Ivan Aleksejevič Bunjin, (rus. Iva?n Alekse?evič Bu?nin, Oronjež, 22. oktobar 1870. ? Pariz, 8. novembar 1953), ruski književnikBio je pesnik, romanopisac i novelist. Nakon Oktobarske revolucije, bio je u emigraciji. Za prevode s engleskog (Longgelou, Byron) nagrađen je premijom Ruske akademije umetnosti, a 1933. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Individualist je, oplakuje propadanje plemićkog svijeta, traži i kultivira lepotu, a rusko selo nakon 1905. gleda samo u mračnim bojama.
“...Dakle, šta je moj život i uopšte šta su “stvari i dela” ljudska? Rodio sam se pre pola veka u srednjoj Rusiji, u selu, na naslednom imanju. Mi nemamo osećanja svoga početka i kraja. I vrlo mi je žao što su mi rekli tačno kad sam se rodio. Da mi nisu rekli, ne bih ni imao pojma o svojim godinama - utoliko pre što im nimalo ne osećam teret - te bih, dakle, bio spasen od ružne misli, da mi nekako za deset ili dvadeset godina treba umreti. A da sam se nešto rodio i živeo na nekom nenaseljenom ostrvu, čak ne bih ni slutio da uopšte ima smrti. ’Što bi to bila sreća!’ - kao da bih hteo da dodam. Ali ko zna? Možda baš velika nesreća. I da li je zbilja istina, da ne bih ni slutio? Da se mi ne rađamo s osećanjem smrti? A ako ne, ako ne bih, dakle, slutio, da li bih voleo život tako kako ga volim i kako sam ga voleo? I da li bih ga dao onome čemu sam ga dao gotovo sasvim - svome književnom poslu, to jest umotrivanju, poznanju i odluhovljavanju svojih stvari i dela, a težnja tome proizilazi, možda, samo iz straha pred grobom zaborava..?”
