Rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Posle završene gimnazije u rodnom gradu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i Srpskog Pena.
Bio je jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.
Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se dramaturgijom, a i prevodi s ruskog i engleskog jezika.
Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017).
Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017).
Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).
Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.
Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, ? nski, turski, slovački i grčki jezik.
Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.
01.01.00
Danas
19.05.2000.
Zrtve bidermajera Radivoja Sajtinca
"Zrtve bidermajera", novi roman Radivoja Sajtinca, nedavno je objavila Geopoetika. Sajtinac je poznat siroj citalackoj publici kao pesnik ("Darovno putovanje", "Suze u luna parku", "Ocenas na Tajms skveru", "Olovni dolov"), po knjigama eseja ("Demogorgon", "Hotel Carnojevic") i po prozama "Banatska citanka", "Moj begejski deo sveta", "Bajke o grmu", "Cehovija" i "Vez u vazduhu". "Zrtve bidermajera" je roman u kome nam autor, suvereno se krecuci kroz paralelne svetove i paralelno vreme, prikazuje jednu stvarnost koja je sa ukusom bensedina, nitroglicerina i demetrina (srpskim nacionalnim jelima poslednjih godina), ukrstajuci je sa podacima o zivotu najveceg srpskog slikara epohe bidermajera, Konstantina Daniela.
Potraga za njegovim slikama zapravo je jedini preostali motiv glavnom junaku da se odrzava u zivotu i podnosi bolest, zivot takav kakav jeste, usud topografije, ukratko sopstveni fatum. Na fonu nerazjasnjene tragicne smrti brata, Vukasin Pomorisac traga i za istinom o sopstvenonj egzistenciji i pravim licima sebe i svojih bliznjih. Sajtinac ovu prozu ispisuje biranim jezikom, stilom lisenim suvisnog i patvorenog. Svet koji nam Sajtinac odslikava u "Zrtvama bidermajera" zapravo je svet u kome junaci tumaraju u traganju za izgubljenim smislom i zivotom, nalazeci izgubljeno vreme i lepotu samo u umetnosti.
S. D.
01.01.00
Glas javnosti
10.09.2000.
Radivoj Šajtinac o novom romanu "Žrtve bidermajera"
Vreme unutrašnje kataklizme
Subjektivna utopija o tome da književni tekst mora da bude još drastičnije otvoren
Roman "Žrtve bidermajera" ("Geopoetika") četvrti je i završni deo, uslovno govoreći, "Banatske tetralogije" Radivoja Šajtinca, koju čine romani "Cehovija", "Vez u vazduhu" i dokumentarno-poetičko-fantastična knjiga "Hajka na akteona". U svakoj od ovih knjiga Šajtinac je, osim određenih autopoetičkih, tematskih i književno-fenomenoloških zadataka i nastojanja, realizovao i različite kompozicione modele, ne samo u žanrovskom nego i u strukturalnom smislu.
U "Cehoviji" sve ste podredili priči, u romanu "Vez u vazduhu" ste u sferi teksta i kompozicije, a "Hajka na akteona" bavi se zavetnom porukom Todora Manojlovića. U novom romanu krećete se kroz privid dva vremena.
- "Žrtve bidermajera" pisao sam kao subjektivnu utopiju o tome da književni tekst, u svom prijemu, mora biti još drastičnije otvoren; da se razbije konstruktivna predestinacija, da se oseća autorovo neposredno kolebanje, da se doživljaji kreativnog samoiznenađenja ne dešavaju samo kod onog koji piše, već i kod onog koji čita. Naravno, bio sam svestan činjenice da oni koji u recepciji apsolutistički i, sasvim razumljivo, po ličnom afinitetu, zastupaju neporecivi dignitet priče, u ovim meta-narativnim postupcima mogu osetiti nešto što možda liči na riskantnu, samonametnutu stilsku "arbitražu", ali to nikako nije slučaj.
Jedan od oslonaca priče je traganje za podacima o životu najvećeg srpskog slikara epohe bidermajera, Konstantina Danijela.
- Pre svega, moja namera nije bila da beletristički restauriram ni biografiju slikara srpskog bidermajera Konstantina Danijela, ni da se krećem već prohodanim stazama koje fenomenološki, duhovno ili kulturološki povezuju dve epohe. Ta, nimalo blaga, otrovna, antropocentrična strana ideje bidermajera o pomirenju, smernosti i neštrčenju sada, danas i ovde, ima drugo ime. To je samourušavanje, apatija, gubitak identiteta, odsustvo ne samo identifikacijske koncentracije, već i jasne, čiste brige za (samo)egzistenciju.
Sadašnjost je začinjena gorkim iskustvom.
- Lepe su, naravno, ili mogu biti ljupke, baš kao "pričice koje miluju", dve priče jedne od mojih "junakinja" o košticama kajsije i višnje, ali sve se to dešava kad i uslovni alter-ego, pa i ja, delimo vreme unutrašnje kataklizme, kad u toku prvih šest meseci doživimo, osim smrti sopstvenog oca i prerani odlazak književnih prijatelja, a ja sam ih, za nepunu godinu, izgubio sedmoricu. Iz poštovanja prema njihovom delu i njihovim imenima, ja ih neću zloupotrebljavati kao tamnu opremu neke iskazne premise već ću, na kraju, dodati samo ovo: prave "ž(Ž)rtve bidermajera" u tegobnom su prostoru mirenja sa svim i svačim i, kao vrhunac, sa samim sobom.
Nisam književni japi
Živite i radite u Zrenjaninu, ne pripadate književnim klanovima, nagrade vas najčešće neopravdano zaobilaze.
- Nisam ni "književni japi", a ne smatram se ni nekim apartnim, skrajnutim "samoorganizatorom" svoje sudbine na nekoj izdvojenoj visoravni. Prvi bi da o svemu, ako to već i nisu, budu obavešteni o redakcijama, odnosima u izdavačkim kućama, uredničkim čudima, kalendarima za nastupe i priznanja. Drugi, pak, sem retkih izuzetaka, na samom su rubu "kreativnog i receptivnog autizma", niko ih se i ništa ne tiče, samo delo i oni. To su dve vrlo susretne neuroze. A što se nagrada tiče, ko će vam verovati ako kažete da se nagrade danas pripremaju a ne zaslužuju. Treba mnogo raditi oko nagrade. Međutim, jedini smisao ovakvog reagovanja mora se primiti isključivo samokritički - jednostavno ih nisam zaslužio.
Zvonko Prijović
01.01.00
Večernej novosti
08.08.2000.
Ogoljena prica
"Zrtve bidermajera" Radivoja Sajtinca
U romanu "Zrtve bidermajera" Radivoj Sajtinac mnogo drzi do svog pristupa romanesknoj gradji. On hoce da se mesa, da osvezava i relativizuje "piscev pogled na svet", da pokazuje svoju obavestenost, da upetljava svoj engleski kad se ukaze prilika i rezonuje i kad to nije mnogo potrebno.
To ne prija prici ali cesto prija spisateljskom uhu, iako para oci citalackom duhu. Pa se pomalo cini da pisac pravi pricu, da je namesta, da je previse obdelava. Ali kad, ona bakica u jednoj od dvorisnih kuca slikara Konstantina Danila pocne da prica o poreklu kajsije u njenom dvoristu i da se gubi u bogatim uspomenama toga sarenolikog vojvodjanskog gradjanskog miljea - to postaje stvarna, slikovata i duhovita epizoda. Ona natkriljuje mnoge okolne price ove kamerne proze pa cak i onu glavnu o ostarelom arhivaru Pomoriscu koji traga za istinom o velikom slikaru koji je u ovom gradu, pisac veli "Z", ziveo!
Tako se ovaj roman u izdanju "Geopoetike" zalaufao. Tera neku svoju zagledanost u tajnu koje nema, u slike koje se ne daju objasniti, u Konstantina Danila koji je simbol 19. Pomorisca s kraja 20. veka. Pokusava da te dve sudbine uveze, da im nadje neke dodirne tacke, ali se roman u sve to nekako zaplice, nigde do kraja ne stize, a mnogo se nesto busa u prsa, mnogo bavi sam sobom. A prica ko prica: sto si vise u njoj to bolje za nju, sto si vise nad njom to gore za roman!
Dragoljub STOJADINOVIC
Dnevnik
25.09.2002.
SAVREMENA PROZA
Šajtinčev banatski romaneskni kvartet
Romani Radivoja Šajtinca, od ?Čehovije?, preko ?Veza u vazduhu? i ?Žrtve bidermajera?, do najnovijeg, ?Sibilski glasovi?, okrenuti su tajnama kojima smo okruženi, na relacijama: prošlost - sadašnjost ? porodica ? priroda. Shvatajući da najdublji smisao književnog teksta često postoji mimo namerenog i zapisanog, da se stvarnost pretače u priviđenje a u njoj se i najtačnije odgoneta, on svoju pripovednu pojavnost uobličava u magmi jezika u koju njegovi junaci, uporedo sa narativnim projektom uspostaljanja sveta koji uglavnom nestaje, smeštaju i sopstvene realnosti. Ovi kratki romani označeni su jedinstvenim rukopisom sumnje, jednim brojem opsesivnih tema, ali i različitom strukturalnošću i fabularnom organizacijom. Iskaz koji kao talog ostaje u čitalačkom sluhu posle svakog od Šajtinčevih romana: svet je posuda u kojoj se kupa opšti bol - realnost je koju ni akribičnost postmodernizma ne može da izmeni. To je bilans ove prozne tetralogije o fenomenima zavičajnog, mondijalističkog i familijarnog.
Poetičnost i lomovi
U početnom romanu ?Čehovija?, koji ima preovlađujuće elemente poetske proze, Šajtinac zapravo anticipira ukupnost svog ?banatskog kvarteta?. Ovde započinje njegov ? govor o nedokučivom?, u ?Čehoviji ? se vaspostavlja princip da se minimalizmom fabule može dosegnuti bogatstvo stvarnosti. U zgusnutoj povesti o detalju iz života Arkadija (Vinogradova) Popova, ispisanoj na naizgled nepretencioznoj čehovljevskoj margini, slu?eći se metaforom predskazanja, Šajtinac gleda u pozadinu stvari, u tromosti kolokvijalnog otkriva olovnu težinu ravnice. Na opštem planu ?Čehovija? detektuje unapred izgubljenu bitku usamljenog pojedinca i nezasitost ljudske gladi za sticanjem materijalnog.
?Vez u vazduhu? konsekventna je nadogradnja proznih modela i filozofsko-poetoloških naznaka, započetog u ?Čehoviji?. Pripovedni diskurs je u ?Vezu? usmeren ka dubinskoj introspektivnosti, s uverenjem da jedino metafizika poezije mo?e do kraja da objasni sveopštu tajnu. On roman gradi tehnikom i strategijom romanopisca zadržavajući istovremeno beskraj poverenja u ?božanski svevid? koji samo poezija ima. Zapravo, u ovom romanu autor do sudbinskih i konačnih istina svojih junaka, i sopstvenih, naravno, stiže ?kristalizacijom ? . I ne bez razloga, jedan od prikazivača ovog njegovog romana u kontrapunktovima ?Veza u vazduhu? pronalazi izražene prustovske elemente. Svojevrsna ?zgusnuta svetlost? dobija tamnu gamu jedne postiskustvene konstante. Uzdržan ton koji Šajtinac koristi u ?Čehoviji?, opisujući zbivanja u ?dobrovoljnom azilu za preosetljive?, izgubljenom negde na dnu Panonije, u romanu ?Vez u vazduhu? preobražava se u orvelovsko-beketovsku paklenu završnicu. ?Vez? započinje evokacijom u detinjstvu zarobljene igre, fudbalske, koja se preobrće u surovu parabolu punu fraktura, lomova, krvi i borbe do istrebljenja. Fragment pod nazivom ?Stadion?, sazdan od direktne mučnine, svojim orvelovskim asocijacijama, pun političko-egzistencijalnih implikacija i napregnutošću jezika iziskuje naknadno čitalačko prepoznavanje i pročišćavanje. U beketovski postavljenoj celini pod nazivom ?Događaj?, Šajtinac, ne menjajući optiku produhovljene rezigniranosti, kombinujući biografske i parabiografske elemente, fleš-bekovim, sagledava život pojedinca i porodice. NJegovi junaci osujećenog hoda prebiraju po banalnostima svakodnevnog života, kruže sopstvenim uspomenama ali i hiljadugodišnjim iskustvom banatske ravnice, koje je ponekad i endemično, dok život ističe iz njihovih prignječenih tela.
Dok roman ?Vez u vazduhu? protiče u traženju izlaza iz bespuća u koje nas istorija, poreklo i predrasude dovode, u ?Žrtvama bidermajera? Šajtinac svoju kontemplaciju provlači tesnacem između dva vremena: kroz prividnu izvesnost prošlosti i metastabilnu savremenost. NJegov junak, Vukašin Pomorišac, okupiran sopstvenom bolešću i tragičnom smrću brata Rastislava, u među-generacijskom dijalogu sa sinom život posvećuje kontroverzama najvećeg slikara srpskog bidemajera, Konstantina Daniela. U zahuktalom kolopletu ovog disputa o sudbini, poreklu, stvaralačkim mukama, nestalim slikama i osporavanjima ovog značajnog slikara, i ?dnevnika? bolovanja i porodičnog života junaka iz današnjice, protiče Šajtinčeva potraga za tajnama koje ?po svemu sudeći nisu miroljubive?. Svetla i senke Danielovog života postaju paradigma ishodišnih tačaka Vukašina Pomorišca. Autorova pozicija u ovom romanu je fleksibilna i polivalentna: Šajtinac je svestan da smisao književnog teksta često postoji mimo zapisanog. U ?Žrtvama bidermajera?, koji na mahove ima i elemente traktata o suštini umetničkog čina , uporedne tipologije Banaćana, skice za porodičnu hroniku urbanog čoveka, ipak je preovlađujući onaj književni segment koji se javlja u intertekstualnom prostoru i svodi na pitanje: gde se krije težište čovekove egzistencije? Po Šajtincu, ono je sama tajna: a ?iz tajne nema se, ništa se ne može, i nikud?. Reč, dakle, ima zahtevni i intuitivni čitalac koji uvek ide dalje...
Ironični skalpel ?etnofantastike?
Tragom teme o ljudskoj spremnosti da zarad materijalnog bogatstva umesto života posvoje njegovu imitaciju, Radivoj Šajtinac stiže do četvrtog svog romana, ?Sibilski glasovi?. Ovo delo, najdoslednije u poštovanju proznog prosedea, on definiše kao ?etnofantastični roman?. Kroz priču o restauraciji, po narudžbini, stare, oronule i ?potonule? komšijske kuće, Šajtinac ishodi nedvosmislen romaneskni zaključak: prošlost, istorijska i povesna, zavičaj i etnos ne mogu se veštački, i po narudžbini, oživeti. Autor, implicite poručuje kako su sva poistovećenja sa rekontrukcijom prošlosti samo privid i zaludnost. Realnost u kojoj žive Pavle i Petar Manojlov doživljava se zato kao opasna mistifikacija stvarnog. Uronjen u ikonografiju banatskog života, pisan bogatim kolokvijalnim argoom, roman ?Sibilski glasovi? kao završni čin Šajtinčevog banatskog kvarteta, na izvestan način predstavlja i kritiku zaludnosti iluzionizma regionalne tekstualnosti. Ovaj roman se može doživeti i kao autorov ironični post skriptum zaludnim pokušajima da se zavičajno suprotstavi globalizaciji jezika, kulture i istorije.
Sumirajući proznu stvarnost Radivoja Šajtinca, iz banatskog roma-nesknog kvarteta, možemo fokusirati koncentrisanu jezičku materiju, zapaziti eksresivne poetološke naznake, istaći doslednost postmodernističe intertekstualnosti, autentičnost geo-etnološkog miljea, suočiti se sa ironijom i auto-ironijom i zaviriti u metafizički zjap koji se krije na obzorju stvarnog, bilo prošlog ili aktuelnog.Ovom savremenom piscu, dakle, kao da je imanentna preporuka Roberta Muzila da je književnost jedino moguća i relevantna ako u sebi sadrži ironiju i fantastičnu stvarnost. Šajtinčev virtualni vez u jeziku, u svojoj proznoj arhitektonici, ima dovoljno od obe.
Zoran Slavić
