Pripovetke

Kupovina ove knjige u Knjizari...

Napomena:
Za čitanje ove knjige potreban Vam je Acrobat Reader. Ako ga do sada niste instalirali kliknite na sličicu ispod ovog teksta i preuzmite (besplatan) program.

O autoru:
Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. Takvih pisaca nije malo, i vecina je tako pocela. Ali ima i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, ciji se rast ne obavlja pred citaocima nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u književnosti. Laza Lazarevic pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je poceo bez pocetništva. Njegova prva objavljena pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje ujedno je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke mogla bi se sagledati Lazareviceva opredeljenja, sklonosti i nacin mišljenja, odnosno primanja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izražavanja tih utisaka.

Sadržaj:
Vetar
Prvi put s ocem na jutrenje
Sve će to narod pozlatiti
Na bunaru
Školska ikona
Švabica

Odlomak:
On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Cisto ga gledam kako se oblaci: džemadan od crvene kadife s neko-liko katova zlatna gajtana; povrh njega curce od zelene cohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožic sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Cakšire sa svilenim gajtanom i bucmetom, pa široki pacaluci prekrili do pola nogu u beloj carapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-cibuk s takumom od cilibara, a c desne strane pod pojas podvucena, zlatom i dinduvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!
Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam vec poceo pricati ne vredi šeptrljiti - naravi je bio cudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoce da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usudivao dokazivati što protivno njemu. Kada se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od casa se pruciš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suce i izdiže ga naviše, vede mu se sastale na celu, a one crne oci sevaju. Jao! Da onda neko dode da mu kaže da nisam znao „alekcije"! Ne znam cega sam se tako bojao, naposletku baš i da me cuši jedanput, pa šta?
Ali ja strepim od onih ociju: kad ih prevali, pa kao iz pracke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!
Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratica. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on nece da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuce malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se culo u Tetrebovu mehanu.