Reč
autora:
Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Odjednom, sve što su
ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina
koje sam gledao. Najpre se obznanilo umeni ono što je danas naslov knjige:
Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene
onim što je život ljudi i univerzuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile
zapisao sam istoga časa y jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj y duvandžinici
preko puta. Zatim, ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo
y meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama
kapela.
Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome
što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći
drugo šta o njoj. Kud i kamo kompleksnija, kud i kamo prostija od svega
toga, ona ne nosi usebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne
brani ni jednu estetiku.
O autoru:
(NIN)
Rastko Petrovic, veliki poklonik života a najdublje odan stvaranju,
svoje kratko promicanje kroz ovdašnje postojanje oblikovao je igrom
izmedu te dve vatre, ta dva plamena: života i stvaranja. Možda je zato
tako brzo izgoreo. Tragao je za pojmom koliko sebe toliko i Drugog,
sa precima i savremenicima, za prošlim i sadašnjim, za stvarnim i nadstvarnim
pod nebesima Stare Srbije i Makedonije, Bosne i Jadranskog primorja,
družio se sa Starim Slovenima ali i sa modernim Amerikancima, sa pripadnicima
africkih plemena, kao i sa clanovima evropskog diplomatskog kora, sa
luckom sirotinjom i sa pariskim nadrealistima, sa španskim seljacima
i cuvarima njujorških muzeja uteklim iz Cehoslovacke, od Hitlera. Družio
se i govorio, govorio. Svi su voleli da ga slušaju, ali malo ko je umeo
ili hteo da ga razume. Rastko je i umeo i hteo da razume Drugog.
Odlomak:
Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki cas pogrešno na
kamen koji se ne vidi. Ptice, koje su, mora biti, bile ćutljive ceo
dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj
a preda mnom, po vodi, sve plavijoj. Opet iznad kruna drva vidim kule
zamka nedaleko ispred sebe. Skoro sam obišao celo ostrvo u krug. Nalazim
jednu pljosnatu stenu na koju se može sesti kao na naslonjaču, oslonivši
leđa na jednu drugu. Ostajem tako duže od pola sata, možda od tri četvrti,
bez jedne misli y glavi, bez jednog sna. Zadovoljstva su čisto fizička.
Oči uživaju u sve tamnijoj boji šume preko puta, grudi u disanju vazduha
osveženog mirisom bilja i vode. Valjda bih jedino voleo da ptice ćute:
ali ni toga nisam svestan. Vraćam se istim putem skoro kroz mrak. Voda
je sad svetla i zvučna. Kod nedovršene građevine susrećem one ribare,
koji su se tu blizu iskrcali. Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino
što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno
od trske. Vidim kroz to komad neba.
-Šta je to što nosite?
-Za hvatanje jegulja.
-Imate jegulja y jezeru?
-O, mi narocito živimo od njinog hvatanja.
- Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera?
-Nema.
-Jezero nije vezano podzemno sa morem?
-Nikad to nismo čuli.
- Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja
ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja.
-Ne verujem da ove mogu igde izići.
-Gde nalazite trsku za pletenje koševa?
-O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta.
-Evo naše kuće. Dobra noć, mladi gospodine.
-Dobra noć.
|
knjizara.com 