Zovem se Crveno

17.11.06

Bavim se pisanjem već 30 godina. Ima dosta vremena kako neprestano ponavljam ove reči. Zapravo, toliko ih dugo ponavljam, da je rečenica prestala da bude istinita: sada sam već sasvim duboko zagazio u 31. godinu svog spisateljstva. Doduše, ima tu i malo preterivanja. Naime, s vremena na vreme se bavim drugim vrstama pisanja – pišem eseje, kritike, razmišljanja o Istanbulu ili o politici. Ali moj pravi poziv, ono što me vezuje za život, jeste pisanje romana. Ima mnogo sjajnih pisaca koji su pisali mnogo duže no što ja to činim, koji su, recimo, pisali pola stoleća, a da na to nisu obraćali preteranu pažnju. Ima i velikih pisaca kojima su uvek iznova vraćam, kao što su Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski ili Tomas Man; nekima su spisateljske karijere trajale više od 50 godina. Pa zašto onda dižem ovoliku buku oko tridesete godišnjice svog spisateljskog rada?

Da bih bio srećan, ja moram da dobijem dnevnu dozu književnosti. U tome se ni po čemu ne razlikujem od pacijenta koji svakog dana mora da proguta jednu kašiku leka. Kada sam, još kao dete, saznao da je dijabetičarima potrebna jedna injekcija dnevno da bi mogli da funkcionišu, bilo mi ih je žao, kao i većini ljudi uostalom; možda sam čak razmišljao o njima kao o polumrtvima. Mora biti da me moja zavisnost od književnosti na isti način čini “polumrtvim”. Svojevremeno sam, naročito u vreme kad sam bio mlad pisac, osećao da me drugi doživljavaju kao biće koje je “odsečeno od stvarnog sveta”, što znači da su mislili da sam “polumrtav”. Ili bi možda tačniji izraz bilo “poluduh”. Ponekad sam se čak zabavljao mišlju o tome da sam polumrtav i da pokušavam da književnošću ponovo udahnem život sopstvenom lešu. Meni je književnost lek. Baš kao i lekovi koje drugi uzimaju, svejedno da li na kašičicu ili u vidu injekcije, moja dnevna doza književnosti – moj dnevni “fiks”, ako baš hoćete – mora da ispuni određene standarde.

Prvo, lek mora da bude dobar. Wegov kvalitet mi ukazuje na to koliko je on istinit i koliko je jak. Ništa me ne čini srećnijim, ništa me više ne vezuje za život nego kad pročitam neki zgusnuti, duboki, nimalo površan pasus romana – tada mogu da kročim u taj svet i poverujem da je istinit. Dopada mi se kada pisac više nije među živima, jer onda nema tračka ljubomore koji bi mogao da pomuti moje divljenje. Što stariji bivam, to sam ubeđeniji da su najbolje knjige mrtvih pisaca. Čak i ako još nisu preminuli, čitalac njihovo prisustvo oseća kao što bi osećao prisustvo duha. Baš zato, kad god na ulici vidimo velike pisce, doživljavamo ih kao duhove, ne verujući sasvim svojim očima dok im se iz daljine divimo. Samo se onaj ko je sasvim hrabar odvaži da priđe tom duhu i zatraži autogram. Ponekad podsećam sebe samog da će ti pisci uskoro umreti i da će, onog trenutka kada preminu, njihove knjige, njihova zaostavština, zauzimati još važnije mesto u našim srcima. Mada, razume se, ne biva uvek tako.

Ako je moja dnevna doza književnosti nešto što sam pišem, onda stvari sasvim drugačije stoje. Naime, za ljude koji pate od zavisnosti od koje i sam patim najbolji lek – i najveći izvor sreće – jeste da svakog dana napišu pola strane dobrog teksta. Već 30 godina provodim u proseku deset sati dnevno sam u svojoj sobi, sedeći za pisaćim stolom. Ako bismo brojali samo one stranice koje su dovoljno dobre da budu objavljene, onda je moj radni prosek znatno manje od pola stranice dnevno. Najveći deo onoga što pišem ne ispunjava standarde kvaliteta koje sam sam postavio. To su dva velika izvorišta mojih jada.

Molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti: pisac koji od književnosti zavisi ovoliko koliko ja od nje zavisim nikada ne može biti površno biće koje će nalaziti radost u lepoti knjiga koje je već napisao niti će moći da čestita sebi na tome koliko je knjiga napisao ili kojim su nagradama one ovenčane. Književnost jednostavno ne dopušta da se takav pisac – onaj koji od nje zavisi – pretvara da će spasti svet; ona mu zapravo samo pruža priliku da spase jedan jedini dan. A svi su dani teški. Dani su teški onda kada ništa ne napišete. Teški su onda kada ne možete da pišete. Valja pronaći dovoljno nade da vas ta nada provede kroz dan i da, ako su knjiga ili stranica koju upravo čitate dobri, u njima pronađete radost i sreću, makar i samo za taj jedan dan.

Dopustite mi da vam objasnim kako se osećam onih dana kada ne pišem dobro, ako nisam potpuno izgubljen u nekoj knjizi. Prvo, svet mi se pred očima menja: postaje nepodnošljiv, užasan, mučan; oni koji me poznaju vide šta mi se događa već po tome što ja sam podsećam na svet kakav vidim oko sebe. Tako, na primer, moja ćerka može da kaže da tog dana nisam dobro pisao po tome što uveče, kada dođe kući, vidi beznadežnost na mom licu. Voleo bih da sam u stanju da to od nje sakrijem, ali jednostavno ne mogu. U tim mučnim trenucima osećam da nema nikakve linije koja razdvaja život od smrti. Ne želim ni sa kim da govorim, a ko god me vidi u tom stanju ni sam nema želju da prozbori sa mnom. Blaža verzija ovog očaja pogađa me svakog popodneva, preciznije, svakog dana između 13 i 15, ali sam već dosad naučio kako da se oduprem čitanjem i pisanjem: ako delam smesta, bez oklevanja, mogu da se spasem od povlačenja u sopstveni leš.

Ako pak moram da provedem neki duži vremenski period bez svog leka od pera i mastila, bilo zbog toga što sam na putu, bilo zbog neplaćenog računa za gas, vojnog roka (što se jednom dogodilo), političkih pitanja (što mi se nedavno dogodilo) ili čitavog niza drugih prepreka, osećam, gotovo fizički, da se taj moj jad pretvara u oklop od cementa koji me sa svih strana obavija. Moje se telo s teškoćom pokreće kroz prostor, zglobovi postaju kruti, glava mi se u kamen pretvara, čak i znoj, kako se čini, ima drugačiji miris. Taj jad može samo da se uvećava, jer je život pun kazni koje udaljavaju čoveka od književnosti. Mogu da sedim na nekom političkom zboru gde sve vrvi od ljudi, ili da ćaskam sa drugovima u školskom hodniku, ili da sedim za prazničnom trpezom sa svojim rođacima, boreći se da nekako preguram razgovor sa nekom sasvim dobronamernom osobom čiji je um nekoliko svetova udaljen od moga, ili je na neki drugi način zaokupljen onim što se zbiva na televizijskom ekranu; to može da bude i važan “poslovni sastanak”, ili pak obična kupovina, ili odlazak kod javnog beležnika, ili fotografisanje za vizu – iznenadno mi kapci otežaju i zaspim, iako se sve to zbiva u po bela dana. Kada sam daleko od kuće i zbog toga ne mogu da se vratim u svoju sobu i provedem sam izvesno vreme, jedinu mi utehu pruža upravo taj počinak usred dana.

Nije, dakle, ovde reč o žudnji za književnošću; pre je reč o žudnji za odajom u kojoj bih mogao da budem sam i da budan sanjam. Ako to mogu da uradim, onda mogu da istkam prelepe snove o istim tim prenatrpanim mestima, porodičnim skupovima, školskim okupljanjima, prazničnim trpezama i ljudima koji za njima sede. Obogatiću pretrpanu svečarsku trpezu izmišljenim detaljima i učiniću da ljudi koji za njom sede postanu još zanimljiviji. U snovima je, razume se, svako zanimljiv i sve je zanimljivo, sve zaokuplja pažnju i sve deluje sasvim stvarno. Tako gradim novi svet od materijala koji mi pruža poznati svet. Zapravo je u tome suština. Da bih dobro pisao, prvo moram do te mere da se dosađujem da izgubim svaku koncentraciju; da bih se dosađivao, moram da kročim u život. Tek onda kada sam bombardovan bukom, kada sedim u kancelariji punoj telefona koji besomučno zvone, okružen prijateljima i svima onima koje volim na sunčanoj obali ili na sahrani na kojoj lije kiša – drugačije rečeno, upravo u trenutku kada počinjem da osećam samu srž scene koja se odvija preda mnom ili oko mene – u tom trenutku ću u jedan mah osetiti da više i nisam tu, već da sve tek sa strane posmatram. Tada počinjem da snevam po danu. Ako sam pesimistično raspoložen, mogu da razmišljam o tome koliko mi je dosadno. U svakom slučaju, u sebi ću čuti jedan glas koji me poziva da se “vratim u sobu i sednem za sto”; preklinje me da to uradim. Predstavu nemam o tome šta većina ljudi radi u takvim okolnostima, ali je upravo to ono što ljude nalik meni pretvara u pisce. Slutim da to ne vodi u poeziju, već u prozu, fikcionalnu prozu. Čini mi se da ovo baca više svetlosti na svojstva leka koji moram svakog dana da uzmem. Sada možemo da vidimo da se taj lek sastoji od dosade, stvarnog života i života moje uobrazilje.

Želeo bih da vam ponudim jednu jednostavnu teoriju koja počiva na ideji da je pisanje utočište, čak lek, bar za romanopisce moga soja: mi biramo teme kojima se bavimo i oblikujemo svoje romane tako da oni odgovaraju zahtevima onih snova koje budni sanjamo. Svi znamo da je roman nadahnut idejama, strastima, ljutnjama i željama. Želimo da ugodimo onima koje volimo, da umanjimo svoje neprijatelje, da govorimo o nečemu čemu se divimo, da uživamo u znalačkom kazivanju o nečemu o čemu zapravo ništa ne znamo, da se iznova radujemo davno prošlim a upamćenim trenucima, da snevamo o tome kako vodimo ljubav, ili čitamo, ili se bavimo politikom, ili pak brinemo neke posebne brige, ili se prepuštamo ličnim navikama – sve ove i mnoštvo drugih sasvim nejasnih, katkad čak i besmislenih želja jeste ono što nas oblikuje, na način koji je istovremeno i jasan i zagonetan. Iste te želje pokreću i te naše snove koje budni sanjamo. Možda ne razumemo odakle nam dolaze, možda ne razumemo ni šta zapravo znače ti naši snovi na javi, ali nam ipak upravo oni udahnjuju život; liče na vetar koji duva iz neznanog pravca. Čak bismo mogli reći da se predajemo tom misterioznom vetru onako kako to čini kapetan koji nema ni zeru znanja o tome kuda ga taj vetar nosi.

U isto vreme, međutim, jednim delićem svoga uma, možemo sasvim precizno da odredimo gde se tačno na karti nalazimo, isto onako kao što možemo iz sećanja da prizovemo tačku ka kojoj se krećemo. Čak i u onim trenucima kada se bespogovorno i bezuslovno predam vetru, mogu da zadržim opšti osećaj orijentacije – tako bar kažu neki drugi pisci koje poznajem i kojima se divim. Pre no što krenem na put pisanja, već imam razrađene planove, već sam izdelio na odeljke priču koju želim da ispričam, već sam odredio u koje to luke treba da uplovi moj brod, koji teret da ponese i gde koji deo tereta duž puta da istovari, procenio sam okvirno vreme trajanja svog putovanja i odredio sam rutu na mapi. Ali, ako vetar koji dune iz neznanog pravca napne moja jedra a onda odluči da promeni tok moje priče, neću mu se suprotstaviti. Jer, brod koji plovi punim jedrima teži upravo tom osećaju celovitosti i savršenstva. Kao da i sam tražim to posebno mesto i vreme u kome se sve sa svim uklapa, u kome je sve povezano i sve je potpuno svesno svega drugog. Onda će vetar iznenadno utihnuti i ja ću se naći na mestu koje izgleda kao zamrznuto: ništa se ne pomera i ja sam potpuno miran. Osetiću da na toj mirnoj i neprovidnoj vodi plutaju neke stvari koje mogu da pokrenu moj roman dalje, budem li samo dovoljno strpljiv.

Ono za čim najviše žudim jeste ona vrsta duhovnog nadahnuća kakva je opisana u mom romanu Sneg. To u izvesnoj meri liči na nadahnuće koje je Kolridž imao kada je pisao svog Kublaj kana. I ja želim da mi to nadahnuće stigne na neki dramatičan način, najbolje u scenama ili situacijama koje bi se lepo uklopile u roman. Budem li strpljivo i pažljivo čekao ostvariće mi se san. Ako se čovek lati pisanja romana to znači da mora biti otvoren za sve te želje, sve te vetrove i nadahnuća, za mračne trenutke povlačenja svog uma i za neprovidnost i zamrznutost.

Jer roman nije ništa drugo do priča koja poput tog vetra puni jedra, koja odgovara na nadahnuća i gradi dalje na vetrovima koji duvaju sa neznanih strana, koja tka na potki svih snova u koje smo bežeći od zbilje budni sanjali i spaja te snove u smislenu celinu. Konačno, nije li roman samo korpa puna svih snova koje želimo da zauvek sačuvamo od zaborava? Romane spajaju sićušni delovi snova koje sanjamo na javi i koji nam pomažu da zaboravimo mučni svet od koga bežimo. Što više pišemo, to su snovi bogatiji; što više pišemo, taj drugi svet, onaj u korpi, širi je, sveobuhvatniji, podrobniji, potpuniji. Upoznajemo taj svet kroz pisanje, a što ga više poznajemo lakše nam je da ga nosimo unaokolo u svojim glavama. Ako sam usred pisanja romana i ako pri tom dobro pišem, onda lako mogu da uđem u njegove snove. Jer, romani nisu ništa drugo do novi svetovi u koje srećno stupamo čitanjem, a još više pisanjem: romanopisci ih oblikuju na način koji omogućuje da upravo ti svetovi nose sve one snove na kojima bi oni hteli da porade, da ih detaljnije opišu i učine dokučivijima. Isto onako kao što nude radost dobrom čitaocu, tako dobrom piscu nude čvrst i pouzdan novi svet u kome on može lepo da se izgubi i kad god poželi da traga za srećom. Ako sam uspeo da sazdam makar i sasvim maleni deo tog čudesnog sveta, osetim sreću već onog trenutka kada sedam za sto i latim se pera i hartije. Neće proći ni časak a već ću moći da ostavim za sobom sav ovaj poznati, dosadni svet svakodnevice i da kročim u taj drugi, veći svet po kome mogu slobodno da lutam i gde najčešće uopšte ne osećam nikakvu želju da se vratim u stvarni svet ili da dođem do kraja romana. Mislim da je to osećanje tesno povezano sa onim što dobri čitaoci kažu kad čuju da pišem novi roman: “Potrudite se da bude dug!” Ponosan sam što mogu da kažem da je to opaska koju sam čuo bar hiljadu puta češće nego one zle i za izdavača tipične reči: “Potrudite se da bude kratak!”

Kako se događa to da iz navike i zadovoljstva jednog čoveka nastane delo koje interesuje toliko mnogo drugih? Čitaoci moje knjige Zovem se Crveno rado podsećaju na mesto gde Šekure kaže da samo glupaci pokušavaju da prepričaju i rastumače svoje snove onako kako su ih sanjali. U toj sceni moje simpatije nisu na strani Orhana, mog malog junaka i imenjaka, već na strani njegove majke koja mu se blago podsmeva (Parafrazirano prema “Zovem se Crveno”, Geopoetika, 2006, prevod s turskog Ivan Panović). Međutim, ako mi dopustite da se upustim u još jednu glupost i ponašam se onako kako se Orhan ponaša, objasniću vam zbog čega snovi koji deluju lekovito za pisca mogu podjednako lekoviti da budu i za čitaoca: zato što, ako sam sav zaronio u roman i pri tom dobro pišem – ako sam se distancirao od telefona koji zvrče, od svih nedaća i zahteva i monotonije svakodnevice – pravila po kojima funkcioniše moje neomeđeno nebo čine da se setim svih onih igara kojih sam se kao dete igrao. I onda sve postaje mnogo prostije, kao da se odjednom nađem u nekom jednostavnijem svetu u kome jasno mogu da vidim unutrašnjost svake kuće, automobila, broda i bilo kakve građevine jer je sve to sazdano od stakla, jer sve to počinje da mi otkriva svoje tajne. Moj je posao samo da se povinujem pravilima i da slušam, da sa zadovoljstvom posmatram šta se zbiva u unutrašnjosti svake stvari, da zajedno sa svojim književnim junacima ulazim u automobile i autobuse i da se s njima vozim po Istanbulu, da posećujem mesta na kojima mi je beskrajno, do suza dosadno i da ih sada posmatram novim očima; dok ih tako novim očima posmatram ja ih zapravo preobražavam; moj je posao da se zabavljam, da budem neodgovoran jer samo tako dok se zabavljam (to obično kažemo za decu) mogu nešto i da naučim.

Najveća vrlina jednog maštovitog romanopisca jeste ta njegova sposobnost da zaboravi svet na način na koji ga dete zaboravlja, da bude neodgovoran i da uživa u toj svojoj neodgovornosti, ili da se jednostavno poigrava pravilima koja vladaju u poznatom svetu odraslih – ali da u isto vreme može da pronikne pogledom, kroz te nesputane talase uobrazilje i kaprica, do dubljih slojeva odgovornosti koji će docnije omogućiti njegovim čitaocima da se sami potpuno izgube u njegovom romanu, da sasvim utonu u njega. Pisac može da potroši čitav dan igrajući se a da u isto vreme bude najdublje uveren da je ozbiljniji od drugih. To je zato što on može da pronikne pogledom u suštinu stvari na način na koji to samo deci polazi za rukom. Pošto je našao u sebi dovoljno hrabrosti da postavi pravila za igre koje je nekada potpuno slobodno igrao, oseća da će i njegovi čitaoci dopustiti sebi da budu uvučeni u svet istih tih pravila, istog jezika, istih rečenica, pa samim tim i u celu tu priču. Ako dobro piše, to znači da će omogućiti svome čitaocu da kaže, “i ja sam baš ovo hteo da kažem, ali nisam mogao sebi da dopustim da budem toliko detinjast”.

Svet koji ja istražujem i stvaram, svet koji uvećavam stvarajući pravila dok se po njemu krećem, čekajući da mi se jedra napune vetrom – onim iz neznanog pravca koji kovitla iznad moje mape – taj svet je rođen iz detinje nevinosti koja je za mene povremeno potpuno zatvorena. To se dešava svim piscima. Nastupi trenutak kada se zapletem, ili se pak u romanu vraćam ka tački koju sam pre nekog vremena napustio i vidim da odatle više jednostavno ne mogu da krenem dalje. Zapravo je to opšte mesto i mene možda takvi jadi muče i ređe no druge pisce: naime, ako vidim da ne mogu da nastavim tamo gde sam stao, uvek mogu da pređem na neku drugu, bočnu tačku u romanu. Ja sam, eto, pomno proučio svoju mapu i mogu nesmetano da nastavim da tkam na nekom drugom mestu u romanu. To i nije toliko važno. Jesenas, međutim, dok sam se hvatao u koštac sa raznim političkim pitanjima i suočio se sa istim problemom, osećao sam se kao da sam otkrio nešto što baca potpuno novo svetlo na umeće pisanja romana.

Proces koji je protiv mene bio poveden i političke neprilike u kojima sam se našao pretvorili su me u mnogo “političniju”, “ozbiljniju” i “odgovorniju” ličnost nego što sam ikada želeo da budem. Bilo je to tužno stanje stvari i tužno stanje uma – dopustite mi da to sada ovako, uz osmeh, formulišem. Zbog toga nisam mogao da stupim u svet detinje nevinosti bez koje roman nije moguć... mada me to nije iznenadilo, zapravo je bilo lako shvatljivo. Dok su se događaji sporo odvijali, govorio sam sebi da će se moj tako brzo iščileli “duh neodgovornosti”, moj detinji osećaj za igru i detinji smisao za humor jednog dana vratiti i da ću onda moći da završim roman na kome sam tri godine radio. Ipak, i dalje bih ustajao svakog dana mnogo pre no što se budi ostalih 10 miliona stanovnika Istanbula, i pokušavao da proniknem u roman koji je nezavršen ležao u gluvo doba noći. Svom snagom sam se trudio sam da ga otvorim i uđem u njega jer sam toliko žudeo da se vratim u svoj voljeni drugi svet. Posle dugog naprezanja počeo bih da izvlačim iz glave delove romana koje sam želeo da pišem i posmatrao bih ih kako se igraju preda mnom. Sada međutim, oni nisu bili iz romana koji sam ja pisao – bile su to scene jednog sasvim drugog romana. U ta sumorna, monotona jutra, pred očima mi se nisu odvijale scene romana na kome sam radio tri godine, već jedna sve veća hrpa scena, rečenica, likova i čudnovatih detalja iz nekog drugog romana. Posle izvesnog vremena počinjao bih da unosim u beležnicu deliće tog novog romana, drugog romana, da zapisujem misli kakve me nikad ranije nisu zaokupljale. Taj drugi roman mogao bi da bude roman o slikama jednog preminulog savremenog umetnika. Dok sam smišljao priču o tom umetniku hvatao sam sebe kako sve više, čak mnogo više, razmišljam o njegovim platnima. Konačno sam shvatio zašto u te sive i isprazne dane nisam mogao da iznova prizovem onaj detinji duh neodgovornosti. Nisam više mogao da se vratim u detinjastost; mogao sam da se vratim samo u detinjstvo, u dane kada sam, onako kako sam to opisao u Istanbulu, sanjao o tome da postanem umetnik i da slikam jednu sliku za drugom.

Kasnije su odustali od procesa protiv mene i ja sam se vratio Muzeju nevinosti, romanu nad kojim sam već proveo tri godine. Danas planiram i taj drugi roman koji mi se samo u scenama javljao u onim danima kada sam, nesposoban da se vratim u detinjastost, ipak uspevao da se vratim samo u stare strasti svog detinjstva. Ali, to iskustvo me naučilo nečemu važnom o volšebnom umeću romanopisanja.

Mogao bih to da objasnim pomoću načela “implicitnog čitaoca” – onog načela čiji je autor veliki književni kritičar i teoretičar književnosti Volfgang Izer – ako mi bude dopušteno da ga prilagodim svojim potrebama. Izer je sazdao izvanrednu teoriju koja je sva usmerena na kreativnog čitaoca. Rekao je da značenje jednog romana ne počiva samo u tekstu, niti u kontekstu, već negde između tog dvoga, kroz interakciju čitaoca sa zapletom. Tvrdio je da se značenje romana ispoljava samo u procesu čitanja, što znači da se implicitnom čitaocu zapravo poverava vrlo specifična uloga.

Dok sam ja u snovima stvarao te scene, rečenice i detalje jedne druge knjige, umesto da nastavim da radim na romanu koji sam već pisao, prisetio sam se te teorije i ona mi je nagovestila sledeće: za svaki nenapisani ali odsanjani i planirani roman (drugačije rečeno, za moj vlastiti nezavršeni roman) mora postojati i implicitni pisac. Dakle, moći ću da završim tu knjigu samo onda kada postanem njen implicitni pisac. Međutim, kada sam bio sav pogružen u politička pitanja, ili kada su – što mi se inače veoma često događa u svakodnevnom životu – moje misli prekinute neplaćenim računima, telefonskom zvonjavom i porodičnim okupljanjima, onda ne mogu da postanem implicitni pisac knjige svojih snova. U tim dugim i sumornim danima političarenja, nisam mogao da postanem implicitni pisac sjajne knjige koju sam čeznuo da napišem. Onda su ti dani prošli i ja sam se vratio svome romanu, baš onako kako sam želeo, i kad god bih pomislio da sam samo na korak od svršetka, osetio bih se srećnim (roman je inače ljubavna priča koja se događa između 1975. godine i naših dana, među bogatim svetom u Istanbulu, odnosno, kako to u novinama vole da kažu, događa se u “elitnom istanbulskom društvu”). Samo, zahvaljujući tom novom iskustvu koje sam stekao, shvatio sam zašto sam više od tri decenije svu svoju snagu ulagao u to da postanem implicitni pisac knjiga koje čeznem da napišem. To je važno za mene zato što želim da pišem samo velike, obimne, ambiciozne romane i zato što ovoliko sporo pišem. Nije teško sanjati i odsanjati knjigu. Često to radim, isto onako kao što dobar deo vremena provedem zamišljajući sebe u koži nekog drugog. Ono što je teško jeste da budete implicitni pisac svoje knjige.

Ipak, nema razloga da se žalim. Bolje da ne kukam. Pošto sam objavio sedam romana sa sigurnošću mogu da kažem da sam, iako je za to potrebno dosta truda, sposoban da postanem pisac koji ispisuje knjige svojih snova. Isto onako kao što sam napisao knjige i ostavio ih za sobom, tako sam ostavio za sobom i duhove pisaca koji su mogli da napišu te knjige. Sva sedmorica tih implicitnih pisaca podsećaju na mene i tokom minulih 30 godina upoznali su život i svet – onako kako se žive i kakvima se vide – u Istanbulu, a pošto tako dobro poznaju taj svet i pošto su tako čvrsto uvereni u njega, mogu da ga opišu sa istom onom ozbiljnošću i odgovornošću sa kojom se dete predaje igri.

Moja je najveća nada da ću moći da pišem romane i u narednih 30 godina i da ću iskoristiti taj izgovor da još dalje pobegnem i dublje se zapretem u vneke nove likove.

(The Guardian)
Prevela Ljiljana Nedeljković

16.10.06

Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, turski pisac Orhan Pamuk dao je, odmah po proglašenju, telefonski intervju Adamu Smitu, glavnom i odgovornom uredniku sajta Nobelprize.com. To je, dakle, prvi intervju koji je on dao kao nobelovac.

Nalazite se u Njujorku. Šta ste radili kada ste saznali vest?
- Pre nego što sam zaspao, mislio sam kako će, za sat vremena, objaviti ko je dobitnik i kako će mi možda neko javiti ko je dobio nagradu. Onda je zazvonio telefon i rečeno mi je da sam je dobio ja.

Vi ste prvi turski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Da li to ima neki poseban značaj za vas?
- Nažalost, jesam, i zbog toga je cela stvar još dragocenija u Turskoj; što je, naravno, dobro za Tursku, ali, samim tim, to postaje i osetljivije pitanje, kao i političko pitanje. To sve može biti i neka vrsta tereta.

Naznaka u obrazloženju odluke posebno se odnosi na vašu „potragu za melanholičnom dušom u (vašem) rodnom gradu“, a postoji i neverovatno duga tradicija pisanja o Istanbulu, i u slavu Istanbula. Da li biste mogli kratko opisati šta je to u tom gradu što je tako mnogo privlačilo ljudsku maštu?
- On je na ivici Evrope, ali različit. Misteriozan, čudan, beskompromisan i potpuno neevropski, iako je Evropa uvek zauzimala veliko mesto u njegovom srcu.

Još jedna odlika vašeg pisanja, koju je Komitet za dodelu nagrada posebno naglasio, jeste način na koji se suočavate sa interakcijama različitih kultura. Naravno, zvuči kao kliše kada se kaže da Turska leži na raskršću između Istoka i Zapada, ali zato nudi savršenu prednost, budući da se može posmatrati ukrštanje kultura?
- Sukob Istoka i Zapada i sukob civilizacija - jeste, nažalost, jedna od najopasnijih i najužasnijih ideja koja je nastala u poslednjih 20 godina. Ta čudna ideja sada, na nesreću, postaje stvarnost, a ta teorija dovodi do sukoba civilizacija i umiranja ogromnog broja ljudi.

Kroz istoriju, tu su se kulture mnogo više mešale nego što se pretpostavlja.
- Kultura je mešavina. Kultura znači mešavinu stvari iz raznih izvora. I moj grad, Istanbul, bio je ta vrsta mešavine. Istanbul, i moj rad, zapravo predstavljaju dokaz da Istok i Zapad mogu lepo da kombinuju kulturu, ili da se ponekad na arhaičan način spajaju; i to je ono za čim moramo tragati.

Da li pišete isključivo na turskom jeziku?
- Da. Napisao sam šest, sedam tekstova na engleskom, u nekim međunarodnim časopisima, ali ja sam turski pisac i ja živim taj jezik.

Nagrada će podstaći mnoge čitaoce da se bolje upoznaju sa vašim radom po prvi put. Šta biste im preporučili, odakle da krenu?
- Pa, to, naravno, zavisi od samog čitaoca; čitalac koji kupuje knjigu zato što je njen autor dobio Nobelovu nagradu, trebalo bi da počne sa knjigom „My name is Red“ („Zovem se Crveno“). Onaj ko je već pročitao tu knjigu, može da nastavi sa „The Black Book“ („Crna knjiga“). Čitalac koga više interesuju savremene teme i politika, treba da pročita „Snow“ („Sneg“).

CDC/IB

21.05.06

Orhan Pamuk, jedan od vodećih evropskih pisaca, bio je tokom protekle nedelje gost Beograda i izdavačke kuće "Geopoetika". Pamuk je nedavno od strane magazina "Time" proglašen za jednog od sto vodećih intelektualaca na svetu, čije mišljenje formira mišljenje javnog mnjenja. Pamuk je rođen u Istanbulu 1952, odrastao je u istanbulskoj četvrti "Nišantaši",u porodici nalik onima koje opisuje u svojim romanima "Dževdet-beg i njegovi sinovi" i "Crna knjiga". Studirao je arhitekturu, a diplomirao na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta 1976.
Pamuk se potpuno posvetio pisanju 1974. godine. Za prvi roman, Pamuk dobija čak dve nagrade, od kojih jedna nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Istorijski roman, "Bela tvrđava" proširio je popularnost ovog pisca i van granica Turske.Ova knjiga, čiji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima "Nova zvezda ukazala se na Istoku", prevedena je na sve velike zapadne jezike. Po romanu "Crna knjiga" , Pamuk je napisao i senario za film "Tajno lice", koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Njegov roman "Novi život", ubrzo je po objavljivanju postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana.Posebno interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, izazvao je Pamukov roman "Zovem se Crveno", koji je nagrađen i nizom uglednih evropskih priznanja. Na našem jeziku se upravo pojavio njegov prevod , koji je, zajedno sa romanima "Bela tvrđava" i "Novi život", takođe objavila "Geopoetika".

Danilo Kiš rekao je da ga je piscem učinio "podmukli faktor biografije". Da li se sličan biografski usud dogodio i Vama?
- Veoma volim Kišovu prozu, njegovo delo "Bašta, pepeo" u kome se uočava i duboka usredsređenost, opsesija očevom figurom. Kad govorim o sebi, moram spomenuti isto ono o čemu sam pisao u novoj knjizi, "Istanbul, grad i sećanje". Ja jesam imao jedan težak period u detinjstvu, ali nikada neću znati da li sam bio i žrtva. Od onih sam ljudi koji odbijaju da objasne sebe kroz iskustvo žrtve bilo koje vrste. Baš juče mi je rekao prijatelj: "Ako si imao teško detinjstvo, onda te smatraju piscem." I ja sam ovo mišljenje čuo milion puta. Ipak, ja sam ne znam da li sam bio žrtva u toj meri da bi me to odredilo. Ne znam i ne želim da znam. Takođe, razumem i šta podrazumevaju pod tim oni koji tvrde da nas teška detinjstva predodređuju da budemo umetnici. Ipak, odlučio sam da nikada ne svedem svoj spisateljski rad samo na oblast detinjstva i da ga time ograničim. Kao što ne želim da ga ograničim ni jednim drugim određenim iskustvom ili periodom života. Smatram da posedujemo volju, kao što je to tvrdio i Šopenhauer. Kakve god da su mi bile rane godine, to još uvek ne objašnjava ništa. Naš život ne sme da bude ograničen radosnim i tužnim ranim godinama i istim takvim iskustvima koje smo imali kao deca.

Kada je Šopenhauer, pred kraj života, postao poznat širem krugu ljudi, kratko je rekao : "Počinje komedija slave". Vama se ta "komedija" već dogodila. Kako je objašnjavate?
- Ne žalim se zbog popularnosti i nikada neću to učiniti, zato što sam tokom čitavog života i želeo priznanje. Ne bi bilo pošteno žaliti se zbog nečeg što ste priželjkivali. Ali me je slava stavila u političke nevolje. Smatram da su moje izjave zbog kojih sam imao nevolja, bile uzrokovane upravo time što sam postao poznat. Mislim da bih imao mnogo manje političkih problema da sam bio manje poznat. Ipak, postoji cena koju plaćamo za slavu. To je ljubomora.

Čini se da živeti u ovom delu sveta i biti slavan , poznat i priznat kao da povlači za sobom neki oblik kazne...Pa ipak, čini se da bez obzira na to šta Vam se događalo, bez obzira na neprijatnosti koje ste imali oko sudskog procesa u Turskoj zbog jedne Vaše izjave i koji je sada, srećom, iza Vas, Vi odbijate da budete nesrećni?
- Tačno tako, ja odbijam da budem nesrećan.

Jedan od Vaših omiljenih pisaca je i Kafka, uz Markesa. Ko je još u krugu pisaca koji čine Vaše unutarje sagovornike i duhovnu porodicu?
- Uz Kafku i Markesa, moji omiljeni pisci su i Tolstoj, Tomas Man, Dostojevski, Prust i neka Nabokovljeva dela.

Nabrojali ste pisce koji su veoma različiti. Slažete li se sa Aminom Malufom da sve što smo doživeli, pročitali, videli, čuli, udahnuli, dotakli, sačinjava naš identitet sa podjednakom snagom kao i naše poreklo?
- Mislim da nije važno kako mi sami sebe definišemo, već kako mi sebe definišemo politički, a prisiljeni smo da sebe definišemo politički. Uvek se postavlja pitanje: prema kome se očekuje od nas da budemo lojalni, kome treba prvo da služimo. Širom sveta me pitaju za koga pišem sada kada sam preveden na više od četrdeset jezika, za turske ili za čitaoce širom sveta.

Sartr je rekao da piše za sebe i za hipotetičko drugo lice.
- Ali sa ovim pitanjem, za koga pišemo, problem identiteta se pojavljuje. Imputacija je sledeća: ako samo pišem za Turke, ja sam dobar momak, ali ako pišem za, na primer, Amerikance, Francuze ili Japance, ja sam loš momak, koji nije iskren, pošten, itd. No, ako ja definišem sebe pre svega kao Turčina, sve drugo kao da se ne važi i onda ja pišem samo za turske čuitaoce, ali ja ne želim sebe da definišem na taj način. Definišem sebe pre svega i na prvom mestu kao autora, pisca. Želim da pišem dobre knjige i ljudi koji čitaju dobre knjige su moje okruženje. Pre nacionalne privrženosti, ja sam privržen onome čime se bavim, a to je literatura, to je pisanje.

U naslovima Vaših knjiga ima mnogo boja: "Moje ime je Crveno", "Bela tvrđava", "Crna knjiga"...Da li je to u vezi sa Vašom davnašnjom željom da budete slikar?
- U početku to se događalo spontano, želeo sam da budem slikar između sedme i dvadeset druge godine...Sa "Belom tvrđavom", boja u naslovu dogodila se spontano, takođe i sa "Crnom knjigom", ali kod romana "Zovem se Crveno" izabrao sam svesno boju u naslovu. Često me pitaju u vezi sa simbolikom boja u islamu, ali ja u nju ne verujem, verujem samo u lepotu, teksturu tkanina.

Završili ste fakultet žurnalistike. Da li ste se ikada bavili novinarstvom?
- Jesam jednom - tri dana. Sa dvadeset dve sam odlučio da postanem pisac. Napustio sam studije arhitekture, upisao žurnalistiku i veoma mnogo čitao i pisao. Čitavog života nisam radio ništa drugo osim što sam čitao i pisao. Ja sam srećan čovek.

Sanja Domazet

19.05.06

Nacionalisti uvek tragaju za korenima, prodemokratski orijentisani pojedinci kao ja, za kombinacijom
Turski pisac Orhan Pamuk, jedan od najpoznatijih savremenih svetskih autora, rođen je 1952. u Istanbulu gde i danas živi. Kroz prozor radne sobe gleda na liniju razdvajanja Evrope i Azije. U svojim romanima ujedinio ih je kombinujući orijentalnu pripovedačku tradiciju i stilske elemente zapadnog modernizma. I njegova porodica slična je onima koje opisuje u nekim romanima. Sam kaže da u njegovim knjigama ima mnogo autobiografskog ali da nisu autobiografske već ličnu priču koristi da bi govorio o naciji, kulturi, viđenju sveta. Proslavio se romanima Bela tvrđava, Crna knjiga, Novi život, Sneg. Dobio je značajne nagrade, bio kandidat za Nobelovu, magazin “Time” uvrstio ga je na listu sto najuticajnijih ljudi sveta. Trebalo je da ode na žurku uticajnih ali on je došao u Beograd na ranije zakazano predstavljanje nove knjige Zovem se crveno u izdanju “Geopoetike”.

Vaši romani prevedeni su na četrdeset pet jezika. Možete li uopšte da zamislite koliko ljudi širom sveta čita vaše knjige?
- I ja znam samo da ih u prevodu čitaju u mnogim zemljama širom sveta ali niko mi ne prijavljuje tačan broj. Ono što vam pouzdano mogu reći, jeste da ove godine idu veoma dobro. Srećan sam zbog toga, mada ne činim ništa posebno u smislu propagande.

Uvek precizno i snažno definišete stav svojih junaka. Kako uspevate da ne otkrijete lični stav?
- Kada stvaram svoje likove, ozbiljan sam i odlučan da ih ne ubijem čineći ih potpuno dobrim ili lošim. Poseban je izazov kada pišete roman da navedete čitaoca da zavoli čak i ubedljivo lošeg junaka. Kada mi čitaoci ljutito kažu da ne znaju da li vole ili mrze neke likove u romanu, znam da sam na dobrom putu. Ako želite da napišete dobru knjigu, ne smete stati ni na jednu političku stranu a to znači ni na stranu nekog junaka. Važno je stvoriti situaciju koja će zbuniti čitaoca i naterati ga da vidi dalje i dublje, da otkrije moralnost.

Da li je čovek našeg vremena koji želi da učestvuje u jedinstvu različitosti sveta najsličniji junaku vašeg romana “Novi život”?
- U svakoj knjizi postoji glavni junak. U Novom životu to je Crni i moram vam priznati da mi je veoma blizak. Ali ja uvek izmislim i tako da kažem, “kontralik” s kojim ga dovodim u međusobni odnos stvarajući protivtežu jer pisanje romana jeste iznošenje suprotstavljenih ideja i prikaz njihovog međusobnog uticaja.

Našim zemljama zajednička je težnja da postanemo deo evropske porodice koja se zvanično zove Evropska unija. Ta stremljenja sjajno ste prikazali u romanu Sneg. Šta nam je još zajedničko na tom putu?
- Kada zakucate na evropska vrata, vi zapravo kao da govorite: “Eto, mi baš nismo kao vi ali bismo želeli da budemo kao vi i volimo slične stvari – recimo novac, metode, organizaciju, demokratiju...” Nažalost, nacije koje se nađu na tim vratima postaju osetljive i nervozne. A u tom krhkom procesu prijema u Evropsku uniju vrlo je opasno ulagati mnogo osećanja. To nije dobro ni za te nacije ni za Evropu.

Mi na Balkanu dobro razumemo ono što vi opisujete – prožimanje civilizacija, religija, kultura. Da li je takav slučaj i sa svetom uopšte?
– Da. Za mene ključna reč u razumevanju sveta nije čistota već hibridnost. Ništa nije sačinjeno samo od jednog materijala već od mnogo raznih. Kulture ne treba poimati na osnovu njihovih korena, već na osnovu elemenata iz kojih su kombinovane. One jesu kombinacija, prožimanje a ne izvor. Naravno, nacionalisti uvek tragaju za korenima, prodemokratski orijentisani pojedinci kao ja, za kombinacijom. Sad kad sam vam dao političku izjavu, moram vam reći da ja svoju političku ličnost ne doživljavam tako ozbiljno kao moji neprijatelji.

Suzan Zontag, vaša prethodnica u nizu dobitnika Nagrade za mir Nemačkog udruženja izdavača, rekla je da je dužnost velikih pisaca kao što su Markes i Gras, recimo, da javno iskažu stav o važnim političkim pitanjima. Da li u tom smislu sebe smatrate angažovanim piscem ili prosto intelektualcem koji ispunjava dužnost?
- Ne verujem u samonametnute dužnosti. Kada reagujem, to činim uglavnom u besu ili zato što osećam potrebu da odbranim nekog čoveka i neki stav. Kod mene je to, dakle, stvar temperamenta ili slučaja više nego sistematičnosti ali sistematičan sam u svom gnevu.

Javno ste govorili o zločinu koji su počinili poslednji otomanski vladari nad Jermenima i izazvali ste gnev nacionalista u svojoj zemlji. Koliko vaši sunarodnici i svet uopšte znaju o tome?
- Smatram da Turci o tome moraju da znaju i govore. Činjenica da o tim zločinima ne možemo da govorimo, čini ih težim. Svet zna o tome i svaka nacija ima u prošlosti neki sličan zločin. O njemu otvoreno pričaju, tako treba da učine i moji sunarodnici.

Objasnite nam vaš zanimljiv stav da ljudi na Zapadu slikaju ono što vide, a na Istoku ono što gledaju.
- Bilo je zanimljivo istraživati takve ideje u knjizi Zovem se crveno. Da bih je napisao, istraživao sam estetiku ograničene umetnosti islamskog slikarstva o čemu postoji samo nekoliko tekstova. Do većine ideja o tome došao sam gledajući slike. Jedna od uzbudljivih stvari u pisanju tog romana je otkrivanje zadovoljstva uma u trenutku dok oko gleda svet. Šta se događa u našem umu kad vidimo nešto lepo i zašto nešto smatramo lepim? Zašto neki ljudi crtaju cvet na jedan a drugi na drugačiji način? Koja ideja stoji iza toga? Posredstvom tih različitih načina viđenja i slikanja možemo da razumemo ljude i čitave civilizacije. To su bile velike ideje koje stoje u pozadini ove knjige a o tome je i priča u njoj.

Crveno je simbol ljubavi, strasti, osvete, reč u naslovu vašeg novog romana. Šta je vaša prva asocijacija na tu boju?
- Crvena boja u ovoj knjizi predstavlja tajnu boje uopšte. Učinio sam da ona govori kao što govore drveće, životinje, likovi o istraženom značenju onoga što vidimo, posledicama viđenog i činjenici da svaki čovek stvari vidi drugačije. Ja sam želeo da budem slikar i sada sam šest godina posvetio ovom romanu koji govori o 16. veku u otomanskom slikarstvu.
U romanu postoje dve vrste islamskih slikara. Zajedničko im je da razumeju neizbežno uništenje tog slikarstva koje će biti zamenjeno zanimljivijim postrenesansnim, venecijanskim. Ipak, postoji grupa koja bi da kombinuje elemente te dve vrste dok druga to odbija i tako je do danas.

Kako vidite Tursku danas i sutra?
- Rado bih video svoju zemlju u Evropskoj uniji ali istovremeno sam svestan da entuzijazam s obe strane opada. Kao što i u samoj Uniji opada entuzijazam za Uniju. Ja se osećam kao provodadžija koji kaže “venčajte se ako hoćete ili se mrzite ako vam to više odgovara”, ja pišem knjige, to mi je zanimanje.

Kako vidite ulogu književnosti danas?
- Umetnosti proze i dalje ide dobro. Knjige su čitane, ljudi uživaju u radu pisaca. Naravno, moćniji su televizija i film ali i dalje je moguće pisati i ozbiljne i zabavne knjige. Moja dela prevedena su na tolike jezike i nemam razloga da se žalim.

Vrlo nam je imponovala vaša izjava da niste otišli na žurku sto najuticajnijih da biste došli u Beograd. Da li je Beograd opravdao očekivanja?
- Veoma sam srećan što sam ovde. Šetao sam ulicama i mnoge me podsećaju na moje detinjstvo možda i zato što su neke kuće stare i oštećene. Srećan sam zbog entuzijazma svojih ovdašnjih čitalaca u koji sam se uverio. Uistinu sam srećan što sam došao u Beograd.

VESNA JOVANOVIĆ

18.05.06

Voleo bih da sam napisao više knjiga. – Književnost može biti i zabavna, smešna, i namenjena uživanju

Jedan od najčitanijih svetskih pisaca, turski romansijer Orhan Pamuk (1952) čije se knjige prevode na gotovo sve jezike i prodaju u vrtoglavim tiražima, boravio je ovih dana u Beogradu kao gost „Geopoetike”, svog ekskluzivnog izdavača na srpskom. Orhan Pamuk je veoma popularan i kod nas: do sada su sa originala (prevodilac Ivan Panović) objavljena njegova tri romana: „Bela tvrđava”, „Novi život” i, pre mesec dana, „Zovem se Crveno”.

Izuzetno obrazovan, na zapadnim i istočnjačkim izvorima znanja, poznati turski književnik ova je dva i po dana, koliko je boravio u Beogradu, proveo ne samo u susretima s novinarima koji su ga bukvalno opsedali i kojima je strpljivo odgovarao, nego i u kratkim šetnjama Beogradom. Naš grad, kojem je dao prednost u odnosu na odlazak na prigodnu zabavu povodom uvršćenja u sto najuticajnijih ljudi u svetu, prema anketi magazina „Tajm”, odsvojio je Pamuka, koji je, kako saznajemo, uživao u pogledu sa Kalemegdana i sedeo dugo u bašti kafane „Moskva”, zapisujući svoje utiske.

S obzirom na to da je za dlaku izbegao zatvor zbog svoje izjave o genocidu nad Jermenima i Kurdima u Turskoj, nemoguće je Orhana Pamuka ne zapitati da li bi, da živi neki novi život, učinio isto i da li žali zbog nečeg što nije učinio?

– Ako bih imao šansu da živim drugi život učinio bih isto. Moji politički pogledi nisu važni u mom životu. Oni su prouzrokovali dosta problema, ali ja sam ozbiljan čovek i prihvatam neugodnosti koje iz toga slede. Više sam, međutim, zabrinut za moj književni život. I ako zbog nečega žalim, to je zbog njega. Voleo bih da sam napisao više knjiga. To je prvo kajanje. Želeo bih da imam više dece. Imam samo jednu kćerku. Drugo kajanje. Ponekad njena majka, moja bivša supruga sa kojom vodim fine razgovore, i ja kažemo: Oh, kako smo pogrešili, trebalo je da imamo više dece. Mislim da isto mogu da kažem i za moje knjige. Trebalo je da ih imam više. Ali, ja sam spor pisac. Uvek sebe teram da pišem, i pišem, i pišem, ali na kraju svake godine završim sa otprilike istim brojem stranica. Dakle to je neizbežno. Ja sam spor. Napisao sam samo sedam romana.

A ako biste imali šansu da stvorite novi svet, šta biste uzeli sa Zapada, a šta sa Istoka?

– Ne bih pravio takvu razliku, ali sa Zapada bih izabrao političku toleranciju i ljudska prava, poštovanje prema ženskim pravima. Te stvari nisu politički savršene ni na Zapadu, ali su unekoliko bolje. A od tradicionalnog, vi kažete istočnog, pre-modernog života uzeo bih, naravno, ležeran, prijateljski način ophođenja prema ljudima, porodični život. To su one vrednosti koje se prepoznaju kroz komšiluk, kroz familiju, to su stvari zbog kojih žalim jer ih modernost ubija. Ležernost, prijateljstvo, lakoća su, takođe, povezani sa kreativnošću, slobodom, slobodom da kažete ono što mislite, slobodom da se suprotstavite vlasti. Dakle, ne mislim da bi trebalo da pravimo takvu vrstu duboke razlike između modernog i tradicionalnog. Moramo da ih prevazilazimo, ali da, slažem se, te razlike postoje.

U novoj knjizi „Istanbul: uspomene i grad” govorite o svom životu, ali pišete i o reformama Kemala Ataturka i njegovoj želji da modernizuje Tursku. Niste baš Ataturkov apologeta, da li zato što takva vrsta modernizacije seče korene tradiciji?

– Ja poštujem Ataturkove reforme, slažem se sa vesternizacijom koju je sproveo jer je smatrao da političku moć islama treba saseći, slažem se sa sadržajem tih reformi i onim što su one postigle, ali ne i sa načinom na koji su izvršene – nametnute su političkom i vojnom moći. Modernizacija se vrši ubeđivanjem, a kada postoji tako jaka volja, nametnuta snažnim vojnim mehanizmom, onda ljudi automatski pružaju otpor, i odmah se stvara sukob. To je neizbežno. Veći deo istorije Turske Republike jeste vrsta reakcije na reforme Kemala Ataturka, i uzvraćanje vojnim udarima. Tradicija se ne može tako seći.

Upoređivali su Vas sa Kanetijem, Ekom, Rušdijem, Markesom, čak i sa Rilkeom!

– Moj problem je u tome što svako hoće da me poredi sa nekim. Ponekada mislim da je to zato što dolazim iz islamske kulture, i zato što tamo gde me porede postoji vrlo slaba tradicija čitanja muslimanskih pisaca ako oni pišu na svom lokalnom jeziku. Postoji, naravno, Salman Rušdi, ali on je engleski pisac. Dakle, takvi odmah kažu: liči na ovog, liči na onog. A ja kažem: To je kao da ste voće, pa vas neko kuša, i onda traži ukus između, recimo, breskve i pomorandže: breskva može biti Tolstoj, Kaneti ili Markes, a pomorandža Dostojevski. Ako ste mladi autor, to vam nije važno, ali pošto sam ja već ostario, to mi smeta. Na sreću, sada me prihvataju onakvim kakav jesam, pa kažu: Evo, novi Pamukov roman. To je dobro.

Osim toga, i kritičar ste Markesovog magijskog realizma?

– U Tajmsovom književnom dodatku, povodom jednog Rušdijevog romana, napisao sam da je magijski realizam stvarno previše egzotizovan jer ne ulazi u glavne probleme. On nezapadne ljude čini ili vrlo šarmantnim ali malkice luckastim, ili divljim i egzotičnim. A oni nisu ni jedno ni drugo. Svi problemi nezapadnih nacija koje, uzgred, čine većinu na ovom svetu tako su mučni, bolni, i tako konfliktni. Već sama pomisao da govorite o duhu tog većinskog sveta predstavljajući ga kao magično-realistične budale koje lete okolo jeste više nego pojednostavljujuća. Ja se divim Garsiji Markesu, on je veliki pisac, ali derivat njegovih magijsko-realističkih romana čini nezapadne ljude svakakvim: i malkice šarmantnim i malkice luckastim, pa i zašećerenim kreaturama. A oni nisu takvi. Pogledajte ih u oči, i videćete u njima Hamlete, videćete Dostojevskog. Videćete Đavola u dušama tih ljudi. Morate se zagledati i u dušu njihove nacije da biste spoznali njihove jade, bes, gnev, njihove želje, komplekse niže vrednosti i srdžbu, dramu identiteta. I, naravno, stid. I sramotu koja je uvek razlog za stid, i nedostatak demokratije koja je uvek razlog za stid. A prema tim se stvarima čovek uvek mora ophoditi sa poštenjem i poštovanjem. Ne smete te ljude praviti dražesnim i šarmantnim. Jer jad nije ni dražesan ni šarmantan, već vrlo tragičan, i ne treba mu se podsmevati. I zato je magijski realizam dobar način pisanja, pogotovu u sjajnih „Sto godina samoće”, ali nije jedini način predstavljanja nezapadnog sveta zapadnim čitaocima.

Strasno pišete o ljubavi, smrti i lepoti. Za njima je tragao i Tomas Man...

– Tomas Man je bio Nemac, a Nemci su impresionirani početkom i krajem stvari. I ljubav i smrt, i demoni, sve su to ničeovske ideje, faustovske... Zamena života za lepotu je bila Manova ideja. I meni je do toga stalo, i mene uvek muče te velike ideje ljubavi, smrti i lepote, to su večne teme, posebno provokativne kada se posmatraju iz ugla kulture iz koje sam potekao. A ona se u odnosu na evropsku oseća fražilnom, jer je skrajnuta od evropske civilizacije. Tim, gotovo religioznim temama prilazim ozbiljno, ali sa uverenjem da književnost može biti podjednako i zabavna, smešna, i namenjena uživanju.

Ali, u strasti može biti i manipulacija, laži...

– Eto tema koje ja volim. Upravo sam o tome pisao u „Beloj tvrđavi”, o manipulaciji dve osobe, o toj Ničeovoj volji za moć. Moja knjiga „Novi život” se, pak, zasniva i na Hegelovom odnosu gospodara i roba. Meni je zanimljivo da razmišljam o tome ko ima jaču volju, i ko manipuliše i kontroliše onog drugog. Možda iz ličnih razloga, ali i zbog toga što je moja kultura u svom odnosu prema Zapadu puna zebnje, i prepuna tih osetljivih momenata.

Da li još pišete knjige rukom?

– Naravno! Nikada nisam kucao na mašini a kada su došli kompjuteri, već sam bio u pedesetim, i uveliko pisao rukom, što je već postala navika. Ja sam i veliki radnik, sedim za stolom, ali pišem malo. Samo razmišljam, povremeno ustanem i šetam po sobi. Ne bih voleo da mi kompjuter, kao kakav akvarijum, stoji u sobi i da ga gledam svakog dana. Pišem, dakle, rukom a onda neko prekucava.

Vaš se otac, rekli ste, sretao u Parizu sa Sartrom. Odlazio je u „Floru”. Kada biste Vi sada bili u Parizu, sa kim biste voleli da sedite?

– Oh! Ne znam. Želeo bih da upoznam Tolstoja ili Dostojevskog, Tomasa Mana, Prusta... Da, voleo bih da upoznam Prusta, ali on bi se sigurno uplašio od mene. Znate, nepoznati Turčin. Dakle, nema mnogo nade...

Anđelka Cvijić


Večernje novosti
18.05.2006.

Slava nije dobra

Najpoznatiji turski pisac Orhan Pamuk (52), čija je kontroverzna izjava prošle godine uznemirila tursku javnost o čemu je pisala sva svetska štampa i jedan od najvećih prošlogodišnjih favorita za "Nobelovu" nagradu (koju je izgubio "zbog mladosti") gostovao je u Beogradu. Do sada je napisao šest romana, od kojih su tri pevedena na srpski, "Bela tvrđava", "Novi život" i "Zovem se Crveno", a objavljena u "Geopoetici". Tokom narednih meseci trebalo bi da se i njegova dva najnovija romana "Sneg" i "Istanbul, uspomene i grad" pojave pred našim čitaocima.

- Moje pisanje je dobar način za upoznavanje sa turskim narodom - kaže Pamuk za "Novosti". - Na prvom mestu moji opisi imaju literarnu vrednost, ali su, takođe, realistični. Iz njih može dosta da se nauči o savremenoj Turskoj, ali i o našoj prošlosti.

Politička persona
Opis rodnog Istanbula, koji se provlači u vašoj literaturi, lični na klasična dela poput "1001 noći" i "Ali Babe i 40 razbojnika"?
- U mojoj "Crnoj knjizi" kao i u nekim delovima "Zovem se Crveno", koristim istočnjački način pripovedanja. Smeštam svoju priču u jedan širi opus sastavljen od manjih priča.

Da li je kultni Jilmazov film "Jol" bio inspiracija za vaša razmišljanja, tipa kako prikazati dušu i posebnost ličnosti?
- Moguće da sam u svom romanu "Sneg", koji će tek biti objavljen ovde, učinio nešto slično. Kaa sam bio tinejdžer, on je snimao u mom komšiluku, a ja sam mu se divio, jer je bio politički usmeren protiv države i loših momaka.

Znate li da su arkadaši u Nemačkoj poznati kao vredni, kao verski fanatici, kao istorijski osuđenici ekonomski prognani iz kolevke, u jednu ruku i emisari vaše reči u Evropskoj uniji?
- Često me to pitaju. Naročito u Nemačkoj. Moram da kažem da radnici koji žive u Nemačkoj, sada predstavljaju jednu sasvim drugu naciju, nisu potpuno Nemci, ali ni Turci. To moramo da prihvatimo. Poistovećujem se sa turskim emigrantima, zbog toga što mi delimo turski jezik i što smo povremeno interesantni drugima.

Vaš sudski proces je deo vaše ličnosti pisca ili nešto drugo?
- Naravno da jeste deo moje političke persone. Sve više postaje deo moje javne ličnosti. Trudim se, međutim, da se unutarnjim bićem zaštitim od toga. Za mene je, zapravo, pisanje romana deo dečje igrarije. Kada vam se desi ovo što se meni dogodilo, vi treba da postanete ozbiljni, odgovorni i da razvijete javni imidž koji nije dobar za pisanje. Rešenje je da budete razigran pisac sa dečjom maštom pre podne i ozbiljan politički borac posle podne. Ako je to ikako moguće.

Nepriznavanje genocida od strane legitimne vlasti u pojedinim državama, utiče na ravnotežu novog svetskog poretka?
- Politički problem koji sam ja imao tiče se pitanja slobode, da li možemo da govorimo otvoreno o onome što se desilo osmanskim Jermenima. To je njihova patnja, kao i pitanje demokratije.

GRIŽA SAVESTI
U mladosti ste hteli da bude slikar. Kako ste uspeli da likovnu poetiku pretvorite u reči?
- To sam objasnio u autobiografskoj knjizi "Istanbul", u kojoj sam opisao svoj život od 22. godine. Opisao sam kako sam hodao ulicama Istanbula i slikao ulične scene. Čitava knjiga, ustvari, govori o tome da sam u jednom trenutku rekao: Ne ja neću da postanem slikar, već hoću da budem pisac. U tim trenucima sam shvatio da nije važno da li ću biti slikar ili pisac, već da mi je potreban neki drugi svet u kome mogu da budem sam sa sobom.

Kao pripadnik osvajačke nacije osećate li izvesnu grižu savesti u svojim delima?
- Da, naravno. U svojoj knjizi "Istanbul" pišem o tome. Rođen sam u Istanbulu pedesetih godina i nama je to vreme predstavljeno kao bajka: Nekada davno kada je Istanbul bio prestonica imperije, koja je danas izgubljena i uništena... Na neki način i pišem o toj nostalgiji za izgubljenim gradom.

Da li vam prija uloga pisca zvezde u ovom trenutku?
- Nemojte nikome da pričate o tome. Nemojte nikome da kažete da sam slavan. To nije dobro ni za posao, ni za privatnost.

Vaše knjige ne spadaju u lako štivo, za koje savremeni čovek ima vremena, one su ozbiljne i sadržajne. Vi ste to hteli zar ne?
- To pitanje mene vrlo uznemirava i turski novinari su me to pitali pre dvadeset godina, poslednjih deset godina to me pitaju na Zapadu. Stalno me stavljaju u situaciju da objašnjavam zašto je to tako. Ispričaću vam jednu anegdotu: u jednoj televizijskoj emisiji novinar me je nešto slično upitao, a ja sam mu odgovorio da ne znam zašto je to tako, ali što novinari više pišu da su moje knjige teške, one su sve popularnije. I problem je sve veći.

Kako objašnjavate glad Zapada za orijentalnom egzotikom?
- Pitanje je složeno, Nekada je čitaocima iz zapadnih zemalja bio zanimljiv komunizam, a sada je to islam. Pre 30 godina kada sam ja počinjao da se bavim pisanjem, svi smo se žalili na to da nikoga ne zanima Turska, niti turski pisci. A danas kada su moje knjige prevedene na 40 jezika, moji prijatelji kažu da je to zato što sam egzotičan. Ne mislim da sam egzotičan.

Dragana MATOVIĆ


Blic
18.05.2006.

Orhan Pamuk
Neću da budem talac svoje nacije

Gost Beograda, čuveni turski pisac, Orhan Pamuk, jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu, i po časopisu „Tajm“ jedan od sto najmoćnijih ljudi sveta, rođen je u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u porodici koju opisuje u romanu „Dževad-beg i njegovi sinovi“, studirao arhitekturu, želeo da bude slikar a aktivno se posvetio pisanju od 1974. godine. Ubrzo je postao laureat brojnih uglednih književnih nagrada, isprva u Turskoj, a potom i u svetu.

U drugom romanu „Tiha kuća“ piše o tri generacije istanbulske trgovačke porodice, u istorijskom romanu „Bela kuća“ opisana je veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, „Crna knjiga“ smatra se „najkontroverznijim i najpopularnijim romanom savremene turske književnosti“ po kojoj je napisao i scenario za film. Dela su mu prevedena na četrdesetak jezika, štampana u milionskim tiražima, a na srpskom (izdavač „Geopoetika“, prevod Ivan Panović) objavljeni su romani „Bela tvrđava“, „Novi život“ i najnoviji „Zovem se Crveno“.

Džon Apdajk kaže da Pamuk u delu „Zovem se Crveno“ istražuje dušu nacije. Govoreći o tome za „Blic“ Orhan Pamuk kaže:
„Nisam imao takvu nameru u početku, ali, poređate li sve te knjige jednu za drugom zapravo dobijate avanturu nacije. Margaret Atvud je u svom komentaru napisala kako, u stvari, pisanjem opredmećujem, dozivam u postojanje svoju naciju, što mi je laskalo ali me i uznemirilo jer sam svestan da su brojni raniji autori trošili talenat samo baveći se nacijom, i sobom kroz nacionalno. Ponekad imam utisak da smo zarobljenici naših nacionalnih država koje oko naših očiju i umova stavljaju nekakvu zavesu. Sebe vidim kao građanina sveta i građanina Istanbula pre nego građanina Turske.“

Uplitanja politike u kulturu i umetnost nije ništa novo. I vi ste to osetili, jer vam je suđeno zbog optužbe da „ponižavate sve što je Tursko“. Kako gledate na tu vrstu pritisaka?
- Ranijih godina bilo je mnogo više toga i bilo je još teže. Pre 20 ili 30 godina turski pisci bili su pod mnogo većim ograničenjima, bili su hapšeni, neki ućutkivani, neki ubijani a ja i dalje mrdam i, evo, sedim sa vama i pričam.

Mislite li da su procesi globalizacije, markentiške agresivnosti i komercijalizacije veća pretnja za umetnost od političkih pritisaka?
- U osnovi, ni jedno ni drugo nisu suštinski problemi. Prava umetnost odoleva vremenu, za razliku od svega ostalog. U umetnosti se zapravo radi o imaginaciji, u literaturi o stvaranju lepe i dobre proze... Komercijalizacija je problem zapadnih, bogatih zemalja; međutim, u Turskoj treba da budemo srećni kada neka knjiga postigne visoke tiraže pa makar se to zvalo i komercijalizacija.

Kako doživljavate činjenicu da ste svrstani među 100 najuticajnijih ljudi u svetu, i da ste jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu?
- Iskreno, nisam vičan toj vrsti komentara. I ja kao i vi, kao i svi drugi, saznajem to iz novina. Laska mi, ali istovremeno, na izvestan način, imam potrebu da to odbacim. Jer, želim da zaštitim svoje biće, svoju privatnost pisanja.

Sudeći po vašim romanima, junacima koji izgaraju u žestokim odnosima od ljubavi do mržnje, reklo bi se da je reč o jarkom temperamentu orijenta zaodenutom u glazuru Zapada?
- Umetnost romana je vrlo zapadna stvar. To je poseban način sagledavanja ljudskog duha i ljudskog života. I ako tu umetnost koristite u nezapadnom svetu nailazite na jednu vrstu odbojnosti, neprihvatanja. Međutim, umetnost jeste najbolje mesto za susret različitosti.

U vašim romanima ima dosta autobiografskih momenata. Hoće li i nedavni sudski proces biti predmet nekog budućeg?
- Svakako, ali ne u romanu. Iako sam sentimentalna ličnost, ne volim sentimentalnu literaturu. Zato ću o tome pisati kasnije, sa distance, na kritičko-ironičan način i to u eseističkoj, autobiografskoj formi. Ne pišem knjige na način na koji živim već na način na koji želim da osmislim svoj život. U životu ja sam čovek sa više ljudskih slabosti, jednostavniji sam nego u mojim romanima. U njima sam intiligentniji (smeh), značajniji.

Vaš pogled na savremene prilike u Evropi, ne samo književne?
- Mi Turci kucamo na vrata Evropske unije kao i vi Srbi, ali to ne ide ni lako ni sasvim dobro i pitanje je šta to donosi a šta odnosi; i već mi je dosadno od toga. Evropska literatura jeste zlatna kolevka književnosti, čitao sam je i čitam, ali kako vidim, ničeg posebnog ni novog nema. Mnogo sam zainteresovaniji šta se na tom planu dešava u Kini, Indiji gde, ako ne svi, a ono, bar elita biva polako uključena u globalne ekonomske tokove i kroz taj način konstituiše svoj kineski, odnosno, indijski identitet. To me zanima više nego Evropa; uzbudljivije je i zanimljivije.

Tatjana Nježić


B92
18.05.2006.

Orhan Pamuk: Neiskrenost prema prošlosti odraz neiskrenog društva

Orhan Pamuk, jedan od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca ali i čovek koji govori o nekim tabu temama u Turskoj, rekao je u utorak 16. maja u Beogradu da neiskrenost neke zemlje u pogledu svoje istorije ukazuje na neiskrenost i zatvorenost njenog društva.

Pamuk je krajem prošle godine optužen, a početkom ove oslobođen optužbe za uvredu zemlje, zbog izjave da je "30.000 Kurda i milion Jermena ubijeno" u Turskoj, i da u njoj o tome niko ne govori osim njega.

“Znao sam da će to biti pitanje ali ne želim puno da se upuštam u tu temu, ne zato što je politički opasna nego zato što postaje pomalo dosadna. U Turskoj istoriji postoje tabu teme, ja sam pokrenuo jednu od njih. Kasnije su je preuveličali turski desničari da bi blokirali ulazak naše zemlje u EU. Svi imamo u prošlosti stvari o kojima nam nije prijatno da govorimo. Moje suđenje je završeno, rekao sam šta sam imao, sada sam slobodan čovek i gledam svoja posla – bavim se književnošću. “

Pamuk je dodao da nije politička osoba, ali da mu u to niko ne veruje. Bio je krajem devedesetih među 85 umetnika koje je vlada Sulejmana Demirela nagradila statusom »državnog umetnika« laskavom titulom koju je Pamuk odbio uz objašnjanje da neće moći svojim prijateljima da pogelda u oči ako je prihvati.

"Mislim da iz istorije ne možemo mnogo da izvučemo i naučimo u korist budućnosti. Međutim problem sa istorijom se javlja kada nismo iskreni u vezi s njom što dokazuje da ne živimo u slobodnom i otvorenom društvu.

Otvorenost i iskernost prema prošlosti je test da li je društvo u kom živimo otvoreno. U zemljama kao što su Turska, Srbija ili bilo koja druga zermlja koja nije u centru pažnje Zapada svoje moralne i političke stavove ne izvlačimo iz sopstvene, nacionalne istorije, već iz opšteg razvoja svetske civilizavije.

Nije veliki problem ako ne znamo dovoljno o istoriji ali problem jeste ako o njoj ne možemo otvoreno da razgovaramo", rekao je Pamuk na konferenciji za novinare u Srpskom PEN centru.

Pamuk je za sebe rekao da je prevashodno pripovedač, a da svoje lične probleme uzdiže na nivo velikih filozofskih pitanja.

"Sa bratom sam imao vrlo intenzivan odnos, pun svađa i ljubomore radi zadobijanja majčine pažnje. A moja zemlja takođe zna šta su ljubomora i odbacivanje - osećanje da kao narod nismo u centru pažnje, osećanje da smo provincija. Koristim lična osećanja da bi ih dramatizovao na opštom nivou."

"U svojim knjigama ne sudim čija je kultura bolja, samo ukazujem da kulture nisu toliko različite, i da postoje mesta koja su sazdana od oba sveta... Izbegavam stereotipe šta je Istok a šta je Zapad, jer smatram da sam od oba sveta", rekao je Pamuk.

Ugledni časopis Tajm je Orhana Pamuka upravo uvrstio na listu “100 ljudi koji menjaju svet” i to u kategoriji “heroji i pioniri”.

Beta/B92

17.05.06

Turska istorija ima nekoliko tabua. Progovorio sam o masakru, a onda su se desničari u mojoj zemlji odmah uhvatili za to ne bi li sprečili ulazak Turske u Evropu. Moje suđenje je gotovo. Sada sam slobodan čovek

Konačno jedna prava književna zvezda u Beogradu! Turski pisac Orhan Pamuk gostovao je juče u našem glavnom gradu na poziv svog srpskog izdavača "Geopoetike". Iako je imao poziv za žurku u NJujorku povodom Tajmovog izbora za 100 najuticajnijih ljudi u svetu, ponudu je glatko odbio (bar je nama tako rekao) i stigao u Beograd. Temperamentan, mušičavo samouveren, odgovarao je na novinarska pitanja sat vremena, otvoreno pokazujući da ga opšta novinarska mesta nerviraju, bio je skoro pa spreman na svađu, ali sve to uz puno duhovitosti i sa bezobrazno šarmantnim osmehom.

Već na prvo pitanje, o prošlogodišnjem suđenju u Istanbulu i njegovoj priči o turskoj tabu temi - masakru nad Jermenima i Kurdima, Pamuk reaguje:
"Znao sam da će mi to pitanje biti postavljeno, ali baš kao prvo... Znate, više mi je to dosadno, nego što je politički opasno. Turska istorija ima nekoliko tabua. Progovorio sam o masakru, a onda su se desničari u mojoj zemlji odmah uhvatili za to ne bi li sprečili ulazak Turske u Evropu. Uostalom, svaka nacija ima osetljive teme, i to se zna. Moje suđenje je gotovo. Sada sam slobodan čovek i bavim se svojim poslom - pišem", rekao je Pamuk i dodao da on nije ni prvi ni jedini turski pisac koji je imao problema sa vlastima zbog političkih stavova.

Orhan Pamuk je prošle godine na Frankfurtskom sajmu knjiga dobio, baš u jeku suđenja, nagradu za mir nemačkih izdavača.

Neizbežno je bilo pitanje o udelu autobiografskog u njegovim delima.
- Naravno, mnogo je autobiografskih detalja u mojim knjigama, ali one nisu autobiografske. Koristim lične priče kako bih saopštio nešto što je mnogo šire od ličnog. U romanu "Zovem se Crveno" postoji porodica, majka sa dvoje dece, koja čeka na povratak muža. Ovo je kopirano iz mog života, ali moj otac nije nestao da bi se borio sa Persijancima, već da bi video Sartra. Ipak, namera mi je bila, naravno, ne da ispričam svoju priču, već da pokažem posledice i odnos dva viđenja i predstavljanja sveta, istočnjačkog i zapadnog. U svim romanima imam lik koji ima negativ, svoju senku. A to ima veze sa mojim odnosom sa bratom, punim takmičenja, ljubomore, borbe za majčinsku ljubav. Znam šta je ljubomora, a to zna i moja nacija - rekao je Pamuk.

Kako mislite da "nacija zna šta je ljubomora"?
- To je saznanje da niste u centru, već samo na margini civilizacije.

Ni u jednom trenutku u knjizi "Zovem se Crveno" ne kažete šta više volite, renesansno ili orijentalno slikarstvo. Da li sada možete to da kažete?
- Islamsko slikarstvo ne može da se uporedi sa postrenesansnim slikarstvom portreta, ali ja nikada nisam želeo da kažem "ovo je bolje". Želeo sam da kažem kako način na koji vidimo i slikamo svet utiče na to kako mislimo i živimo. Slika jeste misao, a ja sam pripovedač, a ne filozof. Činjenica je bila da je slikanje portreta u islamu bilo zabranjeno, i ja sam želeo da o tome pričam, ali ne i da nekoga okrivljujem. Iako imam ljute političke izjave, na moju kulturu ne gledam kao na nešto manje vredno. Ali isto tako znam, a o tome i pišem u knjizi, da su renesansni portreti bili zanimljiviji i osmanskom sultanu 1590. godine.

Na pitanje o tome koliko poznavanje istorije može da nam pomogne u pogledu na budućnost, Pamuk je odgovorio:
- Istorija nas ne uči mnogo.

Nema mnogo zadovoljstava u čitanju istorije. Ali, problem nastaje ako ne možete da pričate i ako niste iskreni u vezi sa istorijom. To znači da ne živite u iskrenom i otvorenom društvu.

NE "ŠEĆERIM" PRIČU O TURSKOJ DA BIH SE DOPAO ZAPADU

Na pitanje da li ga dobro čitaju na Zapadu i ima li u celoj toj buci pomalo "orijentalizma", Pamuk odgovara:
- Kada sam bio popularan samo u Turskoj, turski novinari su me pitali - zašto ste toliko čitani. Sada, kada me čitaju na Zapadu, kada su moje knjige prevedene na više od 40 jezika, kao da mi prebacuju da nisam dovoljno autentičan. To je kao kada bi ste lepu ženu pitali zašto se u nju zaljubljuju. A to pitanje u vezi sa orijentalizmom, znate, ispada kao da ja uvijam u šećer svoju zemlju da bi me čitali na Zapadu. Ja sam iskren i nemam želju da "ušećerim" predstavu o Turskoj da bih bio čitan na Zapadu. Cenim Edvarda Saida i njegove ideje, ali na istoku se njegove ideje zloupotrebljavaju tako što mi ne smemo da kritikujemo naše vlade i države. Znate, literatura o harlemima jeste egzotizam, ali harlemi su zaista postojali - rekao je Pamuk i dodao da egzotično može da piše neko je izvan onoga što piše, a on je čisti insajder.

Tatjana Čanak

06.06.06 Blic

Sukob između slikarskih radionica majstora islamske minijature Osmana i ljubitelja mletačkog portreta Teče, nije samo pitanje stila, već i savesti (vere, pogleda na svet); zato sultanovo opredeljenje za knjigu u kojoj bi renesansne proporcije potisnule osmanske ideale lepote, dovodi do krvavog obračuna među dvorskim umetnicima. Atmosfera straha, strepnje i nepoverenja osvaja sve učesnike u detektivskom zapletu, ali i ulice Istanbula, na kojima počinje ustanak.

U ulozi istražitelja zločina našao se (prost) pisar Crni, „oličenje osrednjosti“, čiji je umetnički talenat ugašen zbog strasti prema ženi. Kao čovek svog vremena, on nastoji da pojmi (uzvišenu) suštinu (a ne spoljašnji izgled) događaja, pomoću kulturnih konvencija, obrazaca radnji i ponašanja koje je tradicija dovela „do savršenstva i nepromenljivosti“; ali, iako pokušava da doživi sebe kao junaka „istinite bajke“, koji treba da savlada mnoge prepreke da bi zadobio ruku neporočne lepotice (da otkrije i kazni ubicu, da završi tajanstvenu knjigu i da u borbi savlada suparnika), on u trenucima slabosti (iskrenosti) otkriva da je svestan (niske) „istine onakve kakva je“, da je sam rob slabosti i nejak, a njegova draga (udovica) proračunata i neustrašiva. Istrajnost sa kojom se junaci upinju da svoje živote upodobe legendama je, sa jedne strane, pohvala istinskim umetnicima, čija dela oblikuju (kolektivno) sećanje, a sa druge, priznanje sveljudske težnje ka nepomućenoj sreći koja postoji samo „van vremena“, u „zlatnom dobu o kojem pripovedaju priče“.

Pamukov roman je ostvarenje sna njegovih junaka o knjizi koja sabira „prizore unutarnjeg bogatstva“ islamske pripovedačke i likovne kulture; to je „Ime ruže“ Istoka.

Vesna Trijić

12.05.06 Vreme

Kada je u Turskoj 1998. godine objavljen roman Zovem se Crveno Orhana Pamuka, njegov tiraž je premašio sve što je do tada ikada štampano u toj zemlji. Iako ga još prati epitet "turski" pisac, Orhan Pamuk je odavno postao "zapadni heroj", kako ga je nazvao ugledni "Gardijan", ili "nova zvezda" koja se ukazala na Istoku, kako ga je pozdravio "Njujork tajms", povodom romana Bela tvrđava.

Zovem se Crveno je treći roman ovog proslavljenog pisca objavljen na srpskom jeziku. Prethodni romani Bela tvrđava (Beograd, 2002) i Novi život (Beograd, 2004) naišli su na lep prijem kod publike koja u poslednje vreme pokazuje življe interesovanje za tzv. orijentalne kulture i književnosti. Novi život objavljen je i u Sarajevu 2003. godine u prevodu Belkise Dedeić.

Poslednje delo, koje je veliki dar književnosti i čitaocima, ujedno je i najkompleksnije i najizazovnije. Pamuk nas njime uvodi u jedan potpuno drugačiji svet zaogrnut istočnjačkom mistikom i duhom, svet majstora minijature potkraj XVI veka. Roman je nagrađen priznanjem International IMPAC Dublin Literary Award 2003 godine.

Zovem se Crveno se može čitati na bezbroj načina; kao dirljiva i uzbudljiva ljubavna priča, kao prvorazredan triler, kao vrhunski traktat o načelima umetnosti islamske minijature i islamskoj tradiciji, kao poslanica o večnom pitanju raskola između Istoka i Zapada, kao svedočanstvo duha jedne stare civilizacije, kao knjiga univerzalne ljudske mudrosti, slabosti, privrženosti, nadarenosti, ljubavi, zavisti, izdaje, zločina, strasti.

Orhan Pamuk je pisac u čijem obrazovanju i misaonom stasavanju podjednaku ulogu imaju i Istok i Zapad. Kao dete iz bogate porodice graditelja železnica i graditelja moderne Turske, završio je američku gimnaziju koja je dala više turskih premijera i pripadnika nacionalne elite obrazovane na engleskom i turskom jeziku. Prekinuvši studije arhitekture posle tri godine, Pamuk se definitivno okrenuo književnom radu i napustio porodičnu tradiciju uspešnih građevinara.

Tajna ogromne popularnosti Orhana Pamuka i u svetu i u Turskoj jeste u tome što se u njegovom delu, baš kao i u njegovoj ličnosti, na čudesan način susreću Istok i Zapad, što je on koliko "turski" toliko i pisac drugih i drukčijih jezika, religija, podneblja. On je pisac koji koristeći kulturni okvir u kome je ponikao ume da ispriča priču o čoveku za koga su nevažne njegova istorija i geografija. U lektiri Orhana Pamuka su i Tolstoj i Kafka i Man i Prust, ali i Kuran, Firdusi, Rumi, Ibn Arabi.

Siže romana Zovem se Crveno bazira se na tajnoj misiji istanbulskih minijaturista koji za turskog sultana treba da iluminiraju knjigu na poklon mletačkom duždu, a koja treba da prikaže slavu i moć istočnjačkog padišaha. Povrh svega, knjiga treba da bude oslikana u maniru "franačkih majstora", što podrazumeva perspektivu i slikanje ne onoga što se gleda, već onoga što se vidi. Ona treba da prikaže krupan portret padišaha s mnoštvom detalja i osobenosti. Poznavaoci načela islamske umetnosti znaju da islamski slikari svet slikaju, kako Pamuk navodi, kao da ga gledaju sa minareta džamije, a zapadni ili "franački" kao da ga posmatraju sa prozora. Bogohulnim se smatra slikanje likova s osobenim znacima, iskazivanje vlastitog stila, ostavljanje potpisa. Bogu pripada moć stvaranja novog, ljudsko je da se povinuje starom i oprobanom, tj. stilu starih majstora i da slika stvari "u skladu sa značajem koje imaju u božjem umu". Zbog tih i takvih načela i izdaje starog slikarstva padaju glave jednog minijaturiste i famoznog Teče, inspiratora i spiritus movensa celog projekta.

Roman Zovem se Crveno ima više glavnih junaka koji govore u prvom licu, te tako i više paralelnih viđenja i doživljaja, uključujući i "likove" poput novca, konja, smrti, Crvenog. Nenadmašna je Pamukova sposobnost dubokog profilisanja karaktera i jezičkog prilagođavanja svakom pojedinačnom liku. Radnja romana je nabijena i zgusnuta, i iako se povremeno prividno udaljava od glavne priče, ona ostaje verna osnovnoj temi – a ona je slojevita i višeznačna, teška i nesaznatljiva, baš kao i život sam, kao umetnost, kao Istok.

Najzad, zašto Zovem se Crveno? Crveno je boja krvi, boja smrti, boja greha, ali i boja strasti i ljubavi. A sve to je na stranicama ove zadivljujuće knjige. Orhan Pamuk neizbežno navodi na pitanje – koliko čovek može i koliko sme protiv matice, protiv usvojenog i oveštalog, koliko smo blizu sagrešenju. Koliki je smisao pobune i lične žrtve? Ima li se prava biti "Ja"? Jer, "prvi đavo jeste onaj koji kaže ‘ja’".

Rekli smo da je ovo i roman o ljubavi. I on to uistinu jeste. Putenost i strast prema lepoti, fizičkoj i duhovnoj, katkad su istočnjački zatomljene ispod bezbrojnih marama, kapaka, tajnih poruka, skrivenih pogleda, a katkad su bezbožnički razuzdane i nesputane. Kao da sav Istok trepti u pozlati slavnog pozlatara i kao da plamti u ognju "pobedonosne vatre" Crvenog.

Orhana Pamuka je teško prevoditi. Jezik mu je gibak, živ, začas izmakne kad se učini da je uhvaćen i zauzdan. Ali, prevod Ivana Panovića u svemu je na visini svoga izvornika težeći tako da Pamuk postane trajni činilac našeg književnog iskustva.

Bez sumnje Orhan Pamuk voli kulturu kojoj pripada i ne samo da je voli, on je izvanredno poznaje. Zato je njegova knjiga pravo uskrsnuće starih istočnjačkih priča, ljubavnih parova, starih umetnika, jedne osebujne estetike koju vredi upoznati, vredi iskusiti, jer "onaj što razdvaja Istok i Zapad jeste đavo".

Njegova knjiga je zato i poziv na čitanje i izazov za razmišljanje. I kao što reče romansijerka Morin Frili, veliki poklonik Pamukovog dela i njegov prevodilac na engleski jezik, jedino što joj nedostaje jeste Nobelova nagrada.

Mirjana Marinković

06.05.06 Politika

Mudrost jedne civilizacije ogleda se u tačnoj meri potrebe uzimanja i potrebe davanja

„Neodlučno srce moje veli, na Istoku dok sam,
na Zapadu želim biti,
Na Zapadu kad sam, na Istoku hoću da sam...”
Orhan Pamuk: „Zovem se Crveno”

Budući da uvek prednjače u odnosu na realnost, bezopasni su samo oni snovi koji su neostvareni. Svi drugi, čije je ostvarenje u osvitu ili u zenitu, nose žrtve: onaj ko ih sanja svakako strada baš kao i svi koji su, svesno ili nesvesno, u njihovo ispunjenje uključeni.

Najveći snevači su vladari i umetnici. Prvi imaju moć pa time i lažnu sigurnost da su im svi snovi vizionarski i da ne postoji žrtva koju ne treba prineti na oltar budućnosti; umetnici imaju lepotu koju treba preneti drugima, žrtva je obično lična, ali ume biti i višeljudna. Boja takvih snova je uvek boja strasti i smrti, crvena, pa je valjda stoga i Orhan Pamuk svome romanu kojim se proslavio u svetu dao naslov „Zovem se Crveno” („Geopoetika”, prevod sa turskog Ivan Panović, Beograd, 2006).

Jednostavna šifra, rekli bi mnogi; čarolija njenog otkrivanja, međutim, nalik je nikada potpuno odgonetnutoj bajci jer ni crvena boja, jedna od najlepših, najsimboličnijih ali i najstrašnijih nikada nije potpuno definisana. Jer ko je, ikada, definisao crvenu svetlost fijuka sablje, onu koja nas kroz tunel vodi ka horizontu smrti, koja je i strah, i plač, i ljubav, i vazduh, i naša krv...

Da bi nam približio makar njen miris, Orhan Pamuk radnju romana smešta u godine s kraja 16. veka, u Tursku, u vreme vladavine Murata III i tačno dve decenije posle poraza turske flote u bici kod Lepanta. Turska je i dalje moćna, teritorijalno ogromna; Zapad, iako moćniji, ipak zazire od nje. U Turskoj su i dalje snažni fundamentalisti, „muslimanski puritanci” koji postoje vekovima ali su u 16. stoleću posebno aktivni. I pored ovih fanatičnih protivnika „bezbožnih novotarija” Murat III otvara svoju zemlju za strance. Kažu istoričari da je to bilo više nego što su činili njegovi prethodnici jer, „vremena su se menjala brže nego ljudi, nametala drukčije uslove života” a mudrost jedne civilizacije ogleda se u tačnoj meri potrebe uzimanja i potrebe davanja. Murat III je u toj neophodnosti prožimanja svetova svakako video i neumoljivi prioritet istorije; kako bilo, u romanu Orhana Pamuka padišah je od najboljih istambulskih minijaturista naručio da, ugledajući se na franačke majstore, naslikaju njegov portret kako bi ga poslao na dar venecijanskom duždu.

Strah i smrt

Nesrećna odluka mora da bude sprovedena u tajnosti. Kazuje istorija a pisac u romanu maštovitom pričom potvrđuje: izrazito snažne konzervativne, fundamentalističke struje ne priznaju one naučne i umetničke snove koji odstupaju od religije pa stoga svaki iskorak predstavlja hvatanje za neprozirnu maglu straha. U romanu Orhana Pamuka san vojskovođe i vladara, i san umetnika prepliću se na tragičan način: prvi je zapovest drugom, drugi je zebnja od tajne, mistika i misterija slobode, da bi se na kraju sve pretvorilo u strah od straha, i smrt.

Višeslojnost romana „Zovem se Crveno”, koju je kritika već uočila, u temelju je sultanovog zahteva da se njegov portret oslika onako kako to čine venecijanski majstori. U njemu Orhan Pamuk sučeljava dva pravca u umetnosti: evropski manirizam i islamsku dugovekovnu umetnost čiji su se stari majstori iznad svega držali religijski utvrđenog pravila prema kojem je „Alah istinski oblikotvorac” a „minijaturista ne slika ono što on vidi nego ono što vidi Bog...” Jer, „Bog je taj koji je stvoritelj, koji nepostojećem daje postojanje, koji neživo oživljava. Niko ne bi smeo da se drzne s njim da se nadmeće. To što se slikari usude da rade posao koji on radi, što tvrde da će biti stvaraoci kakav je on, najveći je greh.” Čvrsto određeni i sputani, islamski umetnici evropsko figuralno slikarstvo morali su većinom doživljavati kao „bezbožničke slike” i „kaursko oslikavanje sveta.” Trebalo je zato, sugeriše nam Pamukova pripovest, naći umetnike čija bi smelost nadišla privrženost starim majstorima.

Da ne bi bio samo puki traktat o franačkom iskušavanju đavola uvođenjem perspektive, kako su islamski minijaturisti tumačili venecijanski stil, Orhan Pamuk na temelj romana „Zovem se Crveno”, čiji je simbolični eho zapravo rasprava o progresivnoj i nazadnoj politici, naprednom i konzervativnom društvu, postavlja dve priče, ljubavnu i detektivsku. Tako njegova uslovno nazvana elitistička književnost dobija moćnu potporu u masovnoj literaturi koja je osvežava, unoseći neophodni saspens. Štaviše, krimi zaplet u „Zovem se Crveno”, zasnovan na prividno retorskom pitanju šta je stil, šta je „pretenciozno imitiranje” i u kakvom su odnosu mašta i vreme, u zglobnim prevojima seče ljubavna priča glavnih junaka, Crnog i Šekure. Napetost njihovog odnosa i njegova neizvesna budućnost predstavljaju usamljena romantična ostrva u moru svojevrsnog detektivskog nadmetanja umetnika s Bogom („što Bog stvara, i ja stvoriti mogu...”), u kojem će dvojica majstora, jedan od četvorice minijaturista i drugi, glavni majstor, biti i ubijeni.

Tako se roman Orhana Pamuka „Zovem se Crveno” već čita u više nivoa. Onom najvažnijem, političkom i društvenom, doprinosi svaki lik svojim načinom razmišljanja i svojim mestom u hijerarhiji; posebnost mu daju, međutim, dva: lik transvestita pripovedača u krčmi, i Jevrejke Ester. Tragična sudbina prvog dirljiva je kao paradigma svakog iskakanja iz glavne društvene struje, dok druga povezuje ljubavne svetove glavnih junaka, i od retkih je u kojoj iznijansirana Pamukova duhovitost i podrugljivost dolaze najviše do izražaja.

Šeherezada 21. veka

Jevrejka Ester tu je i kao istorijska činjenica: imajući, prirodno, svoju računicu u tome, Turska je prosperirala zahvaljujući Jevrejima koje je primila pošto ih je Španija proterala 1492. godine. Venecijanski diplomatski izveštaji govore kako su Jevreji na Istoku bili spretne zanatlije, kako su izradili Turcima topove, lukove, granate, mačeve, štitove, naučili ih da trguju preko mora i u sopstvenoj zemlji. Bili su i tumači razgovora jer su učili brzo jezike pa su, prenose zapisi, uveliko doprinosili lakšoj komunikaciji Turske sa zapadnim zemljama.

Roman „Zovem se Crveno” konstruisan je kao niz poglavlja-ispovesti svakog od njegovih brojnih junaka sa ovoga, ali i onoga sveta. Prostorno i vremenski, dakle, bez ograničenja čime se usložnjava njegova bajkovitost. Mnoge od tih priča imaju i svoje „pod-priče”, čime Pamuk svesno oponaša „1001 noć”. Vinaver je, prevodeći tu drevnu čaroliju, primetio osnovnu „okvirnu priču” u koju se umeću nove, i nove „okvirne priče”. „Ta je napetost gotovo matematičke vrste”, zabeležiće ovaj mađioničar reči, uočavajući kako novi okviri u „1001 noći” vešto odlažu rasplet. „Kraj treba da je neizbežan, a ovamo, odrinut je u dalju budućnost... Otud i neko basnoslovno sladostrašće pri svakom odgađanju sreće i nesreće.”

Po mnogo čemu, u čarima romana „Zovem se Crveno” Orhana Pamuka kriju se i čari Šeherezade 21. veka.

Anđelka CVIJIĆ