Značenje izdaje

01.01.14

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 146/2014
Kada je 3. januara 1946. pogubljen Vilijem Džojs, poslednji britanski veleizdajnik koji je tako okončao život, britanska javnost gotovo je jednodušno osećala da je pravda zadovoljena. Britanci su reagovali solidarno, kao zajednica, jer tokom šest ratnih godina niko nije mogao a da ne čuje njegov glas kako slavi nemačke pobede i skori britanski poraz. Nacistički radio na kojem se svakodnevno oglašavao imao je gotovo istu talasnu dužinu kao engleske stanice, te ga je Engleska, u početku rata izložena stalnom i razornom nemačkom bombardovanju, htela ili ne, morala slušati.
Ako se neko i protivio presudi, taj nije imao nikakvog uticaja na opšte raspoloženje i mišljenje: grupa protivnika smrtne kazne, među kojima i dve žene u crnom („uronjene u tihu ali ratobornu molitvu“), ćutke je demonstrirala tog zimskog jutra ispred zatvora u kome je Džojs proživljavao svoje poslednje trenutke. Bili su tu ne zbog Džojsa već zbog principa, te je bilo i prirodno što u njihovom snažnom čovekoljublju nije bilo prostora za ikakve emocije. Među običnim svetom bilo je onih koji su, takođe bez emocija, govorili da Britanija nije imala pravo da pogubi Džojsa jer je bio Irac rođen u Americi. Sudska odluka da je dobivši britanski pasoš, makar i na osnovu lažnih podataka, Džojs prihvatio da bude odan zemlji zaštitnici, za njih je bila puko pravničko cepidlačenje. A bilo je i takvih, navodi Rebeka Vest, koji su iz ličnih razloga priželjkivali da Džojs bude oslobođen i time nagrađen za vešto izigravanje zakona. No, svi ti protivni glasovi bili su prigušeni uverenjem velike većine da je Džojs dobio ono što je i zaslužio jer je u vreme rata i za račun neprijatelja radio na štetu svoje zemlje i svojih sunarodnika, nadajući se da će po pobedi nacista uspeti u onome što sâm, bez strane pomoći, kao vođa britanske Nacionalsocijalističke lige nije mogao postići – da u Britaniji uspostavi fašizam kao vladajući poredak. Sâm Džojs, inače, smatrao je svoje suđenje poštenim. No, za razliku od onih koji su tvrdili da je zla osoba koja ipak ne zaslužuje pogubljenje, kaže Vestova, Džojs je bio ubeđen da nije zao, ali da Britanija ima pravo da ga pošalje na vešala. „Činjenicu da posle godine kada je nad njim izvršena smrtna kazna nijedan špijun nije osuđen na smrt“, dodaje ona, „on bi smatrao znakom našeg opadanja“.
Samo jedan glas tada je javno uskliknuo da je Džojs nevin i da je njegova smrtna presuda nepravda. – Ne može se reći da čovek izdaje svoju zemlju ako ode u inostranstvo da bi mu bilo bolje – uzviknuo je u sudnici anonimni Škotlanđanin pošto je Apelacioni sud potvrdio Džojsovu kaznu. – Milioni ljudi to rade i niko ih ne optužuje za izdaju. Isto je uradio i Vilijem Džojs. U Nemačkoj ga je čekao dobar posao i on ga je prihvatio. Ovaj usklik bio je tada sasvim usamljen i od njega su s prezirom odvratili glavu čak i malobrojni, presudom takođe ogorčeni Džojsovi sledbenici. Od svih tih glasova, kaže Vestova, samo će se taj ponovo čuti: no tada, dvadesetak godina kasnije, on više neće biti usamljen.
Ako se i postavi pitanje zašto bi se naši čitaoci danas zanimali za britansku verziju značenja izdaje i za zbivanja stara više od pola veka u tuđoj, spram nas uglavnom neprijateljskoj zemlji, treba reći da je to pre svega zbog tog jednog, svojevremeno usamljenog glasa, od koga danas jedva da možemo čuti ijedan drugi. S njime su pravo na izlazak iz anonimnosti, čak i na mesto pod glavnim reflektorima, stekli i drugi epizodisti iz Značenja izdajev – brehtovski dramatične žene u crnom, na primer, ili uspešni rušitelji zakona. Zbog onog što jarko svetlo našeg vremena otkriva, fašista i veleizdajnik Džojs čini se, tamo u senci, kao čovek od formata: neugledan, prosto predodređen za neuspeh, ovaj vernik degradiran u ideologa i iskreni obožavatelj Hitlera krenuo je na gubilište hrabro, cinično se nasmejavši svojim kolenima koja su se nekontrolisano tresla.
Dve decenije potom u zemlji koju je izdao, a u današnjoj Srbiji pogotovo, Džojs – čije se pogubljenje na relevantnim internet sajtovima sada naziva „kontroverznim“ – imao bi mnogo više izbora nego jedan: da sa svojim „nedostojanstvenim dostojanstvom“ prihvati poraz.
Britanska spisateljica Rebeka Vest (Rebecca West, 1892–1983), rođena kao Siseli Izabel Ferfild (Cicely Isabel Fairfield), kod nas je postala poznata tek početkom devedesetih godina prošlog veka kada je na srpskom izdata skraćena verzija njenog remek-dela Crno jagnje i sivi soko, posvećenog Jugoslaviji i Srbima. Bilo je potrebno da protekne pola veka od nastanka ovog kompleksnog putopisa, dve decenije od njene smrti i još dva antisrpska rata da bi njegova integralna verzija Srbima konačno postala dostupna. Nemoguće je pouzdano proceniti kakav bi učinak ovo delo, da je objavljeno u celini umesto u osakaćenoj (istorijskog konteksta i bitnih paralela lišenoj) verziji, imalo na Srbe koji su početkom devedesetih godina počeli ponovo tražiti svoj potisnuti lik. No, oni tada već behu proizvedeni u parije zapadnog sveta, opljačkani od navodno svojih vlasti i oterani sa svoje zemlje u okolnim državicama izniklim na zlu, mržnji i laži, mnogi i ne znajući da im se to događa treći put u istom veku. Preplavljeni političkim, novinskim, kulturnim, ideološkim, nuklearnim i običnim smećem, razdeljeni u stotine političkih stranaka, raseljeni po izbegličkim kampovima i stranim državama, otadžbine iz godine u godinu sve manje, ovi idealni negativci holivudskih i evropskih filmadžija koji slave kasapljenja i katastrofe danas su opet prinuđeni da se bave preživljavanjem umesto nastojanjima da urede život u svojoj državi kako je to za njih najbolje. Ni ovaj izuzetni pokušaj da se jedna značajna tema sagleda u celini, stoga, ne stiže do nas u najpovoljnije vreme. No, detaljna, dobro proučena i dokazima i vremenom potkrepljena studija o izdajnicima koji su u doba kada je Hladni rat bio na vrhuncu ugrožavali opstanak spisateljičine otadžbine, ipak daje našem današnjem iskustvu toliko potreban kontekst. Pogotovo to čini njen završni deo posvećen „aferi Profjumo“ i jednom od njenih glavnih aktera – lekaru i podvodaču Stivenu Vordu. Jer, s tim „kontroverznim biznismenom“ čije su veze sezale i visoko i nisko, izdaja je, kako kaže Rebeka Vest, zakonomerno regresirajući od Džojsa, i bukvalno „izašla na ulicu“. Našla se tamo gde kod nas već duže vreme boravi, dobivši legitimitet normalnog, čak i poželjnog ponašanja. Značenje izdaje objašnjava zašto se to dogo-
dilo i zašto je bilo prirodno da bude tako.
Pad izdaje – njena, kako Rebeka Vest kaže, „profesionalizacija“, najpre kao skrivanje iza višeg cilja u slučaju naučnika iz ove knjige koji su predavanje tajni neprijateljskoj sili pravdali željom da naučna znanja učine dostupnim celom čovečanstvu, a potom i njeno oslobađanje i od privida žrtvovanja za ideal – praćen je i moralnim opadanjem sredine u kojoj izdajnici delaju. Zgražanja nad gadostima izdaje sve je manje, a iz nemoći da se ona spreči ili kazni rađa se i sumnja u zakon koji je kriminalizuje. Tako zahvaljujući izdajnicima, kaže Rebeka Vest, i izdani polako gube moralno uporište. Njen opis gomila žena i muškaraca koji s porugom i mržnjom, ali i s ogromnom zavišću, opsedaju vozila kojima se Vordove „devojke“ tokom „afere Profjumo“ dovode u sud, probijajući se kroz pakosno dobacivanje i „ogromno, pohotno pokazivanje zubnih proteza“, služi ne da naruži običan svet, već da pokaže posledice posuvraćivanja vrednosti i uništavanja poverenja. Osim vlastima, koje su uglavnom iz niskih pobuda prikrivale svoje propuste, Vestova odgovornost za tadašnji moralni haos – na nelagodu mnogih potonjih kritičara – pripisuje i levo nastrojenim intelektualcima.
Ubeđeni da ih njihovo posebno poznavanje određene oblasti izdiže iznad ostalih i u svakom drugom pogledu, i da su nepravedno prikraćeni za moć koja im prirodno pripada, svoje ambicije usmerili su na poricanje onog iz čega su nastali, stavljajući se na stranu tada najjačeg protivnika svog sveta. Briljantno slikajući razvojni put britanskih levičara i liberala i njihovu biološku i ideološku decu, zatvorene u autistični svet ideja i fantazija, Rebeka Vest kaže i sledeće: „Ideološki stav izbijao je i kroz knjige koje su ležale naokolo u tim kućama, među kojima su najcenjenije bile zelene sveske sa zlatnim slovima, komadi Džordža Bernarda Šoa. Predgovori u njima bili su draži od komada, jer su bili arene u kojima su vrednosti naše tradicionalne kulture vojevale svoju poslednju bitku, krvarile i umirale, sve osim altruizma, istinitosti i asketizma, o kojima su on i oni imali dobro mišljenje i na koje su polagali monopol, verujući da su oni, i samo oni, spasioci društva. Od drugih vrlina, patriotizam je, treba primetiti, bio prvi odbačen. Bilo je naivno da čovek smatra da je njegova zemlja najbolja, ili čak dobra koliko i neka druga zemlja, kao što je bilo naivno smatrati da vojnik neke druge vojske može počiniti nedela, ili ne biti ubeđen da su svi engleski vojnici, mornari i kolonijalni upravitelji činili nedela. Razlika između sledbenika Vebovih i Džojsa može se proceniti na osnovu pisma koje je on poslao Odseku za pripremnu vojnu obuku Londonskog univerziteta kada je bio momak i tražio da bude primljen na kurs za rezervne oficire. Nijedan dečak ili devojčica iz ove grupe ne bi bili u stanju da ozbiljno izraze odanost Kruni ili želju da se late mača u odbranu svoje voljene Engleske. Mnogi od njih postupiće drugačije 1914. i 1939; ali je pre toga, njihovo ponašanje bilo protivpatriotsko. Cela grupa, i mlađi i stariji, bila je saglasna; ali u jednoj stvari sledbenici su otišli dalje od vođa. I Šo i Vels pisali su knjige o veri koje su pokazivale da nisu ni ateisti ni agnostici već jeretici. Većina ovih porodica, međutim, usvojila je materijalizam, ali na nimalo tragičan način, poput skeptika iz sredine devetnaestog veka koje gospođa Hamfri Vord opisuje u Robertu Elsmeru. Naprotiv, oživeo ih je kao hladna kupka.“
Ovi sledbenici Sidnija i Beatris Veb, društvenih reformatora i ideologa engleskog socijalističkog pokreta koji su svojoj zajednici učinili i poneko dobro, marksistički su stvarali svoju „nadgradnju“ u saglasju s onom moći koja trenutno postaje prevlasna – u engleskom slučaju s komunizmom.
Ako pogledamo gde su „spasioci društva“ u Srbiji danas – ne samo „naši“ džojsovi koji su tokom devedesetih godina prošlog veka tražili da se Beograd bombarduje i potom javno likovali kada im je želja bila ispunjena, već i svi oni koji su po tačnoj spisateljkinoj definiciji „deo krda saglasnog u zaključcima i udruženog iskustva“ – videćemo da su i u demontaži sredine kojoj nominalno pripadaju prevazišli svoje engleske uzore. Naši izdanci tog stranog kalema, iscedivši iz komunizma što se dalo iscediti, preobratili su se potom sasvim prirodno iz „avangarde radničke klase“ u najratobornije zastupnike „demokratije“ i „ljudskih prava“ – ratnih pokliča sile koju danas vide kao pobedničku.
Rebeka Vest poznavala je one o kojima piše iz prve ruke jer je i sâma počela kao darovit novinar i kritičar u jednom feminističkom listu i ubrzo bila prihvaćena od istaknutih književnih i intelektualnih krugova. Proživevši više godina s već oženjenim H. Dž. Velsom, svojim darom i stremljenjima potom se izdvojila iz te samoproglašene elite proroka i krenula svojim, posebnim putem. Njeno je ubeđenje da u stvarnom svetu postoje junaci i njihovi neprijatelji, da se oko nas i u nama odvija borba dobra i zla, i da je suočavanje s istinom, ma kako teško bilo, jedini način da u čoveku i zajednici prevagne princip života, koji je u stalnom nadmetanju s njihovom jednako snažnom težnjom ka smrti. Osim što osuđuje one koji se podsmevaju rodoljublju svojih sunarodnika, iako im ono omogućava da žive bezbedno, a često i veoma dobro, ona osuđuje i njihovo poricanje zavera ne samo dokumentujući njihovo postojanje već i objašnjavajući zašto se u njih ne veruje: „Na nesreću, komunistička zavera sledi šablon koji su koristili romanopisci u vreme kada su malobrojni ozbiljni posmatrači društva uočavali tek njegove tragove u stvarnom životu. Romani su prisvojili tu ideju pa je izgledalo i da su je izmislili, jednostavno zato što pravo tajno udruženje mora ostati, u najvećoj mogućoj meri, tajno. Postojalo je bezbroj tajnih udruženja koja su se, kao izdanci slobodnih zidara i iluminata, umnožila pre i posle 1848, ali ona su se činila nerazvijenim i neupečatljivim u poređenju s veličanstvenom mašinerijom koja je, svemoćna, sveprisutna i bezimena, upravljala narodima u delima Ežena Sija; a on je imao podražavaoce na mnogo jezika u vreme kada je učenika političkih filozofa Blankija i Nečajeva bilo svega nekoliko hiljada. Globalno tajno društvo bilo je jedan od trikova kome je pribegavala većina onih koji su se ogledali u detektivskom romanu, tom izumu 19. veka. Tako se dogodilo da je najveći broj ljudi svrstavao međunarodnu zaveru u vulgarni odeljak sveta mašte, i smatrao da je smešno gledati na nju kao na stvarnu pretnju.“ Veliki protivnik komunizma i dosledni branilac Dragoljuba Mihailovića za čiju je izdaju javno optuživala britanske vlasti i zbog čega je jedno vreme bila izložena velikim pritiscima i izopštenju iz javnog života, Rebeka Vest nije doživela raspad Jugoslavije koju je podržavala kao način da se balkanski Sloveni održe naspram brojnih istorijskih neprijatelja. Mnogi njeni sunarodnici su, međutim, s njenim putopisom u ruci proputovali poslednjih godina kroz državice čije su stvaranje – rečju i slikom, lažju i bombama – svesrdno pomogli, krivotvoreći njene reči i tvrdeći da pouzdano znaju šta bi ona danas, da je danas na njihovom mestu, napisala o Jugoslaviji i Srbima. Jedan od njih1 čak kaže da ona – u Crnom jagnjetu i sivom sokolu za vreme nemačkog bombardovanja Britanije sebe hrabreći željom da se s opasnošću suoči kao što čine Srbi – u stvari nije mislila na Srbe poput Mladića, Karadžića i Miloševića, nego na one druge, koji su im se suprotstavljali. Autor, koji i ne krije da je njena knjiga povod što je uopšte napisao svoju, dodaje da bi Vestova u međuvremenu svakako savladala i osnovne postulate političke korektnosti, shvativši da hrabrost i časnost nisu bogomdani samo određenoj etničkoj skupini.
Moguće je da Engleska i danas ima autore koji svoje teme nalaze sami i ne prikrivaju svoju umetničku nemoć dograđujući verovanja pisaca koji više nisu među živima. Intelektualna i duhovna klima iz šezdesetih godina prošlog veka – u Značenju izdaje opisana i kao za izdajnike pogodno tle da pribave prigodan izgovor i još bezbednije se odele od svojih bezličnih žrtava – u međuvremenu je dobila na kvalitetu. Da bi ilustrovala kako su i pre toga u njoj prolazili ljudi koji svoj i tuđ život cene i doživljavaju ozbiljno, Rebeka Vest navodi primer poručnika Terensa Votersa, teško ranjenog u Korejskom ratu. Zajedno s ostalim zarobljenicima i Voters je bio osuđen da lagano umire od gladi i iscrpljenosti u severnokorejskom logoru. Ali, kada su vojnici odbili ponudu svojih tamničara da „sarađuju“ u zamenu za lekarsku negu i hranu, on im je, kao najstariji oficir, naredio da pristanu. Pošto njega niko nije mogao osloboditi obaveze preuzete vojničkom zakletvom, ostao je u logoru i umro. Suprotstavljajući odluku poručnika Votersa koga vidi kao junaka, čoveka koji je „smatrao da može učiniti dobro svojoj zemlji ako Kinezima i svojim ljudima pokaže da se ne boji smrti“, preovlađujućoj društvenoj klimi u Engleskoj, Vestova izvanredno razotkriva prirodu i među našim intelektualcima omiljenog „estetskog principa“, kojim se uspešno odeljuju od života (puke „empirije“), istrajavajući u svom fiktivnom, po druge najčešće smrtonosnom svetu: „Za razumevanje našeg doba i uloge koju u njemu igra izdaja, potrebno je shvatiti da postoji mnogo Engleza kojima bi bilo izuzetno neprijatno kada bi morali naglas da pročitaju priču o smrti ovog mladog čoveka, da je slušaju, ili pak da se o njoj javno izjašnjavaju. Svakako bi priznali da je on pokazao izuzetnu hrabrost i samopožrtvovanje, i da su to osobine koje zaslužuju divljenje i besumnje doprinose opstanku ljudskog roda; ali on im istovremeno nikako ne bi bio po volji. Osećali bi se prijatnije uz mnoge izdajnike iz ove knjige. Saglasili bi se da je uopšte uzev bolje ne lagati, ne varati i ne izdati, ali bi osećali da je Votersovo junaštvo nekako demode, dok izdaja ima stila, neku vrstu elegancije, ili, kako bi vulgaran svet rekao, ‘sofisticiranosti’. Vilijem Džojs ne bi se našao u grupi njihovih miljenika, a razlog tome ne bi imao nikakve veze s njegovom odanošću nacizmu. Ovakvi ljudi nemaju nikakvih teškoća da prihvate francuske pisce koji su za vreme rata sarađivali s Nemcima. Džojsovu spremnost da svoj život položi za svoju veru doživeli bi kao nešto sirovo i neukusno. Ali Alen Nan Mej i Fuks, Burdžes i Maklejn, oni su im mnogo više po ukusu. A kad je o ukusima reč, tu doista nema rasprave. Ljudi s ovakvim mišljenjem ne bi bili spremni da brane dela ove četvorice kada bi ona bila zabeležena crno na belo. Priznali bi da nije u redu da čovek prihvati zaposlenje u državnoj službi pod određenim uslovima i da ih se potom ne drži, kad je lako mogao naći neko drugo zaposlenje u kome ne bi morao da se drži nikakvih uslova, i da je čak i gore kada stranac navede neku zemlju da ga prihvati pošto je ostao bez domovine, i da potom kuje zaveru protiv njene bezbednosti i predaje njene najveće i sudbonosne tajne potencijalnom napadaču. Pa ipak, osećali bi da je suptilnost na strani izdajnika, čak i moralnost. Oni su istog mišljenja kao i g. Andre Žid, koji je napisao: ‘Najgori instinkt uvek mi se činio iskrenim’. Klasični junak, jadni mladi Terens Voters, je po njima preigrao svoju ulogu. Ljudi koji se odlikuju vrlinama za njih su poput onih koji pogrešnim pristupom odaju nesposobnost da budu umetnici, dok oni s porocima kao da pribegavaju pravim gestovima koji su znak rođenog umetnika.“
Rebeka Vest zaključuje da nema konačnog odgovora kako se sačuvati od izdajnika, ali da ipak postoji način da se šteta od njihove delatnosti umanji. Ne treba zalaziti u motive i razloge koji su ih naveli da čine to što su činili jer će to odvratiti pažnju od njihovog zlodela i otvoriti raspravu o temama o kojima se ne raspravlja. Zločin je zločin, kaže autorka, vodeći nas na svoj temeljan način od jednog besmislenog postupka i načelnog argumenta odgovornih javnih ličnosti do drugog i razotkrivajući ih u svoj njihovoj jalovosti, laži i nedelotvornosti, sledeći i rehabilitujući nepogrešivi princip zdravog razuma.
Da je moguće izmeniti grupno mišljenje i dokazima uticati na krugove koji stvaraju javno mnjenje kako bi se ono okrenulo istini i činjenicama, međutim, ova knjiga ne bi ni bila napisana. Slična knjiga o našem iskustvu, bar iz dve poslednje decenije, treba tek da se uobliči. Pritom, međutim, treba imati na umu da će taj zadatak biti znatno teži jer je, za razliku od nas, Rebeka Vest živela u svetu ugroženih ali ne i potpuno izvitoperenih vrednosti.
Ta buduća knjiga mogla bi početi i sledećim primerom koji bi i najveće protivnike progresa uverio da on postoji, iako mu je priroda drugačija od one koja mu se pripisuje: U vreme kada se početkom devedesetih godina prošlog veka Hrvatska, pod ustaškim znamenjima, spremala na secesiju od SFRJ, još učestvujući u političkom životu zemlje, njeni predstavnici izrazili su sumnju u sposobnost tadašnjeg načelnika Generalštaba JNA, Blagoja Adžića da, zbog predrasuda koje ima, može valjano obavljati svoju dužnost. Činjenica da su ustaše tokom Drugog svetskog rata zaklale 27 članova njegove porodice – rekle su novoustaše hladnokrvno i javno – sprečava ga da nepristrasno predvodi vojsku formalno još zajedničke države.
Govoriti o izdaji u suočenju s ovakvom besramnošću svakako je ozbiljan podbačaj.
Taj ili neki drugi primer iz bezmerja dotad nepoznatog posuvraćenja, toliko velikog da nam je zapravo ostalo nevidljivo, toliko prečišćeno zlog da se činilo nemogućim da u njemu nismo makar i nehotično saučestvovali, označili su početak jednog sasvim novog doba. Očito je da nam još uvek nedostaje jezik kojim bismo na odgovarajući način iskazali njime izazvana sasvim nova osećanja i razmišljanja, jezik čiji nedostatak Rebeka Vest pominje i u ovoj knjizi kao razlog za čovekovo nesnalaženje u rasulu nekih drugih istorijskih perioda.
Kako dakle u našim uslovima preispitati ono malo vrednosti što je preostalo i, shodno tome, govoriti o njihovoj izdaji ako izdaja vlada svuda oko nas, s onim moralnim raspadom koji je njen neizbežni pratilac i svrha?
Kako to učiniti kada društveno i svako drugo propadanje još nije doseglo najnižu tačku? Kako u huci i buci koju stvara gotovo stotinu televizijskih kanala, ko zna koliko radio-stanica, bezbroj dnevnih listova, nedeljnika i mesečnika, te specijalizovanih publikacija za liposukciju i ugradnju silikona, za jedrenje neophodno premorenim vlasnicima Srbije i njenog „življa“, za promovisanje „mirovne“ uloge NATO-a i zavirivanje u živote parapevača i parapolitičara čuti ono što je bitno čak i ako je rečeno? Zbog koga to činiti kada dvadesetogodišnjaci šetaju našim gradovima sa slušalicama u ušima iz kojih dopire samo ono što žele da čuju, ili tako opremljeni sede po gradskim i prigradskim autobusima dok vršnjaci njihovih roditelja ili njihovih baba i deda stoje pored njih po sat, nekad i duže?
Naš javni diskurs teško nam u tome može pomoći s haosom, anarhijom i sveopštim, često i namernim relativizmom koji u njemu vladaju, gde je i samo mišljenje, poput opšteg prava glasa, izgubilo sva svoja bitna svojstva, pretvorivši se u pijacu taštine, gluposti i besramlja. Kada generali predaju dokumenta stranim špijunima po prigradskim kafanama, kada ministri odbrane „reformišu“ vojsku uništavajući joj opremu i naoružanje a centrom prestonice prolaze džipovi s registarskim tablicama NATO-a, značenje izdaje iz ovog britanskog, zapadnog, politički korektnog svedočanstva u poređenju s onim u čemu trenutno živimo čini se vekovima udaljeno.
No, i one sličnosti koje postoje bitne su budući zapravo nedostajuća karika koju evolucionisti uporno traže na pogrešnom mestu. One pokazuju da su nam pod vidom „demokratije“ i „ljudskih prava“ stigli zapravo nusproizvodi koje je Zapad uspešno svario – obračuni preko štampe selektivnim puštanjem ili sakrivanjem bitnih ili kompromitujućih podataka, galama preko „uglednih“ udruženja i organizacija u korist najgorih među nama – kada su od nas – korist kao vrhovni princip, dvostruki špijuni i njihov život u sumračnoj zoni lažnih predstavljanja, laganje u parlamentu i „neobaveštenost“ najviših zvaničnika, uporno ponavljanje besmislica i obmana sve dok ne postanu aksiomi javnog diskursa, „igre“ i „igrači“, pozivanje na najviše principe zarad zadovoljenja bednih i beznačajnih interesa… To što nam je stiglo posle pola veka življenja na suprotnom polu političkog života skrojenog po meri drugačijih materijalista, jednako ubeđenih da nema ničeg uzvišenijeg od njihovog koristoljublja i samoljublja, potapa nas poput otpadnih voda koje, narasle, otiču tamo gde protiv njih nema brana i prepreka.
Takav uvid daje nam i priliku da se vratimo na onu tačku na kojoj smo krenuli pogrešnim putem i da razmotrimo nije li upravo takav otpad i sve što današnji Zapad želi da nam ponudi, kao inoviranu varijantu đinđuva, ogledalaca i lažnih ugovora kojim je nekadašnji otimao zemlju nekim drugim urođenicima.
Sve one javne ličnosti koje nas ubeđuju da ne vidimo ono što vidimo i ne osećamo ono što osećamo, i koje tvrde da je naše tvrdokorno odbijanje da svoje klevetnike i napadače prihvatimo kao dobročinitelje priprosto i „nesofisticirano“, te da ćemo se uzdići do njih tek kada shvatimo da je i Savlovo preobraćenje danas uspešno demokratizovano u opšte mesto, treba stoga nazvati njihovim pravim imenom, bez obzira na to da li nas izdaju iz niskosti, kukavičluka ili ubeđenja. Tako ćemo postaviti temelj za novi početak u kome će brane i prepreke onome što je namerno da nas uništi biti najčvršće jer će poticati od nas.
Onima koji će prihvatiti sve „samo da ne bude rata“ Rebeka Vest nudi još jednu, zdravorazumsku i uvek važeću istinu: „Sve brža povorka špijuna verovatno je kod vlade izazvala ona osećanja kakva su imale istočnoevropske srednjevekovne države, bespomoćne pred azijatskim hordama koje su posebno naoružane jahače koristile na potpuno nov način. Špijunaža ovakve moderne vrste – korišćenje naučnih metoda u krađi tajni drugih država – sa svakom krađom nagriza odbranu pokradene zemlje u istoj meri kao da je poražena u bici. Neko može smatrati da su ovakvi porazi prijatnija zamena za staru vrstu poraza jer u njima nema prolivanja krvi, ali niz takvih poraza može državu učiniti tako bespomoćnom da njen pad, uz krvoproliće i ropstvo, bude konačan.“
I dok njeni epigoni-krivotvoritelji dolaze među nas navodeći kao svoje sagovornike „poznate“ slikare i pisce za koje nikad nismo čuli, proglašavajući za nova umetnička dostignuća „ovih prostora“ novinske kioske sa svoje originalnosti navodno slavne na Zapadu, a za „umetnice“ osobe koje su se od rata u SFRJ sklonile u prestonicu jedne od zemalja koje su ga izazvale da bi u galeriji ljubazno im stavljenoj na raspolaganje šetnjom u krug onoliko dugoj koliko bi im trebalo da se pešice vrate kući „protestovale“ protiv samonametnutog izgnanstva, Rebeka Vest se sa čudnovatom istrajnošću drži svoje teme. U završnim razmatranjima ona proročki pokušava da predoči stanje u kome će zapadne vlade morati da pribegavaju policijskim metodama, prevratima i diktatorskoj stegi da bi se održale, verujući da je takav ishod samo krajnost protivna životu koja neće prevagnuti. Umesto toga, ona polaže nadu u to da će ljudi, kao i mnogo puta do sada, uspeti da se zaustave pre nego što postane kasno, i da će se, iako neobučeni, održati na konopcu razapetom iznad ambisa.
Srbija je preturila preko glave rat u kome, navodno, nije učestvovala, njeno bombardovanje Zapad uporno naziva „Kosovskim ratom“ ne pominjući smrtonosne, zabranjene i otrovne projektile kojima je gađao njena druga područja, javni Srbi posipaju se pepelom po okolnim državicama za zločine koje su, kad ih je i bilo, organizovale domaće i strane tajne službe za račun neprijatelja, a privatni Srbi gledaju filmove o navodno samoorganizovanim majkama Srebrenice koje svoje mrtve žale sa svećom u ruci (po starom muslimanskom običaju), kojima im „naše“ TV stanice uporno utuvljuju u glavu da će kad-tad ipak morati da se „suoče s prošlošću“ – to jest, pognu glave i zaćute. Iza tog dvodecenijskog ludila naopaka revolucija svakim danom sve više napreduje: bogatstvo zemlje prešlo je iz ruku domaće većine u ruke tuđe manjine, fabrike koje nisu uništene bombardovanjem bezrazložno su zatvorene, tamo gde su uz naše puteve nekad bile uredno obrađene njive sada je šikara koje već godinama čeka stranog „investitora“, svi prehrambeni proizvodi promenili su vlasnike, ukus i ambalažu, izlozi se rese a kasarne prodaju i raspadaju, vojne vežbe nadgledaju stranci, usput otvoreno vodeći i spoljnu i unutrašnju politiku Srbije. U svemu tome saučestvuju „naši igrači“, a za njihov učinak – kakvu god da su političku ili intelektualnu „opciju“ navodno zastupali – postoji samo jedno, nedvosmisleno ime.
Suočavanje s istinom nije lako, ali je lekovito. Ambis nad kojim se nalazimo dublji je od onog naznačenog u Značenju izdaje i naše održavanje iznad njega traži i neku sposobnost više – znanje o našem stvarnom položaju i šta učiniti kada stignemo na drugu stranu.
Ana Selić