Žene iz Mocartove

31.03.11

Bio je jasan dan kad je prvo lice ovog rukopisa (devojka, naratorka) stupila u Mocartovu ulicu u Zemunu, u ulicu otvorenih prozora i otvorenih duša, u potrazi za Fridom Novičić, glavnom junakinjom ovih priča, složenih u roman Mocartove ulice,ž ene iz Mocartove, koja dreši i riznići sudbine žena ove neduge ulice, a time i njihovih porodica.Ta jasnoca dana preneta je i u atmosferu i u stil ove knjige, pune duševne svetlosti, u kojoj je zaista sve jasno kao dan. Kristalna jasnost bije sa stranica ovog rukopisa.
Žene Mocartove ulice, prema ovom rukopisu, imaju svoje obične i po tom znaćajne živote i svoje ljudske sudbine, koje su u čestim nesaglasjima i koje donose svojevrsna iskušenja, to se često čine nerazrešivim, pa i kobno pretečim nesrećama, koje ipak prevazilaze zahvaljujuci Fridinoj jednostavnoj čudotvornosti.
Frida Novičić, dobri duh Mocartove ulice, ima nenadanu i bogomdanu duševnu veštinu za pojam i težinu tuđeg tereta. Nju su sopstvene nesreće, sa kojima se srodila, naučile da razume nesrećne i da im se u pravom času, u bezizlazu, na pravi nacinnađe i uputi ih - tako da nesreće odlaze iz ove ulice kao da u nju nisu ni zašle.
Nesreća oblikuje ćoveka i prisiljava ga da up-ozna samog sebe. Onaj ko upozna sebe - može sa svima. To je Fridina čudotvorna tajna.
Frida deluje kao neko iz prvih dana stvaranja sveta i razume sve prauzroke. Sposobna da vlas-tite mane podnese kod drugih, Frida kao kakva alhemicarka duše kojoj se sve žene Mocartove ulice poveravaju, ima razumevanja za sve. A iz razumevanja proizlaze razrešenja. Ona im daje hrabrost da se suoče sa sobom, svojim manama, svojim greškama, i da se oslone na najbliže. I mane su lepe, ako se pojme sa posledicama i ako se dobro nose. Tajna kojom ona iskupljuje je jednostavna: Iskreno priznaj sve sebi. Slabiči ne mogu biti iskreni. Iskrenost je kao san, iz koga se vraća životna snaga. Ona je pročišćenje, katarza u ljudskoj drami. Ona je nauk kako postići saglasnost sa sudbinom, jer je teže onom ko je sa njom u nesporazumu. Pred nama je jedna stilski veoma jednostavna i lepa knjiga. Možda suviše jednostavna, i možda zato lepa.Č ita se sa verovanjem da smo junakinje već sreli. Ima toplinu naive u najpozitivnijem smislu reči.
Spisateljica ovog rukopisa se jednostavno nije ni potpisala, to odgovara karakteru ove knjige, u kojoj se mire razum i osećaji.Svesrdno je preporucujem za objavljivanje i čitanje.
Milovan Vitezović (iz predgovora)