Zovem se zlo

1.
„Megi, baš si nevaljala!“, reče Džeki Malen kroz smeh.
„Ko? Ja? Nevaljala?“, odgovorila sam.
?“, Džeki je preko stola pokazala kolače na mom tanjiru. „Uzelasi tri kolača, a pojela samo preliv.“
Njena sestra Džudi mrko me je pogledala. „Šta im fali? Samasam ih napravila – za tvoj rođendan.“
Olizala sam čokoladni preliv s prstiju. „Ništa im ne fali“, rekohjoj. „Kolači su strava. Jednostavno, sviđa mi se preliv.“
Džeki se ponovo nasmejala. „Šta se to dešava s tobom? Tinikad ne kažeš ’strava’.“
Nakezila sam joj se. „Sada imam trinaest godina i mogu da kažemšta god poželim. Osim toga, potreban mi je novi imidž.“
„Nešto kao preobražaj“, reče Džudi.
„Nešto kao preobražaj ličnosti“, kaza Džili, treća sestra. „Megisada želi da bude prefin jena.“
Džili je bila u pravu. Uvek sam bila najmlađa u odeljenju zatošto sam preskočila drugi razred. Ali sada punim trinaest godina.
Sada sam dovoljno stara da postanem zrela, samouverena ličnost.I više me niko neće smatrati „bebom“.
„Ja jesam prefin jena“, rekla sam. „Sada imam trinaest godinai više nema povratka!“