Zlatno doba

30.07.12 e-novine.com

Ko je voleo Ulogu moje porodice i ostale Ćosićeve romane, moći će da uživa u prilično dobro prekopiranom modelu. Takođe, jedna vrsta demaskiranja bratstva i jedinstva, odnosno slikanje stvari onakvim kakve su bile, a ne onakvim kakvim su ih predstavljale oficijelna ideologija i politika prilično je uspešno ostvarena, iako mi se čini da je tome bilo moguće posvetiti mnogo više pažnje, čime bi se zaista na pravi način zašlo iza jugoslovenskog eldorada koji je bio prepun unutrašnjih napetosti koje su nam se kasnije obile o glavu
Menjanje konteksta jedne knjige u zavisnosti od vremena u kojem je čitamo može da bude pogubno ili afirmativno za pomenuto delo. Međutim, ponavljanje stilskog postupka u drugom kontekstu, u drugom dobu, često je sasvim nepotrebno i može da ima i karikaturalne posledice. Ono što je Bora Ćosić krajem šezdesetih pisao u Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji u kontekstu onoga što se dešavalo na „Crvenom univezitetu Karl Marks“, odnosno slavne Šezdesetosme, ne može biti isto ono što pokušava da nam saopšti Zoran Solomun u svom romanu Zlatno doba, objavljenom tekuće godine, nakon svih strahota devedesedtih, nakon, dakle, što je zlatno doba o kojem govori završeno (zar?!) u besu i krvi.
Roman počinje citatom iz Bore Ćosića i time odmah poziva na intertekstualno čitanje. I zaista, tekst jeste napisan kao neka vrsta ćosićevskog narativa, s tim što opisuje iskustvo deteta koje odrasta od sredine pedesetih do sredine šezdesetih. Postoji, međutim, jedan ozbiljan problem sa perspektivom. Koristeći se nepravilnom gramatikom, iznoseći zablude i/ili neznanja koja su prihvatljiva sa stanovišta pripovedača, malodobnog deteta, narator će često ponoviti rečenicu: „To je bilo posle. / To je bilo kasnije.“ Čemu ovaj nagoveštaj razlike u znanju, odnosno čemu unošenje dodatne perspektive koja se razlikuje od one iz koje se pripoveda u većem delu romana? Prva pomisao je da se radi o ironizaciji, odnosno o mogućnosti koju (podrazumevani) autor ostavlja za naknadne komentare, za ono što bi, po mom mišljenju, trebalo da usledi, a to je kritičko promišljanje ideoloških modela koji vladaju u vremenu u kojem se roman odigrava. Međutim, ispostavlja se da je u pitanju neiskorišćeno retoričko sredstvo, posebno što se ove rečenice najčešće odnose na promene koje su se dogodile u svetu koji okružuje pripovedača, a ne na duhovnu klimu u kojoj će se naći. Drugim rečima, nedoslednost perspektive je ili trebalo da bude izbegnuta ili da bude konstruktivnije iskorišćena.
Drugi problem se u velikoj meri poklapa sa prethodnim i tiče se samog naslova romana. Naime, iz sižea se jasno vidi da je, kao uostalom i kod Bore Ćosića, reč o svojevrsnom ironijskom odnosu prema periodu odrastanja. Ipak, kontekst u kojem današnji čitalac čita roman, a koji podrazumeva devedesete, pljačkašku tranziciju iz većeg dela dvehiljaditih i novo stenjanje ovog društva u liku vlade koja je juče položila zakletvu, ne može tako lako u sebe da uključi odmak od zlatne patine vremena o kojem se u romanu radi. Tome čak ne pomaže ni prilično jasno ogoljavanje njegove ideološke pozadine, a posebno izlaganje videlu međunacionalne i ideološke netrpeljivosti među likovima koji figuriraju u romanu.
Konačno, roman ne predstavlja celinu. Njegov početak i kraj, a slice of life koji je uzet kao paradigma ne sadrži u sebi nikakav dramski karakter. Događaji se nižu linearno, a čini se da je kraj, koji bismo mogli da lociramo u 1965. godinu, sasvim proizvoljno uzet. Nije uopšte jasno zbog čega je zlatno doba smešteno upravo tu, a ne recimo u sedamdesete. Ako se kao motiv za ovakav odabir uzme činjenica da se radi o detinjstvu i relativno naivnom i nevinom pogledu na svet koji će se završiti sa pripovedačevim ulaskom u pubertet, a koji se shodno (ne)iskustvu deteta odlikuje velikom dozom nerazumevanja, opet fali neki zaplet, nešto što se u romanu dogodi i oko čega se gradi radnja. Samo hronološko ređanje epizoda, bez imalo potrebe da se prikaže bilo kakav događaj koji bi se mogao smatrati formativnim i kojim bi se ukazalo na pripovedačevo eventualno sazrevanje, čini od ovog romana nedovoljno razrađeno štivo.
Ipak, ima u Zlatnom dobu i stvari koje su simpatične. Naime, ko je voleo Ulogu moje porodice i ostale Ćosićeve romane, moći će da uživa u prilično dobro prekopiranom modelu. Takođe, jedna vrsta demaskiranja bratstva i jedinstva, odnosno slikanje stvari onakvim kakve su bile, a ne onakvim kakvim su ih predstavljale oficijelna ideologija i politika prilično je uspešno ostvarena, iako mi se čini da je tome bilo moguće posvetiti mnogo više pažnje, čime bi se zaista na pravi način zašlo iza jugoslovenskog eldorada koji je bio prepun unutrašnjih napetosti koje su nam se kasnije obile o glavu. Činjenica da Solomun ne preza od plastičnog slikanja primitivizma i da se neštedimice obrušava na latentni srpski nacionalizam koji se poput kakve retke biljke, zajedno sa turšijom i disnotorskim poluproizvodima uzgajao po terasama novodizanih solitera u Beogradu pedesetih i šezdesetih, daje ovom romanu dodatni značaj jer razbija gomilu predrasuda prisutnih u dominantnom i neumrlom diskursu, u čije smo prisustvo mogli da se uverimo u poslednjem intervjuu velikodrenovskog kalemara u Jutarnjem listu.
Zlatno doba Zorana Solomuna je roman koji je mogao biti mnogo, mnogo bolji. Međutim, nije ni sasvim razočaravajući, štaviše. Ako prihvatimo da su navedeni problemi inherentni odabranoj perspektivi i da ih prosto nije bilo moguće izbeći, odnosno da je za njihovo izbegavanje bilo potrebno platiti previsoku cenu, onda je ova knjižica čak simpatična i potencijalno subverzivna u svojoj jednostavnosti jer naziva stvari pravim imenima, što je u ovdašnjoj književnosti prilično redak slučaj.

Vladimir Arsenić