Sledećeg dana po podne stigosmo u taj grad koji smo zvali Kolumbo. Bilo je sunčano i vozili smo se okolo do saobraćajnih arterija koje su vodile iz grada. Na svakom zaustavljanu bilo je postavljeno nekoliko balvana, koji je trebalo da čine barikadu i spreče sve prolaze u grad i iz njega. Kolumbo nije nekakav veliki grad, šta ja znam, možda nekoliko hiljada stanovnika, i samo smo se vozili u krug oko jedan sat. Prošli smo možda dvadesetak barikada, kada komandant iznenada reče da ćemo sad ući u glavnu ulicu i tamo početi da "skupljamo sve". Morali smo imati na umu da ne budemo previše grubi, da ne stvaramo paniku. Da ne vičemo i ne stvaramo nekakvo komešanje. Treba samo da primenimo sredstva sile ukoliko se neko fizički suprotstavi našim naređenjima. Ako bi neko povikao ili nas na sličan način uznemiravao, morali smo da ga ignorišemo, to ne bi imalo nikakvog uticaja, to tamo, trebalo je da upamtimo to, na šta god naišli. Komandant je stajao pored vozača s mikrofonom i govorio nam, uveravao nas još jednom da je sve već razrađeno, da sada samo treba da počnemo s poslom, a kako treba da se ponašamo, sve je već razrađeno. I ako budemo samo radili to što nam govori, neće biti nikakvih problema. Jesmo li razumeli?
Potvrdismo svi skupa da smo razumeli, s entuzijazmom povikasmo "da", skoro da smo poskočili s mesta i saznali da ćemo to preživeti. To "da" viknuli smo jako, možda zato što je to bilo poslednji put, mislim, da smo znali da smo bili potpuno nevini. A kasnije, kad se celo sakupljanje privelo kraju i praćenje moglo započeti, trebalo je da oformimo kolonu u glavnoj ulici, na jednoj strani, i da se rasporedimo, kako smo dobili poruku, dvojica po dvojica. I odatle je trebalo da u prvom navratu sledimo do tržnice u gradu, gde će biti okupljanje. Kasnije će stići nova naređenja, i on reče da odatle kada budemo trebali da nastavimo od pijace po podne, da on sam neće biti prisutan. Delta će preuzeti. Da bude zamenik, kada praćenje bude trebalo nastaviti od pijace dalje do Zanzibara i dalje do Madagaskara, Alabame, ili Perma. Ako je neko u nedoumici, ako neko želi da pita nešto, evo sad je čas, jer "dovde je", uskoro ćemo ostatak dana biti sa praćenima, i to će biti poslednji put da ćemo moći komunicirati potpuno slobodno. Niko nije imao ništa da kaže.
Gama i ja bili smo poslednji koje su skinuli sa autobusa pred kraj glavne ulice. Drugi su već bili dobili naređenja u razmacima, postepeno, dok se autobus zadržavao. I pošto smo bili jedini preostali, Gama i ja, i bili smo stigli do kraja ulice, povika na nas, komandant. Pogledasmo jedan drugog odjednom uočljivo nervozni. Mogao sam da osetim da to nije bilo moguće sakriti, i mi se dovukosmo jedan za drugim, a komandant nas lupi obojicu po ramenima, uveri nas ponovo da ništa neće poći po zlu. Treba samo da se pridržavamo dnevnog naređenja koje je jednom dato. Skočismo iz autobusa na ulicu. I tamo smo stajali, konačno, tako se desilo da smo se odjednom našli usred svega. Sunce je peklo a pošto smo se vozili sa zatamnjenim staklima, kao da nas je svetlost sekla po očima. Buka, ljudi koji su vikali, automobili, sve te svakodnevne stvari u koje smo bili bačeni. Protrljali smo oči, nasmešismo se jedan drugom, uzesmo puške s ramena, pođosmo posred ulice pošto je autobus nastavio dalje. Srešćemo ga opet, komandanta, gore kod pijace.
Išli smo odmah i počeli da signaliziramo. Gama za ulazni saobraćaj, ja za izlazni, podizali smo ruke, i mogao sam čuti Gamu kako ih moli da stanu. Ljudi su želeli da znaju šta nije u redu, ali je on samo govorio da moraju da stanu, ovo ovde će trajati celo posle podne. I za divno čudo, to nije izazvalo neku gužvu, ljudi su slušali njegova naređenja. Ja sam trebalo da zaustavim sav saobraćaj iz grada i to se desilo odjednom. Kada je čovek snabdeven, kako da kažem, replikama, onda sve kao da se odvija bez njega, čovek ne treba da misli dalje o tome, on je izvan toga. Misao mi je pala iznenada, koliko je lako sve to moglo biti. Mi smo ovde samo slučajem, mi, Gama i ja. Ja ne govorim bilo šta, to su moje replike. To je dnevna zapoved, koju su neki drugi zadali. Sistem, red, institucija. Tako treba da se odvija, tako se sada radi, bez obzira što je, na primer, onaj auto tamo, on ne sme voziti dalje, samo u stranu, pa da čeka itd. Išlo je veoma lako. Čovek se pazi da se ne izgubi u svom tom praktičnom poslu dok pomaže pri parkiranju, vožnji unazad, propuštanju vozila, sprečavanju haosa.
Drugi su bili dobili zadatak da idu u radnje i izvedu ljude na ulicu, da lupaju na vrata i izvedu ih iz kuća. To sada nije rađeno naročito temeljno, mogao sam videti. Neko je stajao tu blizu nas, kucao na vrata, i ne znam, valjda ga nisu poslušali, a on je nastavio dalje bez zadržavanja. Kao da je neodazivanje bila neka vrsta neočekivane naklonosti za njih? Na sledećem mestu lupali su nekom ko je ne sluteći izašao sa zavrnutim rukavima i jaknom preko ramena. Svi su trebalo da se nađu na trotoaru i da stoje tamo. U radnjama unutra dobili su istovetno naređenje. Ne osorno, samo kao jedna, u šta bi se moglo poverovati, mera kontrole, ništa dalje od toga.
Nastavio sam sa skretanjem saobraćaja u stranu, da držim ljude na pločniku a da im ne prilazim, samo malo podižući glas. Govorio sam im da nema izlaza, da svi treba da budu preda mnom, da se zaustave, da ne idu dalje. Čudili su se malo, ljudi sa cegerima, porodice. Mrmljali malčice jedni drugima, ali nisu ništa protestovali. Stajali su samo, razgovarali međusobno, ali nisu vikali na mene. I dolazilo ih je sve više i više, sakupljali su se na pločniku, ali nije bili znaka nekakvog uznemirenja, nikakve nervoze. U svakom slučaju tako nije izgledalo. Bilo je to nekakvo olakšanje. Bio sam zauzet do guše izigravanjem saobraćajca posred puta. To što su to primili tako mirno, da nisu bili podozrivi, činilo se nekako normalno.
"Nisu ništa namirisali"? Čudnovato kako se čovek sapliće oko svake reči, a čak ne može ni da ih izrekne bez podrazumevajućih navodnika, takav jedan mali trulež, da čovek valjda nekako počinje da se oseća krivim zbog reči, kao da sumnja u pravo da ih rabi? Ne znam. Dok sam stajao tamo i bio saobraćajac, mislio sam valjda jednim delom svesti na strašni trenutak, za koji sam znao da će doći kasnije tog poslepodneva, do večeri, kada smo morali da "izdržimo grdnju". Kada više nije bilo zaobilaznog puta, To učiniti, ne misliti ni na šta, kao sada, kao nešto normalno, kao jedan deo postupka, koji se ponavlja, koji smo izrvršavali u scenariju naših života. Nije se imalo šta drugo učiniti. Ne. Ali ipak čovek se unervozi. Zna se da negde u čoveku postoji jedna potpuno prazna soba, za koju on zna da će zakoračiti u nju, ali još ne zna kako.
Uplašio sam se kada je jedna žena zakoračila prema meni. Žena u plavom mantilu, onakvom kakvog nose radnice u državnim apotekama. Zakoračila je na ulicu i počela da viče na mene, ljutito. Žali se da je neko jurio njene mušterije iz radnje. Histerično je upirala prstom, i vikala šta mi zaista zamišljamo ko smo? Ona treba da živi od te radnje tamo! A mi tako banuli bez ikakvog upozorenja, i uznemiravamo. Šta mi zaista umišljamo, i čemu sva ova komedija? Iskoračila je sa trotoara i krenula prema meni. Pokušao sam da je ignorišem. I ona dođe do mene, odgurnu pušku u stranu da bi mi se posve približila. Prinela lice mom licu. Šta zamišljam mi?! "Njene mušterije"!! Uništili smo njenu radnju. Bilo bi idiotski od mene da ne gledam u nju, da ne sretnem njen pogled, dok je stajala tu, a svi drugi posmatrali, samo nastaviti da pazim na automobile, koje sam usmeravao u stranu. Izgubili bi poštovanje za nas, oni na pločniku. Sve će se to manje ili više raspasti, mogao sam osetiti. Pa sam pokušao da se saberem i kažem joj nešto, da je nateram da se vrati na trotoar. Okrenuo sam se k njoj, i na moje iznenađenje, pre nego što sam išta rekao, pritisnuo sam samo puščanu cev na njen trbuh. Gledao sam odlučno u nju, ali ona je nastavila da insistira. "Njene mušterije?! Zašto?! I kada sam joj to rekao, da samo "do vraga treba se počisti na pločnik s drugima", to sam rekao tako glasno, kao da više ne mogu da kontrolišem svoj glas. Skoro kao da šištim, kao da osorna naredba dolazi iz malog otvora u grlu i proizvodi posve malecni zvuk, koji uopšte nije u srazmeri s značenjem koje treba izrazi. Zvučalo je smešno, to sam dobro mogao da čujem. Ona poče dizati ruke uvis od smeha. Ali istovremeno, kada mi njen pokret postade jasan, gurnem divlje pušku k njoj, u nju, da ju je zabolelo, ona se zanese, poče da pada. Smeh nestade s njenog lica. Razmislio sam malo da li da se izvinem, i umesto toga rekao da treba samo da sluša, pa joj se ništa neće dogoditi.
