluk, nego zdrava ljubav prema samom sebi.

Tanja Nježić

Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.