Istorija lepote

Istorija ljudske civilizacije počiva na nizu dualiteta od kojih dva, najznačajnija i najinspirativnija, poput svetlosti oko koje obleću noćni leptirovi, vekovima privlače filozofe, pisce, slikare… o psiholozima, antropolozima, etnolozima, sociolozima da ne govorimo. Nije teško pogoditi da je ovde reč o dve opozicije: dobro/zlo i lepo/ružno koje se, da po mudrace i umetnike svih fela bude zagonetnije, i između sebe prepliću, stvarajući možda najpogodnije tle za zanimljive igre duha.

Pisati njihovu istoriju za nekog je zaludan posao, za nekog samo ređanje nepreglednog niza primera, a za nekog kao što je semiolog i pisac Umberto Eko, danas svakako jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba, izazov kojem se ne može odoleti. Pre tačno tri godine Eko je napisao svoju čuvenu „Istoriju lepote” u kojoj je, rekli bismo, najviše govorio o – ružnoći. Nije mogao da odoli novom izazovu pa je, shvativši možda tada da je ružnoća daleko inspirativnija, odlučio da napiše i „Istoriju ružnoće”. Obe knjige su se pojavile i u našim knjižarama zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući „Plato” koja je od ove godine i ekskluzivni izdavač Ekovih dela na srpskom jeziku. I oba istovremeno kad i original: „Istorija lepote” objavljena je 2004, dok je „Istorija ružnoće” upravo od pre nekoliko dana pred srpskim čitaocima (glavne tekstove prevele sa italijanskog Dušica Todorović-Lakava i Danijela Maksimović).

Pitalice koje Umberto Eko upućuje čitaocima ove dve knjige, neizostavne u svakoj dobroj biblioteci, kreću se u pravcima koji se vrlo često ukrštaju u tački da je sve relativno, i da zavisi od toga i ko razmišlja o lepoti/ružnoći (mudar/glup, dualitet koji je neizbežan, takođe), kako i zašto to čini, ko je primalac poruke i, najzad, u kojem vremenu se sve to odvija.

Da li da jeste, da li da nije… Da li… „ono što je do juče bilo neprihvatljivo sutra može da bude prihvaćeno, a ono što se opaža kao ružno u odgovarajućem kontekstu može da doprinese lepoti celine”? glavne su slagalice čije nam ramove postavlja Eko, i u tom stilu evo i jedne Ortenzija Landa iz „Paradoksa II” o ružnoći, koju nam autor podastire: „Izvesnom mi se stvari čini da su Jelena grčka i Paris, trojanski vođa, ružni bili onoliko koliko su bili lepi, niti bi Grci kroz tolike muke prošli, niti bi Troja doživela svoj poslednji pokolj…” piše Lando, ali da li bi Troja opstala da su lepa Jelena i Paris bili ružni zavisi i od toga šta neko smatra lepim (setimo se ovde našeg divnog pesnika Ljubivoja Ršumovića i njegovih stihova o mami aždaji i njenom čedu, najlepšem na svetu, iz zbirke „Još nam samo ale fale”.)

Igralište za pitalice Umberta Eka je ogromno: njegove su granične linije u vremenu i prostoru antička Grčka s jedne, i 21. vek s druge strane. Između te dve tačke poručuje Eko, relativni su pojmovi i ružnoće i lepote, te zavisi od kulture i vremena u kojem se javlja. Indikativni primeri za ovo u knjizi „Istorija ružnoće” jesu da su Pikasova ženska lica buržuja sablažnjavala ne zato što ih je smatrao, kako objašnjava Eko, vernim podražavanjem ružne žene (niti je Pikasu to bila namera), već ružnim prikazom žene. Autor dodaje tome još jedna primer: „Hitler, osrednji slikar, savremenu umetnost osudio je kao `degenerisanu`, a decenijama kasnije, Nikita Hruščov, naviknut na dela sovjetskog realizma, izjavio je da avangardne slike izgledaju kao da ih je magarac repom naslikao.”

U ogledu o Džojsovom „Uliksu” iz 1932. Jung (romana, uzgred rečeno, za koji u Dnevnicima Virdžinije Vulf stoji da je potpuni neuspeh, da je opširan i neprijatan i sirovo štivo ne samo u objektivnom smislu već i sa književnog stanovišta), podseća Eko, ono što je ružno danas, znak je i preteča velikih, nastupajućih preobražaja sutrašnjice. To znači da, možda, izgleda neprivlačno danas ono što će sutra biti na ceni kao velika umetnost, a kao i da ukus kasni za pojavom novog. Najbolji dokaz je kič čiji se neki primerci danas nalaze po muzejima, a izbirljivi kolekcionari daju basnoslovne sume za njih što bi moglo, kako Eko kaže, da potkrepi tvrdnju po kojoj ono što je ružno juče, danas postaje lepo.

Knjiga „Istorija ružnoće” prebogata je sjajnim ilustracijama i brojnim, gotovo zaboravljenim primerima iz likovne umetnosti, literature i filma (muzika je skrajnuta): nižu se slike i tekstovi o ružnoći u klasičnom svetu, u počecima hrišćanstva a s njim u vezi apokalipse, pakla i đavola. Slede odgovori pojedinca i društva na ružno u vremenu romantizma, ali analizira i humor koji nam je i onda i sada, bilo kroz karikaturu ili satiru, neophodna odbrana od ružnog. Posebnu pažnju Eko posvećuje shvatanju ružnoće danas, zaključujući da je došlo vreme da lepo/ružno nisu više estetske kategorije, već ih treba doživljavati neutralno.

U nizu tema koje se otvaraju u priči o ružnoći prepliću se estetsko i efekti koje izaziva ružnoća, od saosećanja do prezira, zavisno na kojoj ćete strani biti. U čitanju „Istorije ružnoće” naići ćete i na predrasude i stereotipe o tome da je sve što je spolja ružno u biti lepo, dobro i moralno. I, iako nas kako zaključuje Eko umetnost – vekovima prikazujući ružno opominje da na ovom svetu postoji nešto zloćudno, nesavladivo i tužno, stereotipi o ružnoći tela i lepoti duha (bajke o lepotici i zveri), bez obzira na istorijsko vreme mogu pomoći da se makar na trenutak oživi u iluziji da smo jači od najveće ružnoće, one koju nosi Zlo u sebi.

Anđelka Cvijić

Šta je lepota, univerzalna i metafizička, ili relativna i istorijska kategorija? Činjenica je da izvesne tvorevine koje spadaju u kategoriju lepog, uprkos svim ograničenjima kojima je podvrgnut pojam lepog od vremenskih, društvenih, civilizacijskih do individualnih (o ukusu se ne raspravlja!), ruše sve barijere i prelaze vremenske i civilizacijske granice obezbeđujući sebi trajno mesto u svetskoj riznici umetnosti. Pitanje je čime ili na koji način izvesna umetnička dela obezbeđuju sebi tu večnost ili na koji način su u stanju da neprekidno pobuđuju trajno interesovanje tako različitih generacija koje su najčešće u svemu različite, od odevanja i mode, načina društvenog i državnog uređenja, mitološke i istorijske svesti, stepena naučnih saznanja, do načina razmišljanja i životne filozofije?

Tom temom koja od antičke Grčke do danas zaokuplja estetičare i same stvaraoce na originalan način pozabavio se Umberto Eko u delu „Istorija lepote„, koje je skromno potpisao kao priređivač (izdavač „Plato”, prevod sa italijanskog: Dušica Todorović-Lakava). Iako sam autor tvrdi da njegovo delo nije istorija umetnosti, bez obzira što je ilustrovana prikazima stotina remek-dela, sa obimnom antologijom tekstova, od Pitagore do naših dana, „Istorija lepote”, kroz različite ideje lepog, pokazuje kako se jedna po svemu dominantna ideja zapadnog mišljenja, posebno estetike, može predstaviti tako da neobrazovanog čitaoca u ovoj oblasti istinski zainteresuje, a obrazovanog podseti na ideje koje su bile relevantne u stvaranju estetičkog mišljenja zapadne filozofije.

U svojoj istoriji Eko se nije ograničio samo na ljudsko telo i lik, već je pokazao kako je kroz istoriju shvatana lepota prirode, životinja, cveća, matematičkih odnosa, svetlosti, zvezda, haljina i na kraju one „dvojice” koji se, u različitim formama provlače kroz celu povest evropskog mišljenja - a poznati su pod imenom Boga i Đavola. Različita shvatanja lepote ne samo u različitim epohama, već i unutar jedne kulture bila su pravi izazov za slavnog pisca da i u ovom delu, kao u svojim romanima u kojima povezuje epohe i gradi intrigantnu priču, čitaoca uvede u jednu uzbudljivu istoriju, kroz kratke citate filozofa, pisaca i umetnika, teologa i mistika i stvori zaplet dostojan pravog majstora krimića.

Slučaj vanvremenosti

Pokazujući da ne posedujemo jedinstven, racionalno i filozofski, besprekorno argumentovan odgovor koji bi uživao opšte slaganje najumnijih glava, kao i samih stvaralaca, Eko se priklanja tezi da je svaki stvaralački slučaj vanvremenosti nešto sasvim posebno, originalno, nesvodljivo na zajednički teorijski ili kakav drugi kulturološki imenitelj. Ne preostaje nam ništa drugo nego da u sopstvenom, individualnom udubljivanju i imaginarnom proširivanju odjeka takvog dela pokušamo da izađemo iz vlastitog, vremenski i civilizacijski, ograničenog kruga emocija i ideja.

Na mnoga pitanja koja se tim povodom pred čitaoca postavljaju, Eko ne daje eksplicitan odgovor. Da li je, na primer, dovoljno samo to da jedno umetničko delo, bez obzira kojoj vrsti i žanru stvaranja pripadalo, na estetski zadovoljavajući način naslika, obuhvati i izrazi jedno vreme, jedan specifičan trenutak u egzistenciji nekog regiona ili nacionaliteta, pa da osigura sebi zanimanje dolazećih generacija? Ili prepreku u vidu kulturnih epoha prolaze samo dela koja izražavaju opšte, univerzalne vrednosti ljudskog roda kao celine, ili nasuprot tome „vizu” za budućnost dobijaju one tvorevine koje u svom izrazu, u obliku a ne u sadržaju svog iskaza sadrže neku još neotkrivenu zajedničku estetičku komponentu, na koju mogu da reaguju ljudi iz sasvim drukčije civilizacije?

Poetika ružnog

Slično onim urođenicima iz doline reke Orinoko, u severnom delu Južne Amerike, koji su od svih muzičkih velikana i oblika muzičkog iskaza kojima raspolaže Evropa reagovali na Mocartovu muziku, kao da su u nekom „drugom životu” bili stanovnici Beča? Ili se ovako striktne i rigidne krajnosti ne mogu održati nego među njima treba tražiti kompromise, ustupke, preinačavanja? Tako ponovo dolazimo do pitanja da je svaki stvaralački slučaj vanvremenosti nešto posebno, nesvodljivo i neobjašnjivo poznatim nam kategorijama.

Slavni pisac romana „Ime ruže” kao da hoće da nam poruči da samo u relativizaciji našeg vremena i naših vrednosti možemo duhovno da se „proširimo” za tuđe, ne samo nekadašnje nego i buduće vrednosti. I možda se iza svega toga krije sposobnost umnožavanja sopstvenog identiteta za koju je umetnost pravo i nezamenljivo sredstvo. Tako mnogobrojna pitanja i odgovori koje nam je ponudio Umberto Eko bivaju pravi uvod u stvaranje estetike koja svojim idejama lepog, uzvišenog ili dopadljivog ne bi nikad smela da prenebregne ono što zovemo umetnička praksa.

Koliko u glavama filozofa, umetničke ideje svoje rodno mesto i potvrdu, a pre svega dotad nepoznata stvaralačka „iskliznuća” duguju individualnoj kreaciji samog umetnika. Uostalom, ne samo obiljem ilustracija nego i veoma zanimljivim komentarima o najrazličitijim temama iz povesti umetnosti (od proporcije kroz istoriju, svetlosti i boje u poeziji i mistici, preko simbolizma ružnog u prirodi i u samoj lepoti, svete i svetovne ljubavi, melanholije i strasti, do poetike ruševina, romantičarske lepote, estetske „religije” dendija i estetskog misticizma, i na kraju lepote avangarde i provokacije, iza koje sledi potrošačka lepota dvadesetog veka) Eko je današnjem čitaocu ponudio novu vrstu romanesknog štiva, čiji je „glavni junak” lepota u bilo kom vidu ispoljavanja.

Milka LUČIĆ

Iako su mnogo puta do sada literate pisale o usudima i istorijama ljubavnim, čiji je uzrok redovno bila magija lepote, pre Umberta Eka niko se nije usudio da napiše knjigu koja bi delom bila i čist san, "Istoriju lepote" (objavila izdavačka kuća "Plato", za prevod sa italijanskog pobrinula se Dušica Todorović-Lakava). Eko se u ovom delu pojavljuje u ulozi priređivača i on nas kroz fenomene lepote, njene pojavne oblike i suštinu, vodi citirajući nam i pesnike i filozofe i mistike i pisce, ali nas u lepotu uvodi in vivo, putem repodukcija preko stotinu remek-dela iz svih vremena. No, ovo nije istorija umetnosti, ovo je pokušaj da se ulovi ta tajanstvena, istoveremeno i blistava i mračna snaga lepog koja je ljude navodila da svoje živote i sudbine zauvek menjanju, da ljudske živote uzimaju ili daju svoj.

Eko kao da u ovom delu želi da odgovori na postulat Dostojevskog iz "Braće Karamazovih" gde pisac kaže:"Lepota, kakva strašna i užasna stvar. Tu, u njoj, đavo ulazi u borbu sa Bogom, a bojno polje je srce čovekovo", ali i da proveri Imanuela Kanta, koji tvrdi da je "lepo ono što se dopada bez interesa" ili da je "lepo simbol moralno dobrog". Morgenštern kaže da je "lepo zapravo sve ono što se posmatra sa ljubavlju", tako da u ovom delu postoji i poglavlje posvećeno lepoti čudovišta, u kome se dotiče onaj estetski momenat koji sadrži prikazivanje ružnog. Na putovanje kroz pojavne oblike lepote, Eko nas vodi krećući od estetskog ideala u staroj Grčkoj, što je i savršeno logično.

Šeli je negde rekao da smo svi mi, u suštini, Grci i grčko shvatanje lepote ostavilo je traga i na shvatanju i doživljaju lepote modernog čoveka. Eko posebno poglavlje posvećuje i lepoti kao harmoniji i proporciji, proučavajući i odnos broja i muzike, arhitektonsku proporciju i proporcije ljudskog tela. Shvatanje lepote u srednjem veku, Eko definiše kroz svetlost i boje, u kome je Bog svetlost, a boje sadrže poezija i mistika. Jedna od stanica na putovanju kroz istoriju lepote, posvećena je i lepoti u odnosu na svetu i svetovnu ljubav, ali i magičnoj lepoti koja je isijavala iz umetničkih dela između petnaestog i šesnastog veka. (Setimo se nežnih, blagih i zavodljivih Botičelijevih lica ili tajanstvenih i providnih očiju kojer je slikao Veneto).

Eko u ovom delu ulazi i u prostore u kojima treperi uvek ista borba između razuma i lepote, u kojoj nema pobednika, ali ima umetničkih dela. "Istorija lepote" razmatra lepotu kao uzvišenu pojavu, ali i kao mračno, okrutno stanje. To je stanje "posednutosti lepotom", kada lepota uzima nas, iako se činilo da smo mi ti koji stoje na bezbednoj razdaljini od te sasvim ljudske pojave, koja ima načistiju božansku prirodu.

Možda će najveću pažnju čitalaca privući poglavlja o lepoti mašina ili lepoti medija, u kojima Eko pronalazi nove znake i simbole lepog, skrivene u varljivim pulsajima savremenog doba, koje ne vidimo čisto i ne opažamo dovoljno duboko, pošto juri kroz vreme zajedno sa nama. U zbilji koja je, kako to tačno reči Radovan Beli Marković, "presna stvarnost", "Istorija lepote" Umberta Eka je delo koje potpuno zadovoljava našu nasušnu potrebu za eskapizmom, a u skladu je sa jednom davnim postulatom podoficira Dostojevskog, koji tačno kaže da će "samo lepota spasiti svet".

Sanja Domazet

U izdanju Platoa uskoro će se pojaviti jedno izuzetno zanimljivo izdanje "Istorija lepote", koju je priredio Umberto Eko. Mada je ilustrovana prikazima stotina remek dela iz svih vremena, ovo nije samo istorija umetnosti. Slike, uz obimnu antologiju tekstova od Pitagore do naših dana, pomažu da se rekonstruišu različite ideje lepote koje su se pojavile, ili se o njima raspravljalo, od stare Grčke, pa do današnjih dana. Iz intervjua koji je Eko dao povodom ove zanimljive knjige, izdvajamo najzanimljivije delove.

Jedna američka poslovica kaže: Ne postoje ružni muškarci, samo siromašni.

- U isto vreme istinito i profano. Naravno da bogati ljudi imaju priliku da definišu lepotu. Mogu da sebi priušte stvari koje su retke, tražene, upravo u modi, žene koje odgovaraju trenutnim idealima lepote. U ljudskoj istoriji jaki i moćni su uvek uzimali ono što su želeli. No to još ne znači da estetski užitak odmah prelazi u seksualnu požudu. Najverovatnije nećete ovog trena poželeti otići s mojom ženom u krevet ako se ona sada pojavi na vratima.

Ali kada se pojavi Pirelijev kalendar, muškarcima odmah pođe voda na usta...

- Može biti, kao što je moguće da će se moji unuci za nekoliko godina držati za stomak i umirati od smeha pri pogledu na taj kalendar i te čudne poze devojaka. Još uvek se sećam kako sam nakon rata listao neki magazin za koji sam mislio da je strašno uzbuđujući i mašta mi je radila ko luda. Nedavno sam još jednom bacio pogled na njega i nisam mogao da shvatim šta su mi te slike nekada značile: bio je tako krotak, tako katolički list. Tu i tamo bih video koji nožni list, početak dojke i to bi bilo to. Dosadno.

Zar nije lagano pokriveno uzbudljivije od stopostotne golotinje?

- Verovatno. Ranije ste od žena mogli videti samo lice; a noge i ruke su bile pokrivene. Mislim da danas te stalne provokacije savršenim telima na televiziji i reklamama izazivaju u ljudima psihičke krize: depresije, frustracije, nemir koji izaziva hajka na nedostižnu savršenost.

Drugačije rečeno: s kim biste najradite otišli na večeru - sa Mona Lizom, Rembrantovom ženom ili Venerom Miloskom?

- Ni s jednom od njih. Lepota je uvek više od površine. Nisam baš siguran da li bih s tim damama imao dovoljno tema za razgovor. Osim toga, Mona Liza mi je malo sumnjiva, mogla bi biti i transvestit. Rembrantovim ženama se mogu samo nasmejati, nekako mi imaju previše brkova. A što se one Venere tiče, ona mi je malo prejaka. Ako bih baš morao izaći sa nekom od tih žena iz istorije umetnosti, onda bi to bilo s Utom iz Naumburga.

Zašto baš s njom?

- Zato što imam osećaj da mi se ta ranogotička skulptura sa naumburške katedrale koju je stvorio neki nepoznati umetnik oko 1250. nekako obraća! Ta gracioznost kojom odiše, taj oval njenog lica, pa njen pogled koji ide u daljinu. Volim to. Inače sve na njoj deluje nekako harmonično - prava lepota.

Z. Prijović

Umberto Eko, rođen 1932. godine u Alesandriji ( Pijemont), profesor je semiotike na univerzitetu u Bolonji. Najznačajnija esejistička dela: Otvoreno delo (1962), Traktat o opštoj semiologiji (1975), Kultura informacija i komunikacija (1968), Lector in Fabula (1979), Umetnost i lepo u esteci srednjeg veka (1987), Granice Tumačenja (1990), Šest promenada po šumama proze (1994), Spisi o moralu (1996), Između laži i ironije (1997) i Kant i kljunar (1998). Svetsku reputaciju stekao je romanima Ime ruže (1980), Fukoovo kaltno (1988), Ostrvo dana pređašnjeg (1994) i Baudolino (2001) koji su dobili prestižne nagrade i bili bestseleri u mnogim zemljama u kojima su preveđeni.