Žrtvovanje kralja - mit u dramama Ljubomira Simovića

15.09.06

Emisija "Vavilon" emituje se na Radio-televiziji Srbije jednom mesečno, utorkom uveče. Autorka ovog programa je Jasmina Vrbavac čiju emisiju pre svega treba pohvaliti zbog čvrstog uređivačkog koncepta koji uvek promoviše mlađu generaciju srpskih pisaca, povlačeći tako i jasnu granicu između popularne i "prave" književnosti. Propraćen pažljivo odabranim dokumentarnim sekvencama, "Vavilon" uspeva da na gledaoca prenese atmosferu knjige, bez isključivog kritičkog stava o delu. Jasmina Vrbavac je diplomirala književnost i magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti Beogradu.

Plastelin: Kako biste ukratko predstavili televizijsku emisiju "Vavilon"?
Jasmina Vrbavac: - Vavilon je, pre svega, emisija koja se radi sa velikim entuzijazmom i ljubavlju kao osnovnim preduslovom za bavljenje književnošću, i želja je da se ta vrsta ushićenja i uživanja u vrhunskoj literaturi prenese i na gledaoca. To je visoko stilizovana emisija koja se kloni podilaženja sumnjivom i nekritičkom ukusu, već je usmerena ka tome da se svaki potencijalan čitalac na atraktivan način, adekvatnim vizuelnim sadržajem koji prati relevantne komentare, intervjue i događaje, obavesti o onome što savremena literatura nudi.

Čini mi se da "Vavilon" ne nameće svoj kritički sud o knjigama koje prikazuje...
- U emisiji uvek postoji kritički stav, ali čak i kada je negativan on nikada nije zlonameran, potcenjivački. Nekada je dobro reći da je sjajan pisac napisao slabiju knjigu i to nikako ne dezavuiše tog pisca, ali zato gledaocu nudi izazov da i sam poredi, možda intimno polemiše sa iznesenim stavovima. Ipak, verujem da je važnije gledaocu približiti valjanu knjigu i podstaći ga da je pročita, nego kritikovati neke rđave pisce i beznačajne knjige kojima se onda daje prostor, vreme i besplatna reklama koju ne zaslužuju.

Na koji način uspevate da premostite taj jaz između literature i televizije?
- Književnost je apsolutno nekompatibilna sa slikom koja je po prirodi "data na tacni", nepromenljiva i ne zahteva dodatnu imaginaciju bez koje, pak, čar literature ne bi ni postojala. Trudimo se, u tome je i reditelj od neprocenjivog značaja, da na ekran prenesemo atmosferu, duh, samu srž knjige, uz pomoć najrazličitijih vizuelnih sadržaja, od inserata iz filmova, preko dokumentarnih emisija, internet prezentacija, video radova, pa čak i spotova, animacij... Sama knjiga određuje kako će prilog o njoj biti osmišljen i to je dugotrajan proces u kome je neophodno kako saživljavanje sa knjigom, tako i široko poznavanje drugih umetnosti, ali i manje ili više skrovitih ambijenata Beograda gde se emisija snima.

Smatrate li da su i televizijski kanali delimično krivi što mlađa srpska proza još uvek nije primećena iako u toj grupi ima sjajnih pisaca?
- Napredak i razvoj novih medija koji prati, i sve više preovlađuje, teror skoro isključivo vizuelnih sadržaja, a potom, ili naporedo s tim, i furiozno ubrzanje života koje i ne ostavlja više vreme za lagano čitanje, razmišljanje, odabir, potom potrošačko društvo u kome knjiga kao i sve drugo počinje da se tretira isključivo kao roba koje ima mnogo u ponudi, ali se zato pravi i konzumira poput instant supe - brzo i uvek je istog ukusa, dakle takav civilizacijski momenat u celini ne pogoduje literaturi. Ljudi - izdavači, kritičari, novinari, čitaoci - "idu na sigurno" i ne žele više da "gube vreme" na, po prirodi stvari, rizičnu, mlađu populaciju pisaca. U takvom instant pristupu književnosti učestvuju svi, ne samo mediji, ali se pri tome na žalost zaboravlja da je današnja mlada srpska proza ona literarna sila koja će u budućnosti biti glavni tok, a mi ga možda nećemo ni imati! Što se tiče "Vavilona", u njemu je uvek jedan prilog rezervisan za predstavljanje mlađih ili nedovoljno poznatih pisaca koji zavređuju da se zbog njih rizikuje.

Autor: Mića Vujičić

23.05.06

O dramskom opusu Ljubomira Simovića do danas je pisano, što u okviru istorijskih pregleda domaćeg dramskog stvaralaštva XX veka, što u teorijskim radovima koji se bave samo Simovićevim opusom, prevashodno sa ciljem da se opiše dramaturgija tekstova ili zahtevi koje oni nameću kao dela za pozorišno izvodjenje. Jednom rečju, kao o dramaturškom i teatrološkom fenomenu, što prevashodno jesu. Jasmina Vrbavac, u svojoj knjizi “Žrtvovanje kralja-Mit u dramama Ljubomira Simovića”, sagledava Simovićev dramski opus kao deo šire, matične mu porodice tekstova-književnosti. Ovakvo širenje kadra nema za cilj nagomilavanje materijala, niti odlaženje u bezoblična podrazumevanja, već je samo neophodni ugao iz kog autorka metodično iznosi i dokazuje jednu novu, konkretnu viziju i ideju o Simovićevim dramama, budući da teza nije toliko vezana za formu tekstova (dramsku formu), već za njihovu unutrašnju strukturu (motive i njihovo poreklo). Autorka ukazuje na mit kao osnov sve četiri Simovićeve drame (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu), te na načine na koje Simović preuzima i menja poznate mitske sižee, ili tvori nove. Unutar ove teze, postupno je pokazana ponovljivost i različiti oblici korišćenja jednog mita koji autorka prepoznaje kao mit/ritual žrtvovanja kralja, opisan u knjizi “Zlatna grana”, Dž. Dž. Frejzera, a u književnim delima, od strane N. Fraja, uočen u vidu lika pharmakosa (žrtve). Autorka se ne zadržava samo na detektovanju mitema u strukturi Simovićevih drama, budući da se mit, kao polazište i preteča može naći u strukturi svih književnih tekstova. Ona nalazi da su ove miteme svesno odabrani elementi priče svake od drama, te da ne ostaju samo u njoj položeni, već da direktno učestvuju u oblikovanju idejnog nivoa Simovićevih drama. Naime, prepoznatljive po insistiranju na istorijski konkretnom vremenu zbivanja, naglašenom situiranju likova u lokalno i savremeno (preko prostora i jezika), dakle, po odrednicama suprotnim od onih po kojim se prepoznaje mit (svevremenost, univerzalnost), Simovićeve drame, svaka na svoj način, u takvu postavku, na mala vrata uvode miteme iz drevnih mitova. Dakle, miteme opstaju i, na polju fabule, stupaju u kontakt sa istorijskim, savremenim okolnostima i iz njihovog uzajamnog ogledanja proističu sukobi na planu priče i ogledava se idejnost Simovićevog dramskog opusa.
Samim tim, glavna nit istraživanja, kao kod svakog dobrog naučnog rada, nije sebi cilj, već je povod za bolje razumevanje celine dela od kog se pošlo, a ne obratno.
Treba napomenuti da, iako se, tokom vodjenja ove glavne niti rada, autorka služi literaturom iz oblasti mitologije i religije, nije reč o primeni mitologije na Simovićeve drame, tj. mitološkom tumačenju piščevog dela, već o književno teorijskom ogledu koji se bavi utvrdjivanjem pozicije i uloge konkretnih mitskih elemenata (mitema - J.V.) unutar strukture i na idejnom planu Simovićevih tekstova.
Metod izlaganja je naučni, a ne ekskluzivistički: autorka ne govori o Simovićevim dramama u ključu svoje teorije koji samo ona drži u rukama, već postupnim razdvajanjem metoda od predmeta istraživanja, omogućava čitaocu ravnopravnu poziciju onoga ko prati razvoj teze, na čijim se, jasno naznačenim marginama, može sukobljavati ili složiti.

Kristina Djuković

15.05.06

Studija Jasmine Vrbavac, Mit u dramama LJubomira Simovića, razmatra Simovićev dramski opus kroz odnos koji se u njegovim dramama vaspostavlja prema mitu, i to se, ukupno uzev, pokazuje kao veoma primeren pristup, koji otvara uvid u stilsko-kompozicione odlike i dubinska značenja ovih dela, ali i u onaj tok moderne srpske dramske književnosti kojem ova dela pripadaju.
Mit u dramama LJubomira Simovića Jasmine Vrbavac može dati dragocen doprinos i budućim analitičkim čitanjima, i pozorišnim promišljanjima i uobličenjima Simovićevih drama, i to prevashodno zbog toga što ne predstavlja sitničavo katalogizovanje mogućih refleksa mita i mitskog mišljenja, već traga za onom opštom vizurom koja će najpotpunije osvetliti značenja, filozofske osnove i smisao i pojedinih drama i Simovićevog dramskog stvaralaštva, sagledanog u kontekstu njegovog ukupnog pesničkog stvaranja. Celoviti pristup Simovićevoj dramaturgiji, koji predstavlja jedan od osnovnih kvaliteta ove studije, ostvaren je na više nivoa.
Dramsko stvaranje LJubomira Simovića autorka situira u kontekst njegove ukupne poetike, u celinu njegovog stvaralaštva, ukazujući na nesumnjiva poetska i filozofska prožimanja u ukupnom Simovićevom opusu, pesničkom i dramskom, ali i unutar njegovih autopoetičkih i poetičko-teorijskih iskaza i stavova iznetih u esejima i intervjuima. Pri tom, ona za ovu složenu kontekstualizaciju Simovićeve dramaturgije uspešno koristi i veoma relevantan izbor iz savremene kritičko-teorijske literature o LJubomiru Simoviću.
Ova kontekstualizacija dramskog stvaralaštva u ukupno Simovićevo pesničko delo ne samo da doprinosi celovitosti i utemeljenosti autorkinih zaključaka već, istovremeno, otvara pravi prostor za uočavanje osnovnih mitema koje se reflektuju u celini njegovog dela. Tako Jasmina Vrbavac kao osnov dramskog stvaralaštva LJubomira Simovića sagledava mit o žrtvi, odnosno mit o periodičnom žrtvovanju svetog kralja kao preduslovu za harmonizaciju kosmičkih tokova, oličenih u obnavljanju prirode i harmonizaciji socijalnog poretka. Istovremeno, implicitno i eksplicitno, ovim se otvaraju mogućnosti i za kompleksnije sagledavanje Simovićeve dramaturgije u kontekstu srpske, južnoslovenske i balkanske usmene tradicije, u kojoj se ovaj drevni mit takođe višestruko reflektuje – od nivoa godišnjih obreda i smene «staroga Badnjaka» i «mladoga Božića» do širokog kruga pesama i predanja o gradbenoj žrtvi i žrtvovanju device zmaju/ aždaji. Pri tom, dragoceno je i to što autorka ne pokušava da vaspostavi odnos pukog «zrcaljenja» mita i njegovih istorijskih transpozicija (nacionalnih, slovenskih, antičkih, globalnih) u Simovićevom delu. Ona ne pokušava da dokaže pesnikovo neposredno preuzimanje iz zalihe «gotovih» mitema – već, s pravom, traga za poetski transformisanim, stvaralački pomerenim mitom, dakle, za onim aspektima u Simovićevom pesničkom i dramskom delu u kojima se mit rekreira, ali i kreira.Celovitosti i slivenosti knjige doprinosi svakako i izuzetno dobra aplikacija Frajevih teorijskih stavova i razmatranje višestukih modusa ironijskog koji se ostvaruju u Simovićevim dramama. Štaviše, upravo po odsustvu ironije izdvaja se, recimo, drama Boj na Kosovu i problematizuje pitanje njenog vrednovanja. Jasmina Vrbavac, s pravom zaključuje da je Simović, u drami Boj na Kosovu «dao svoj konačni odgovor na pitanje sukoba čoveka s istorijskom stvarnošću i pronašao ga je u religijsko-etičkim normativima preuzetim bez ironijske distance iz netransponovanog kosovskog mita». Autorka, po svemu sudeći, iako kaže da «Boj na Kosovu nije Simovićeva najbolja drama», pripada onom krugu recipijenata koji veoma visoko stavljaju ovo dramsko delo, sagledavajući ga kao osobenu krunu Simovićeve dramaturgije i konačni celoviti izraz njegove filozofije istorije, najopštijeg vrednosnog sistema, kao delo koje u izvesnom smislu, «zaokružuje i rekapitulira Simovićevo dosadašnje stvaralaštvo, kako dramsko tako i pesničko». Istovremeno, zahvaljujući upravo skrupuloznoj i preciznoj upotrebi metode, Jasmina Vrbavac daje veoma ozbiljne argumente i onima koji, poput Miška Šuvakovića, smatraju da je ova «"apologija mita" anahrona i van konteksta savremenih tokova književnosti», te da je, kako vidi Marta Frajnd, u ovoj drami «ono juče samo istorijski kostim za ono danas», što dalje može značiti da ona kao delo neće preživeti vreme svoje političke aktuelnosti.
Celovita perspektiva, formirana sagledavanjem mita o žrtvovanju kralja kao osobene osnove Smovićevog dramskog stvaralaštva, omogućava, dalje, da se ove drame uklope u globalne tokove moderne evropske i svetske dramaturgije, pokazujući kako se: «Istorijsko i stvarnosno (...) u Simovićevim dramama prepliću i sukobljavaju sa mitološko-sudbinskim određenjem čoveka na ironijskoj ravni, upravo onako kako Nortrop Fraj sagledava književnost 20. veka, od Kafke i DŽojsa do Beketa i Joneska.»
Knjiga Jasmine Vrbavac počinje uopštenim razmatranjem Književno-teorijskog konteksta Simovićevih drama, u kome se rekapituliraju osobenosti mitskog mišljenja i ukazuje na bitne odlike Simovićevih dela, sagledane ovde kroz prizmu odnosa mit – savremenost. Ovo poglavlje funkcioniše i kao precizno određenje terminološke i metodološke matrice, što daje ovoj knjizi, uza svu složenost i potencijalnu disperzivnost predmeta kojim se bavi, jednu vrstu čiste, gotovo kristalne strukture mišljenja, koja je uz to slivena sa izvanrednim poznavanjem Simovićevog dela. Time se u studiji Jasmine Vrbavac ostvaruje dragoceno i relativno retko jedinstvo čitalačkog uživanja u čulno-konkretnom svetu književnog dela i visoko-spekulativne konceptualnosti, koja traga za apstraktnom strukturom dela.Ista kombinacija neposredne, zavodljive čitalačke strasti i uživanja u delu sa strogom misaonom organizacijom i preciznim analitičko-pojmovnim aparatom – ogleda se i u hronološki datom razmatranju pojedinih drama. Štaviše, čini se da upravo čitalačko/ gledalačko uživanje u konkretnom delu sprečava Vrbavčevu da potčini poeziju analitičkom konceptu nametnutom kao kalup u koji se živo i jedinstveno pesničko delo mora po svaku cenu utrpati. Metodološke i pojmovne modele koje vaspostavlja, Vrbavčeva koristi kao osetljive instrumente koji ne svode delo u svoje granice već, naprotiv, pokušavaju da što preciznije ocrtaju granice dela, sa svim individualnim odstupanjima i osobenostima.
Da je tako, može posvedočiti i najpovršniji uvid u strukturu pojedinih poglavlja, odnosno u razmatranje pojedinih drama. Autorka ne polazi od unapred oblikovane pojmovne i analitičke matrice, već za svaku od drama traži onu centralnu mitemu u kojoj se na osoben način reflektuje mit o žrtvi. Pri tom, ona polazi od opštog stava da: «Prisutnost mita o žrtvovanju kralja, jasno podvlači doslednost u Simovićevoj poetici koja ovaj mit, u svakoj drami pojedinačno, preoblikuje uvek u novu i svežu mitemu...»
Ta «nova, sveža mitema» u Hasanaginici, po viđenju Jasmine Vrbavac, jeste «motiv polnog sakaćenja», koji se dalje razmatra u svetlu odnosa mitološkog i savremenog, kobi i politike i prati osobenim suprotstavljanjem lika Hasanaginice i likova koji se u odnosu na nju određuju – muža, brata, zaručnika, majke, svekrve, ali i askera, baštovana, aginog savetnika. U Čudu u «Šarganu» to su motiv čuda i čudotvorca, ali i osobena «mitologija svakodnevice, koja u sukobu s drevnim mitom tvori nov pogled na svet», a koju autorka dalje razlaže na «mitologiju prostora, predmeta i ličnosti». Centralna mitema Putujućeg pozorišta Šopalović, ostvaruje se ukrštanjem temeljnog pitanja o odnosu jedinke i istorije: «Može li čovek da u sukobu sa istorijom, odnosno onim njenim delom koji podrazumeva stvarnosno okruženje, da izađe kao pobednik?» s «mitom o moći pozorišta» i umetnosti uopšte. Najzad (o čemu je već bilo reči), u Boju na Kosovu centralna mitema drame jeste centralna mitema kosovskog mita u srpskoj tradiciji – izbor carstva nebeskog umesto kratkotrajnog zemaljskog carstva, opredeljenje za mučeništvo i podvig.
Razlike koje postoje u transpoziciji centralnog mita, Jasmina Vrbavac sagledava i «u stavu koji dramatičar dodeljuje likovima žrtvama», od Hasanaginice, koja svoju sudbinu doživljava i živi kao glina u tuđim rukama, preko neadekvatnih reakcija junaka Čuda u «Šarganu» i nešto svrsishodnije pobune glumaca Putujućeg pozorišta Šopalović, u kojoj je «pojedinačnom i prolaznom» teroru istorije suprotstavljena umetnost «kao simbol opšteg i večnog», do Boja na Kosovu u kojem je svesna žrtva dobila značenje «zrna soli», neugasive iskre koja svetli u mraku istorije.
Po gipkosti i analitičkoj produktivnosti metodološkog i pojmovnog aparata, po analizi pojedinih dela i sagledavanju celine Simovićevog dramskog stvaranja – studija Jasmine Vrbavac jeste značajan doprinos teorijskom, ali, potencijalno, i dramaturškom, čitanju jednog od najznačajnijih srpskih modernih pesnika.

LJiljana Pešikan-LJuštanović