Bog jezika i druge priče

Kupovina ove knjige u Knjizari...

Napomena:
Za čitanje ove knjige potreban Vam je Acrobat Reader. Ako ga do sada niste instalirali kliknite na sličicu ispod ovog teksta i preuzmite (besplatan) program.

Iz intervjua autora:
(Danas Vikend)

"Na jednom mestu, jednu od osnovnih ideja Vaše nove knjige priča, inspirisane umnogome Hristom i problemima čovekove vere, eksplicirate time što čitanje izjednačavate sa životom, kao i priču.

- Rekao bih da se čitanje izjednačava i sa konfesijom, recimo, čitanje kao poslednja veroispovest. Ali, meni je u ovoj priči posebno bilo stalo do književno relevantnih određenja Hrista, jer tema Hrista je najzahtevnija u našoj kulturi, u civilizacijskom krugu kome pripadamo. Najteže je pisati o tome, na upečatljiv, zanimljiv a ozbiljan način, ne biti pritom patetičan, romantičan ne ponavljati rečeno... Prošle godine, recimo, kod nas su objavljeni prevodi dva romana o Hristu, jedan je Saramagov, odličan, drugi Milerov, bled, tako da je očigledno da istorija tog plemenitog umetničkog takmičenja na temu Hrista - poput onih u pisanju tragedija, koja su postojala u antičkoj Grčkoj na teme iz njihove mitologije - nije iscrpljena i trajaće dok je ove kulture.
U mojim pričama data su vrlo konkretna odredjenja Hrista: kao boga jezika, kao Pepeljuginog sina, Raspeća u slici zrna nara koji ispadaju iz dlanova, itd. Zatim odredjenja vere, na jednom mestu se kaž da je razlika izmedju smrti ateiste i smrti vernika kao i razlika izmedju spavati i sanjati. Na različite načine variram ideju iz naslova, istražujući koje su jezičke i estetske osnove religiznosti. Zato što su neke stvari moguće samo u jeziku. Kada stupate u brak, vi to možete učiniti samo tako šsto ćete nešto izgovoriti. Ili, kad date neko obećanje, ili kada odredjujete kako će se vaše dete zvati. Sve su to radnje, dogadjaji koji su mogući samo u jeziku, i pomoću jezika, a glavne tajne hrišćanstva su odreda bas takvi momenti.

Jezik je onda, paralelna stvarnost?

- Nije. Naprotiv, on je ravnopravan deo ili aspekt stvarnosti, jer proizvodi nešto što je realno a što bez njega ne bi bilo moguće. Dve glavne dimenzije jezika su performativna, kad jezik ima učinka, deluje kao bilo koja druga istorijski konkretna sila, i konstativna, tj. opisna. Mnoge od tih stvari koje se samo jezikom mogu obaviti ključne su za samu veru. Ja sam zato u pričama birao teme baš takvih dogadjaja iz novozavetnog nasledja: recimo, krštenje, praznik Bogojavljenja, zatim praznik Blagovesti: neko dolazi kod jedne devojke - device - koja čita i kaže joj da ona sada nosi dete. Posle tih reči, to je možda nemoguće, ali je istina. Slično tome, u priči o kapetanu iz Kapernauma, dovoljno je da Hristos kaže da ce sluga ozdraviti i on ozdravi.".

Odlomak:
"Kako znam za Hrista
Tako što smo se jednom igrali zajedno.
Imali smo obojica pet ili šest godina tada, ne više, znam jer još nisam bio pošao u školu. Roditelji su me ostavili samog u stanu, na nekoliko sati, valjda prvi put u mom životu bez nadzora nekog starijeg. Odlazeći, rekli su:
- Nemoj nikome da otvaraš vrata. Mi ćemo brzo doći. Ti budi dobar, igraj se, crtkaj, čitaj, ali zapamti - nikome ne otvaraj, čak ni ako neko poznat pozvoni ili pokuca, ni tada ne otvaraj, kao da nisi tu, kao da nikog nema u stanu. Jesi li razumeo?
Gledao sam uvis ne trepćući, majci u oči, klimnuo sam glavom. Sagnuli su se i poljubili me u teme, prvo majka, zatim i otac. Onda su otišli.
Nije prošlo ni pet minuta, neko pokuca na vrata. Tiho kucanje, ali cuo sam jer sam i dalje stajao u predsoblju, kao da sam to očekivao. Primaknem se sasvim i naslonim uvo na ključaonicu, taman toliko sam bio visok. Ćutim i osluškujem. Opet se začu kucanje.
- Ovde nema nikog - rekoh glasno.
Sa one strane tišina.
- Ovde nema nikog - ponovih glasno i odlučno. - Idite kuci.
Na to, mali Isus malo sačeka, pa pokuca i treci put.
Otvorim mu. On uđe, a ja izađem.
Sačekao sam pet minuta na stepeništu, praveći se kao da vezujem pertlu, hteo sam da mu dam malo vremena, da se snađe, pa sam prišao vratima i pokucao.
Isprva, niko mi se ne odazove. Pokucam ponovo. Sa one strane tišina.
- Otvori mi - šapnuo sam u kljucaonicu - znam da si tu.
Ništa.
Pokucam poslednji put.
- Ovde nema nikog - čuh najzad blagi glas sa one strane.
Poverovah tim rečima, okrenuh se i odoh svojim putem. "