01.01.00
Dnevnik
17.04.2002.
NOVE KNJIGE
Na pragu srednjega veka
Miroslava Mirković: ŽIVOT I PREPISKA SVETOGA HIJERONIMA, SKZ, Beograd, 2000, str. 417 (kolo 93, knjiga 618)
Piše: Ksenija Maricki Gađanski
Istaknuti srpski naučnik, stručnjak za antičku istoriju i kulturu, profesor Miroslava Mirković, zadužila je našu kulturu i književnost i sa nekoliko knjiga prevoda nezaobilaznih autora iz prošlosti, knjiga, koje su po našem lošem običaju uzajamnog nepoštovanja, u javnosti nedovoljno zabeležene. Da su čitaoci ne retko mudriji od kritičara i kolumnista pokazuje okolnost da su te knjige brzo rasprodate.
Govorim o prvom i drugom petoknjižju prve dekade rimske istorije Tita Livija Ab urbe condita, objavljene u prevodu sa latinskog jezika, profesora Miroslave Mirković u Srpskoj književnoj zadruzi pod naslovom Istorija Rima od osnivanja grada (1991, 1995). Sledeća značajna ličnost čije je latinske tekstove, nastale skoro četiri veka posle istorije Tita Livija (59. g. pre - 17. g. nove ere) nedavno prezentirala i prevela M. Mirković jeste Sveti Hijeronim, autor latinskog prevoda Svetog pisma, tzv. Vulgate.
"Učeni Hijeronim" (347-420. g. nove ere), kako ga zove profesor Milan Budimir, nesumnjivo je bio među najobrazovanijim i najvažnijim stvaraocima 4. veka nove ere. Da nije ta pozna epoha rimske književnosti, vreme kada naporedo na latinskom jeziku pišu i paganski i hrišćanski književnici, kod nas uopšte malo obrađivana, bilo bi zaista čudno što jedna ovako krupna figura kakav je bio Sveti Hijeronim dugo nije našla svoga tumača kod nas.2
Sada se Miroslava Mirković latila teškog, ali inspirativnog posla da prouči i pruži našoj kulturi na uvid intelektualnu istoriju 4. veka nove ere, kroz pisma ličnosti toga vremena, koje profesor Mirković karakteriše kao "vreme nastajanja novoga sveta baziranog na hrišćanskoj ideji". Prevođenje Hijeronimovih Pisama M. Mirković označava kao početni deo svoga plana šire prezentacije intelektualne prepiske toga složenog doba. Prvobitna namera autora da uz Pisma ide "kratka informativna biografija enciklopedijskog tipa" (str. 5), postepeno je prerasla u "studiju o životu jednoga monaha i pisca druge polovine 4. veka". Sada pred sobom imamo obimnu i temeljnu monografiju o životu i radu Hijeronimovom, kao i o njegovom vremenu i značaju u 14 poglavlja (str. 11-176), uz Prosopografski dodatak (str. 177- 197). Kod nas inače dosta zanemarene, prosopografske studije su veoma zastupljene u svetu. Sam ovaj Dodatak, s obrađene 24 ličnosti značajne za razumevanje Hijeronimove prepiske, znači više od komentara i oživljava ne samo Hijeronimovu korespondenciju nego i celu epohu, dramatičnu, dinamičnu, uzbudljivu, ispunjenu jarkim, žestokim predstavnicima u borbi za božansku istinu. M. Mirković gorko primećuje da je "čovek 4. veka pitao Boga šta je pravo i od njega očekivao da, makar i s odlaganjem, kazni krivce i ispravi nepravdu".
Upoređujući s tim svoje, tj. naše doba, M. Mirković podvlači da su u njemu "pravdu uvek propisivali moćni ljudi i sprovodili je s mačem u ruci". M. Mirković u još nekim važnim segmentima ističe svoje lično iskustvo, "svoj subjektivni izbor", kako kaže. To se pre svega odnosi na korišćenje srpskog prevoda Biblije Đure Daničića i Vuka Karadžića, kojima je dala prednost nad nekim novijim prevodima, "ne samo zbog poetičnosti starinskog jezika, već i stoga što je to Biblija moga detinjstva i moje kuće".
U knjizi je prevedeno 26 pisama brojnim Hijeronimovim sagovornicima, ali i neka pisma tih ličnosti, kao što je papa Dimas, Sv. Avgustin ili papa Inokentije. To nesumnjivo doprinosi živosti dijaloga koji se vodio na velikim razdaljinama tadašnjeg Mediterana i tokom nekoliko decenija. Profesor Mirković, kako i sama naglašava, nije donela "komentar realija i onaj koji bi se ticao doktrina i učenja, jer knjiga nije zamišljena kao teološka studija" (str. 7). Stoga u njenoj prezentaciji treba videti maestralno ostvarenje njene namere da prikaže "jednu od najznačajnijih ličnosti kraja one epohe u kojoj je hrišćanstvo prihvaćeno i zvanično i stvarno kao ideologija i kao stav prema životu, dok je obrazovanje još počivalo na izučavanju klasične literature i filosofije".
Čuven je Hijeronimov opis sna u kome mu nebeski glas prebacuje da je i pored svih nastojanja da bude hrišćanin, ostao "kikeronijanac", tj. pristalica paganskog autora i govornika Kikerona. ("Ciceronianus es, non Christianus". Poricao je Hijeronim da je ne samo kikeronijanac, nego da je ikada bio i pristalica Origenovog učenja ("Origenistes numljuam fui"). Vidljiva je, međutim, njegova ogromna lektira "paganskih" latinskih pisaca (čak i materijaliste Lukretija), kao i svih hrišćanskih mislilaca do njegovog vremena, uključujući i one proglašene jeretičkim.
Za potomstvo je Hijeronim, međutim, postao i ostao značajan ne zbog svoje učenosti u komentarima i spisima, već kao prevodilac Biblije na latinski, što je učinio po nalogu pape Dimasa, čiji je bio sekretar. Konfuzno stanje toga vremena u mnogim aspektima, posebno je bilo neprihvatljivo u šarolikosti biblijskih tekstova. Sam se Hijeronim žalio: "Skoro da ima toliko latinskih verzija svetoga pisma koliko ima prepisa".
Rimska katolička crkva je usvojila Hijeronimov tekst Biblije na Tridentskom koncilu 1546. godine, ali je tek 1907. papa Pije DŽ naložio benediktinskim kaluđerima iz Opatije Sv. Hijeronima u Rimu da načine kritičko izdanje tog teksta poznatog kao Vulgata.
Mesto rođenja Hijeronimovog, Stridon, nije još arheološki lokalizovano, ali se navodi da je negde u Dalmaciji ili na Balkanu. To je dalo osnove za rađanje legende u 13. veku da je on čak otac glagoljice, pa i da je bio slovenskog porekla. Stvarni Hijeronim je, pored latinskog, znao grčki i naučio jevrejski jezik, tako da je u svojim prevodima Svetog pisma koristio sve te jezike. Iako je mladost proveo u Rimu, putujući i na Zapad i u Egipat, pune četiri decenije je proveo na Istoku, gde je i umro, u Vitlejemu.
Knjiga profesora M. Mirković mora privući svakoga ko danas razmišlja o davnim vezama između Istoka i Zapada, o ulozi prošlih događaja i ideja u našem životu, možda i perspektivama, ne bismo li mudro procenili kako je nekada bilo i shvatili neke antropološke konstante i mogućnosti. Treba se nadati da će Miroslava Mirković nastaviti s realizacijom svoga najavljenog, dalekosežno postavljenog plana u obradi epohe na prelazu dva sveta, starog i srednjeg veka.
