Zloupotrebljene institucije - ko je bio ko u Srbiji 1987-2000. godine

29.07.11 Peščanik

Vodič kroz Miloševićevu nomenklaturu, nedavno objavljen pod ambicioznim naslovom Zloupotrebljene institucije: ko je bio ko u Srbiji 1987-2000. godine, izazvao je burne reakcije bočnih potpora režima ali i isto takvo ćutanje onih koji su bili njegovi stubovi, ideolozi, promoteri i trajni nastavljači u raznim sferama srpskog društva sve do dana današnjeg. Dušan Bogdanović, koji je nakon smrti Biljane Kovačević Vučo nastavio da vodi ovaj projekat, pokušao je da objasni kako je do ove knjige-vodiča došlo i koji su bili metodološki principi organizovanja građe. Kako sam Bogdanović kaže, kao glavne uzore imao je dva velika nemačka projekta Ko je bio ko u Trećem Rajhu kao i Ko je bio ko u DDR-u. Istraživači su se služili konzervativnom metodom, tj. koristili su samo „javno dostupne informacije“. Glavni motiv za ovakav projekat bio je nikad napravljeni diskontinuitet sa Miloševićevom politikom, prežitak starih struktura koje sprečavaju da se „istina o prošlosti obelodani“, izostanak lustracije, kao i u neuspeh projekta suočavanja s prošlošću u Srbiji. Preciznije rečeno, nepostojanje „opipljivog instrumenta suočavanja s prošlošću kako bi se izvukle pouke i sprečilo njeno ponavljanje“. Takođe, Bogdanović navodi da su „implementaciji ovog projekta prethodile konsultacije sa ekspertima iz Srbije, Belgije, Češke i Nemačke. Ovakavi stavovi izneseni u predgovoru zvuče obećavajuće, ali kada se počne sa čitanjem odrednica koje ovaj vodič nudi veoma brzo se dolazi do zapitanosti, zaista, ko je bio ko u Srbiji u vreme Miloševićevog režima?
Bogdanovićev vodič može poslužiti kao koristan, doduše nepotpuni, podsetnik samoj Miloševićevoj nomenklaturi koja će ga s vremena na vreme listati u dokolici, ali hoće li ova knjiga postati „opipljivi instrument za suočavanje s prošlošću“, pokušaću da ispitam u narednim redovima. Prvo što se može uočiti u biografskim jedinicama ovog vodiča jeste nesistematičnost i kreiranje strukture bez jasnog plana, tj, oslanjanje na princip, malo ovako, malo onako. Jedino pravilo koje se revnosno sledilo bilo je da ukoliko nema validnog podatka, bolje ga je ne objaviti nego se potruditi da se do njega ipak dođe. Masa odrednica ostavljena je da fantomski pluta bez osnovnih podataka o godini i mestu rođenja, bez činjenica o obrazovanju mapirane ličnosti, bez geneze njenog uspona kroz hijerarhiju Miloševićevog političkog sistema, i što je najgore, bez podataka o njenoj delatnosti. Jedan od retkih stanara ovog vodiča o čijoj delatnosti nešto možemo saznati je Nemanja Đorđević koji je „1999. učestvovao u preuzimanju Radija B92“. Puko navođenje podataka o vršenim funkcijama u određenom periodu predstavlja vrlo često maskiranje istine o relanoj dubini involviranosti određene osobe u Miloševićev sistem. Možda su najtipičnije odrednice kojima bih to mogao ilustrovati zapravo beleške o Dobrici Ćosiću, s jedne strane, i Dobrivoju Budimiroviću Bidži, s druge. Dakle, Ćosićeva biografska jedinica ima jedva sto (100) slovnih znakova dok je Budumirovićeva bar triput duža. Ukoliko bismo tretirali prošlost onako kako nas savetuju autori projekta, dakle preko tehničkih podataka o funkcijama, dobili bismo sledeću sliku. Dobrica Ćosić je rođen u Velikoj Drenovi, završio je političku školu „Đuro Đaković“ (ne zna se ni gde ni kada) i bio je predsednik SRJ 1992-1993. Ništa više?! Ovo naprosto zvuči kao vic. S druge strane, Budumirovićeva odrednica pored osnovnih generalija sadrži i precizno navedene funkcije od 1989. do 2000. kojih nije bilo malo. Sasvim je očigledno da konzervativna metoda nije uspela da nas suoči s prošlošću Miloševićeve Srbije kako treba, čak bi se moglo reći da je došlo do iskrivljenja istine o prošlosti, jer samo ove dve odrednice, dovođenjem datih podataka u vezu, izgovaraju ono što zapravo nije relevantno u procesu prerade prošlosti. Niti je Ćosić postao predsednik SRJ zato što je završio političku školu kao što ni Budimirovićeva akumulacija političkih funkcija ne treba da nas pouči o tome da je on bio sušti vinovnik zla toga doba. Stvar je obrnuta, ali ko će to shvatiti dok lista ovaj vodič, naročito kada prođe još malo vremena i dodatno se promeni receptivni fon. Slično, poput Ćosića, prošli su Matija Bećković („redovni član SANU od 1991.“), Milan Beko, Miroslav Mišković, Milorad Ekmečić, Mihailo Marković, Bogoljub Karić, Kosta MIhailović, Antonije Isaković i mnogi drugi. U posebnu grupu spadaju fantomi poput Slavka Budihne (ne znamo ništa o njemu osim da je 1991. bio urednik RTS?!) ili ozloglašenog Sime Gajina (o kome takođe ne znamo ništa osim da je vodio emisiju „Za i protiv“ na RTS-u?!). Ove su biografije valjda ostavljene kao predlošci za slobodan rad sećanja njihovih savremenika, pa ako ih se neko seti jednog dana – seti. Poseban problem koji stvara konzervativna metoda može se detektovati u odrednicama o akterima prošlosti poput Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Stojana Župljanina, Slobodana Medića, Milana Lukića, Milorada Ulemeka, Zvezdana Jovanovića (Zvekija, Zmije) i dr., koji su prema već narečenoj metodi opisani eufemistički kao izvođači komandantskih radova, tako da ih nacionalno pamćenje, potpomognuto ovim „osetljivim instrumentom za suočavanje s prošlošću“, može shodno prilikama smeštati u razne pretince, po volji i nahođenju, a ne tamo gde im je jedino mesto, među izvršioce konkretnih ubistava, ratnih zločina, masovnih pokolja i genocida naposletku. Možda se blagodet ove metode najbolje pokazala u kratkoj belešci o Veselinu Šljivančaninu, netom oslobođenom pred Haškim Tribunalom, koji se nijednim slovom ne dovodi u vezu sa Vukovarom i Ovčarom, već će ga budućnost pamtiti, onako kako i Hag zapoveda, kao „nečelnika za bezbednost Gardijske brigade 1991-1992.“ i „komandanta brigade VJ u Podgorici 1992-1996.“
Glavni nedostatak ove knjige je izostanak informacija o zloupotrebi institucija što nije samo posledica konzervativne metode već i skandalozno slabog istraživačkog rada. Naravno, ne računam odrednice o Slobodanu Miloševiću i još nekoliko njegovih jastrebova, mada bi i za njih bilo potrebno mnogo više rada i informacija, te analitičkog truda da bi se objasnilo kojim putem je tekla raspodela moći i kako se odlučivalo o životu i smrti u zonama rasprostiranja njegove politike kako u Srbiji tako i van nje. Ova knjiga ne daje te odgovore. Takođe, ostajemo uskraćeni za najbitnije stvari koje bi jedan leksikon ovakvog tipa morao da nam priskrbi, a to su izvori litetaruture kao i selektivne bibliografije većine aktera srpskog nacionalističkog projekta. Nemački uzori ih i te kako imaju. Sve je, međutim, prepušteno usmenoj predaji i pamćenju savremenika, a poznato je da je usmena predaja najopipljiviji instrument za reviziju prošlosti u Srbiji. Šteta. Ovakva knjiga je zaista mogla da bude pravi početak u ovladavanju prošlošću, ovako ostaje kao još jedan polufabrikat s kojim će se sprdati akademik Matija i sekretar JUL-a Vulin.
Saša Ilić

10.07.11 Danas

Burne reakcije na knjigu „Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000“ o saradnicima Slobodana Miloševića

Spisak od oko 1.000 ljudi, sa kraćim biografijama, objedinjenih u knjizi „Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000“, izazvao je, čini se, veću buru u javnosti nego što su i sami priređivači očekivali. Dušan Bogdanović iz Fonda „Biljana Kovačević Vučo“, sa istraživačkim i uređivačkim timom, tri godine je sakupljao podatke o tome ko su bili ljudi na upravljačkim pozicijama u institucijama za vreme vladavine Slobodana Miloševića.
Ideja priređivača je bila da se pobroje ljudi koji su u to vreme bili na ključnim pozicijama, bez dodatnih kvalifikacija i objašnjenja. Kako su autori u nekoliko navrata navodili, ideja je bila „da se konačno pokrene rasprava o tome ko je aktivno učestvovao u vlasti, a na samim akterima je da objasne kakva je bila njihova uloga „.
Knjiga na desetak strana sadrži i kratku hronologiju događaja od čuvene Osme sednice 1987. do 5. oktobra 2000. kada je Milošević smenjen s vlasti. Ostalih 300 strana su biografije ljudi na određenim pozicijama u tom periodu koje, pored imena i prezimena, sadrže datum i mesto rođenja, obrazovanje i pozicije na kojima su bili. Ono što je ključni nedostatak u knjizi na koji ukazuju sagovornici našeg lista, jeste nepostojanje objašnjenja zbog čega je neko naveden kao Miloševićev saradnik, kao i nejasna metodologija po kojoj je spisak sastavljen. Pored stranačkih funkcionera na vladajućim i upravljačkim pozicijama, tu su glumci, pesnici, biznismeni, sudije, pripadnici bezbednosnih struktura, haški optuženici, novinari i većina tadašnjih episkopa Srpske pravoslavne crkve, uključujući i pokojne patrijarhe Germana i Pavla.
U knjizi se, na primer, nalazi ime Momira Bulatovića, ali ne i Mila Đukanovića. Takođe, nema Dragana Markovića Palme i Borislava Pelevića, koji su zajedno sa Željkom Ražnatovićem osnovali Stranku srpskog jedinstva, dok su biografije Svetlane Ražnatović i Arkana navedene. Sa druge strane, u knjizi su Milan Panić, akademici Tibor Varadi i Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije Borisa Tadića, čija pozicija u vreme Miloševićeve vladavine je bila - „dopisni član SANU“.
Političari
Jedan od prvih organizatora mitinga protiv Slobodana Miloševića, čovek na koga je više puta pokušan atentat a njegovi rođaci i saradnici ubijeni, našao se na spisku saradnika najljućeg protivnika. Lider SPO Vuk Drašković reagovao je burno odmah nakon izlaska knjige, nazivajući je sramnom, pisanoj „u tradiciji komunističkog prekrajanja istorije i falsifikovanja istine“.
- Nema ni reči o decenijskoj borbi SPO i demokratske opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Tako se u knjizi ne spominjemo ni SPO ni ja kao organizatori 9. marta 1991, nema ni reči o mom hapšenju. Vidovdanski sabor 1992. ne spominje se, kao da nije ni postojao. Nema ni junskih demonstracija 1993. niti hapšenja i prebijanja Danice i mene, iako je na taj događaj reagovao ceo demokratski svet. Nema koalicije „Zajedno“ i njenih tromesečnih demonstracija 1996. i 1997. Nema ni slova o zločinu na Ibarskoj magistrali 1999, kao da se nije ni dogodio. Ne pominje se ni osnivački sastanak DOS-a u Srpskom pokretu obnove. Takođe se ne spominje ni budvanski atentat na mene u junu 2000. godine - ističe Drašković, koji je, kako kaže, po knjizi „slavnih levih autora“, u političkoj karijeri bio samo dva meseca potpredsednik Savezne vlade 1999. i „ništa više“.
Funkcioneri Socijalističke partije Srbije, Zoran Baki Anđelković, Radovan Raka Radović i Živadin Jovanović, koji su bili na određenim pozicijama u godinama Miloševićevog režima, nemaju posebne reakcije na knjigu, navodeći da ne vide ništa loše u nabrajanju funkcija, „jer su one ionako bile javne“. Dragan Todorović, potpredsednik Srpske radikalne stranke smatra da nije bitno ko je bio ko u Srbiji u tom periodu, već je važnije ko je ostao na istim pozicijama i da li zagovara iste ideje koje je zagovarao tokom i posle 90-ih. Ima i onih koji su ponosni što su im se imena našla u svojevrsnom zborniku, poput Aleksandra Vulina, predsednika Pokreta socijalista.
- Bio sam među osnivačima Jugoslovenske levice. Međutim, autori knjige su zaboravili da spomenu da sam 1998. godine napustio JUL, jer sam odbio da uđem u vlast zbog toga što JUL više nije bio ono što smo svi mi želeli. Bilo bi me sramota da nisam bio akter političke scene u svojoj zemlji dok su na nju padale bombe i dok je bila pod najgrubljim sankcijama - rekao je Vulin za Danas.
Nebojša Bradić, doskorašnji ministar kulture, koji je u knjizi predstavljen kao direktor nekoliko pozorišta smatra da će ova knjiga kao dokument značiti puno i da će pomoći za buduće analize.
- Biljanu Kovačević Vučo sam poznavao i poštovao njen rad. Ne vidim ništa loše u tome što se i moje ime našlo u ovoj knjizi, a svima je dobro poznato na koji način sam smenjen 1999. sa dužnosti upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu - naglašava Bradić.
Novinari
Najveće negodovanje među ljudima koji su se našli u knjizi, čini se, izrazili su novinari. Dušan Miklja, novinar i pisac, kaže da „biti deo esnafa“ ne znači biti i deo upravljačkog režima. Iako veruje da autori nisu imali lošu nameru, kriterijumi po kojima je knjiga pisana nisu mu najjasniji.
- U knjizi nedostaje objašnjenje kako je ko obavljao svoju funkciju. Ostaje utisak da smo svi koji se nalazimo u knjizi imali neku moć i uticaj, što nije tačno. Verujem da sam svojim radom više doprineo demokratiji u Srbiji, nego mnogi današnji samoproklamovani borci za demokratiju - navodi Miklja, koji je u to vreme bio novinar Duge i dopisnik Tanjuga iz Brisela i Njujorka.
Milomir Marić naglašava da je od knjige mnogo više očekivao osim pukog nabrajanja funkcija.
- Radio sam svoj posao, bio sam prvi novinar u Srbiji koji je bio meta fizičkog napada, Arkan mi je pretio ubistvom. U Dugu su svaki drugi dan dolazili razni likovi sa pretnjama, bio sam kažnjen po Zakonu o javnom informisanju... a sada se nalazim u grupi ljudi među kojima su mnogi iz kriminogene strukture - navodi Marić, koji smatra da je knjiga „obična prepiska godišnjaka ko je ko“ iz devedesetih.
Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije, navodi da postoje razna izdanja „ko je ko...“ i da na takve knjige uglavnom ne obraća pažnju, „posebno ne na izdanja Fonda Biljana Kovačević - Vučo“, dok Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS kratko navodi za naš list da knjigu vidi „isto kao i glavni urednik Danasa“, koji je rekao da u njoj ima propusta i da je nejasna metodologija po kojoj je rađena.
Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme i jedan od saradnika u radu na knjizi, kaže da ona ne predstavlja crnu listu, već nomenklaturu vlasti za vreme režima Slobodana Miloševića. Prema njegovim rečima, oni koji su revoltirani jer se i njihovo ime našlo u njoj „trebali su na vreme da razmišljaju kada su se upuštali u saradnju sa Slobodanom Miloševićem“. Ipak, on dodaje da su se u knjizi našla imena i mnogih časnih ljudi, koji su sticajem okolnosti bili na pogrešnim mestima u pogrešno vreme i koji su kasnije ispravili svoje greške, poput poslednjeg premijera SFRJ Ante Markovića i generala Aleksandra Vasiljevića.
Crkva
U knjizi se pored pokojnih patrijarha Germana i Pavla nalazi i mitropolit crnogorsko primosrki Amfilohije, kao i desetak vladika Srpske pravoslavne crkve. Jedini koji je pored episkopske funkcije imao i državnu bio je vladika mileševski Filaret (Jelenko Mićović) koji je od 1999. do 2000. bio zamenik ministra vera u Vladi SRJ. Filaret nije želeo da komentariše za naš list to što se njegovo ime nalazi u knjizi.
Verski analitičar Živica Tucić podseća da je narod izabrao Miloševića i podržavao ga u početku njegove vladavine, pa tako i brojni pripadnici SPC.
- Bilo bi nezahvalno analizirati i procenjivati koliko je ko od episkopa podržavao režim Slobodana Miloševića. Sigurno je da ne zaslužuju svi da se pojave u toj knjizi, posebno ne pokojni patrijarh German koji je bio na tronu SPC pre 2000. Bilo je episkopa koji su javno podržavali Miloševića, ali je bilo i onih drugih. Zato treba istaći da biti u to vreme na nekoj funkciji ne znači automatski i kolaboraciju sa režimom - naglašava Tucić.
Analitičari
U stručnoj javnosti dominira stav da svojevrstan zbornik „Ko je ko“ u Srbiji za vreme režima Slobodana Miloševića mora da postoji zbog budućih teorijsko-istorijskih analiza i kako bi se razjasnili određeni događaji iz mračne prošlosti i samim tim otrgli zubu zaborava, ali da pokušaj autora ove knjige u tome ipak nije sasvim uspeo.
Dušan Janjić, politički analitičar, kaže za Danas da je knjiga sa svim svojim manama korisna, jer pomaže pokretanju rasprave koja je neophodna kako bi se utvrdilo da li je režim Slobodana Miloševića nastavljen i posle određenih političkih promena.
- Očigledno je da su kriterijumi po kojima se neki ljudi nalaze u knjizi bili fleksibilni, kao i da su autori po ličnom nahođenju određene ljude uvrstili u nju. Među vladikama Srpske pravoslavne crkve jedino Filaret i episkop zvorničko-tuzlanski Kačavenda zaslužuju mesto u njoj, jer su aktivno učestvovali u politici, dok su recimo pokojni patrijarsi German i Pavle nepravedno u njoj - ukazuje Janjić.
Prema njegovim rečima i mnogi ljudi iz sveta zabave i umetnosti ne zaslužuju mesto u knjizi, kao što je recimo književnik Dobrica Erić, pokojni televizijski voditelj Milovan Ilić Minimaks, kao i glumac Aleksandar Berček.
- Berček je bio glumac i član političke partije, ali svakako ne zaslužuje da se i njegovo ime nađe među saradnicima režima, Minimaks jeste zabavljao narod u to vreme, ali u tome nije bio sam, jer ceo Pink je imao tu funkciju. Svedoci smo da su glumci i ljudi iz sveta zabave i sada atraktivni političarima za vreme kampanja. Ako su u knjizi pobrojani oni koji su doveli Miloševića na vlast i koji su mu pomogli da na njoj opstane, onda se među imena mora naći bar polovina sadašnjih tajkuna - zaključuje Janjić.
Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stoiljković kaže da je metodologija najveći problem u knjizi. Prema njegovim rečima, puko nabrajanje imena ljudi i njihovih funkcija, bez ikakvih kvalifikacija i objašnjenja, ne predstavlja ozbiljan metodološki pristup niti analizu. On dodaje da ga knjiga podseća na popis i da bi je trebalo predstavljati kao registrator. Sličnog mišljenja je i Ognjen Pribićević, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka, koji smatra da se knjigom otvara pitanje lustracije, koje je trebalo da bude rešeno još 2000. i 2001. godine.
- Šansa za lustracijom je nažalost propuštena, jer su se stranački lideri više borili za vlast, nego za izgradnju novog sistema, a pravda koja ne dolazi odmah praktično nikada ne dolazi. Režim Slobodana Miloševića je najkritičniji režim u istoriji Srbije i njegove posledice osećaće se još najmanje 30 godina - ocenjuje Pribićević dodajući da je u izdanju Instituta društvenih nauka izašla knjiga „Međunacionalni odnosi u funkciji pomirenja“ koja govori o suočavanju sa prošlošću, koje je neophodno da bi ljudi na ovim prostorima mogli da krenu napred.
Matija Bećković: Nedostaju brojevi telefona
Pesnik Matija Bećković kaže za Danas da su priređivači zbornika uz biografske podatke trebali da dodaju još broj telefona, i time bi dobili „žute strane“.
- Trebali su da razmišljaju ekonomičnije, a ne da ljudi gomilaju nepotrebne knjige - rekao je Bećković kroz osmeh, dodajući da će svakom ko ga bude pitao za njegovo pojavljivanje u njoj, odgovoriti upravo tako - osmehom.
Šta kažu priređivači knjige
I sami autori knjige su svesni da ona ima određene propuste i najavljuju drugo dopunjeno izdanje, kao i mogućnost izvinjenja ljudima, čija su se imena nepravedno našla u njoj.
Direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija Vladimir Goati, i jedan od priređivača knjige, kaže da je manje bio uključen u izradu zbornika od ostalih priređivača, ali da bi knjiga trebalo da predstavlja statistički popis ljudi koji su obavljali najvažnije funkcije u periodu od 1987. do 5. oktobra 2000.
- U Srbiji se do 2000. godine nisu vodili gotovo nikakvi statistički podaci. Zato je izrada ove knjige bila neophodna, za potrebe nekih budućih teorijsko-istorijskih istraživanja. Statistika je nesigurna nauka i kada je reč o finansijama, a kamoli kada su u pitanju ljudi. Moguće da su se potkrali i neki propusti, i ja se lično zalažem da se tim ljudima, kod kojih se utvrdi da im se imena i biografije greškom nalaze u knjizi, uputi izvinjenje - navodi Goati, dodajući da je njegov predlog bio da se u knjizi nađu imena ljudi koji su bili na političkim funkcijama u užem smislu.
Autor Dušan Bogdanović objašnjava za Danas da „Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000.“ nije knjiga o ljudima, već o institucijama.
- Oni koji se ljute što se i njihovo ime našlo u njoj nisu gledali kontekst i tu je glavni problem. To nije spisak „loših momaka“ koje sada treba razapeti na stub srama, iako među njima ima ljudi koji su proizveli puno zla. Ovo je knjiga o institucijama i institucionalnom sistemu jednog društva koje je trebalo da kroči na put tranzicije, ali je na prvi korak zalutalo i dan danas luta - ističe Bogdanović. On dodaje da je ono što nam se sada dešava posledica svega što je društvo radilo sa institucijama u vremenu koje knjiga opisuje, odnosno između 1987. i 2000. godine .
- Institucije su u tom periodu upotrebljavane, ali i zloupotrebljavane za proizvodnju zla nad sopstvenim narodom i bivšim zbratimljenim republikama. Međutim, i one su zloupotrebljavale neke ljude - naglašava Bogdanović.
Prema njegovim rečima izrada projekta trajala je tri godine - u prvoj godini definisan je projektni zadatak i razrađena je precizna metodologija kojom će se knjiga kompletirati sa svim sadržanim podacima.
- U drugoj godini prikupljali smo podatke, tokom koje smo konsultovali veliki broj arhiva, službenih listova, štampe, kao i dva izdanja knjige „Ko je ko u Srbiji“ iz 1991. i 1996. godine, jer su one napravljene tako što su ljudima koji se nalaze u njoj poslati upitnici, koje su oni sami popunjavali. Svaki podatak koji se nalazi u knjizi proveren je iz najmanje dva nezavisna izvora - ukazuje Bogdanović.
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže za naš list da knjiga predstavlja nomenklaturu vlasti za vreme režima Slobodana Miloševića.
- Stvaranje novog imidža Srbije nije moguće bez suočavanja sa prošlošću i distanciranja od politike koju je vodio Milošević. Nadam se da će knjiga navesti neke od likova koji se spominju u njoj da progovore o svojoj ulozi u tadašnjem režimu, jer naša ideja je bila da se konačno pokrene rasprava o tome ko je aktivno učestvovao u vlasti, a ko je bio samo statista - naglašava Biserko.
Prema njenim rečima knjiga predstavlja tačku kristalizacije u moru podataka s obzirom da ilustruje da se i od 2000. godine nastavilo sa istom politikom samo „drugim sredstvima“. Biserko je potvrdila da u knjizi ima određenih grešaka, koje će biti ispravljene u drugom dopunjenom izdanju, u kojem će se naći i imena ljudi propuštena u prvom.

Katarina Živanović, Milena D. Milikić

29.06.11 Radio Televizija Srbije

„Fond Biljane Kovačević Vučo“ objavio je knjigu „"Zloupotrebljene institucije: Ko je bio ko u Srbiji 1987.-2000"“.

U knjizi je nabrojano 1.400 imena iz raznih sfera društva-od politike, Akademije, Crkve, vojske, medija do estrade, preko kojih je Slobodan Milošević ostvarivao svoje političke i ratne ciljeve.

Knjigu potpusuju pokojna Biljana Kovačević-Vučo, poznati borac za ljudska prava i antiratni aktivista u opasnim 90-im godinama, i njen partner Dušan Bogdanović.

Knjiga je povod za pitanje - gde su danas Miloševićevi ljudi i njegovi politički ciljevi? Knjiga je nastala po uzoru na jednu sličnu u Nemačkoj, otkriva Bogdanović:

„Ja sam na buvljoj pijaci u Berlinu, gde sam u to vreme živeo, naišao na jednu knjigu koja se zove „Pet hiljada glava-ko je bio ko u Trećem Rajhu“. Odmah mi je bilo jasno da treba nešto tako napraviti za Srbiju.“

Na više od 300 stranica ređaju se manje ili više poznata imena. Neka sasvim zaboravljena, neka nikada poznata široj javnosti, neka od njih i danas veoma uticajna.

Cilj nije da se napravi knjiga srama, već da se pokrene otvorena debata o tome šta se događalo u 90-im godinama, kaže Bogdanović.
Biografski podaci se odnose samo na period do 2000.godine, tako da oni ne otkrivaju da su među Miloševićevim ljudima iz knjige danas neki od njih predsednica Skupštine, potpredsednik Vlade, ministar u Vladi, direktor RTS-a i da ne nabrajamo dalje.

„Nama je krivo što u knjizi nema podataka o tome šta su oni radili posle 2000. godine jer kad se prelista knjiga naći će se oni koji sede u Vladi, u Parlamentu, koji drmaju Akademijom nauka, medijima, u sudstvu...Videlo bi se da praktično nema diskontinuiteta u političkim biografijama najistaknutijih ljudi tog vremena“, kaže Bogdanović.

Koliko su Miloševićevi ljudi uticajni danas pitali smo Sonju Biserko, predsednicu Helsinskog odbora za ljudska prava:

„Da pomenem samo ime Dobrice Ćosića koji i dan danas zauzima medijski javni prostor. Taj njegov pristup je ključan u definisanju narativa o prošlosti. On još uvek oblikuje javno mnjenje."
RSE: Kako biste odgovorili nekome ko bi vas pitao gde su danas ključni Miloševićevi ljudi?

Biserko: Oni su u svim institucijama ovog društva, među tajkunima, svi su tu. Ne radi se o tome da se svi oni sklone, nego da se suštinski distanciraju od tog projekta i te politike. Mi to dosada nismo imali. Pogledajte kako je propraćeno hapšenje Mladića, tekstovima u kojima se veliča njegova zasluga u stvaranju Republike Srpske. Biljana Plavšić je dočekana posle odsluženja haške kazne kao žena koja se žrtvovala za ratni cilj-stvaranje Republike Srpske.

Smetlište istorije

Da li je javno iskazivanje privrženosti Milutina Mrkonjića, ministra u Vladi Srbije i potpredsednika socijalista, bivšem šefu Miloševiću samo bezopasno koketiranje ili znak da su lončići na važnim mestima još pobrkani?

Tek, on može da u svom kabinetu drži sliku pokojnog haškog optuženika, može da finansira knjigu – zbirku panegirika ratnom predsedniku Srbije („Takvog ga znamo“) i da potpiše tekst u kome ga naziva „haškim herojem koji je stoički izdržao hašku golgotu braneći srpski narod...“
Bojan Kostreš, narodni poslanik iz Lige socijaldemokrata Vojvodine koja je u vladajućoj koaliciji ali koja ima radikalan otklon prema Miloševićevoj politici, ne vidi značajniji uticaj bivših ljudi na današnju politiku, uprkos navedenim primerima:

„Postoje određeni pojedinci u vlasti, kao što je gospodin Mrkonjić, koji bi verovatno želeli da Miloševićevo vreme nikada nije prošlo, ali na sreću svih nas Miloševićeva politika je ili u dubokoj opoziciji ili na smetlištu istorije.“

Ipak, jedna izjava predsednika njegove stranke Nenada Čanka otkriva da ova nevelika vojvođanska politička partija tek očekuje distanciranje od 90-ih godina, od projekta memorandumske Srbije čiji je autor Dobrica Ćosić, a koji je praktično Milošević pokušao da ostvari ratnim sredstvima.

„Sigurno znate da je predsednik naše stranke Nenad Čanak izjavio onog dana kada je zabranjen Nacionalni stroj, da je to tek početak cele priče, a da će obračun sa prošlošću i sa ljudima koji su načinili zlo u Srbiji i regionu u 90-im godinama završiti kada se Dobrica Ćosić bude našao na optuženičkoj klupi“, Bojan Kostreš.

Pored Milorada Ekmečića, Aleksandar Tijanića, Vojislav Šešelja, Nikole Koljevića i Radovana Karadžića našao se i opozicioni lider koji je bio 90-ih simbol otpora Slobodanu Miloševiću - Vuk Drašković. Dušan Bogdanović objašnjava kako je to moguće:

„On jeste bio ne samo jedna od najistaknutijih figura u opoziciji, nego jedna vrsta simbola otpora Miloševiću. Međjutim, mi ne možemo prenebregnuti činjenicu da je on bio i potpredsednik jedne od saveznih vlada koje su bile pod direktnom kontrolom Miloševića.„

Ako ni zbog čega drugog a ono zbog nekih imena koja su se tu našla, mogu se predvideti burne reakcije u Srbiji. Da li će debata o 90-im , toliko potrebna Srbiji danas, ako je bude, pokazati da je u pravu Kostreš ili Biserko?

Kostreš: Miloševićevi politički ciljevi su poraženi ili na dobrom putu da budu poraženi, a nadam se da su Miloševićevi ljudi na putu za zatvor.

Biserko: Jedan deo kadrova čvrsto identifikovanih sa Miloševićevom politikom još uvek je tu. Oni ne dozvoljavaju tu vrstu otklona od Miloševićeve politike.

Branka Mihajlović
Radio Slobodna Evropa