Ženarnik

12.06.10 Politika

Iduće nedelje u domaćim knjižarama pojaviće se neobjavljeni roman Aleksandra Tišme Ženarnik, u izdanju „Akademske knjige“ iz Novog Sada, pisan tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, u vreme dok je pisac stvarao svoja najbolja dela poput Knjige o Blamu i Upotrebe čoveka.
Po rečima Bore Babić, glavne urednice i vlasnice ove izdavačke kuće, pitanje zašto romannije objavljen za vreme autorovog života – za sada je tajna.
Žene u kavezima
– Radnja romana odvija se u nepoznatoj zemlji, na izmišljenoj planini Dargil, a priča je napisana u prvom licu, ispovednim tonom – kaže Bora Babić. Glavni junak je vojnik koji je kao jedini preživeli zarobljenik dospeo u pakleno carstvo Gospodara na planini Dargil. Sačuvavši glavu, zahvaljujući rani koja je od njega načinila kastrata, ali i zbog fizičke sličnosti sa psihopatskim tiraninom, on upoznaje užasnu stvarnost koja je u potpunosti kreirana da ostvari mračnu fantaziju jednog čoveka. U ovoj knjizi čitalac se zajedno sa naratorom suočava sa nezamislivim scenama mučenja, raznim oblicima upotrebe i zloupotrebe ljudskih bića. U njoj se žene love i čuvaju u kavezima kao zveri, svedene na telo, fizički objekt do nezamislivih granica hipertrofirane i izobličene požude. Prikazujući stvarnost logora u kojem se vlada zahvaljujući krugu straha koji povezuje podređene i gospodare, demonske orgije Gospodara u čijim su rukama život i smrt, Tišma je i u ovom romanu progovorio o zlu, o njegovim izvorima i manifestacijama.
Roman Ženarnik će biti prva knjiga u ediciji Celokupnih dela Aleksandra Tišme (1924–2003) koja obuhvata 27tomova. Priređivač Ženarnika, Ivan Negrišorac je za postojanje rukopisa „desadovskog“ romana iz pera jednog od najistaknutijih pisaca srpske književnosti 20. veka saznao čitajući Tišmine dnevničke zapise, ali je tek 2005. godine, prilikom jednog od susreta sa piščevom udovicom Sonjom Tišma, video belu fasciklu u kojoj je ceo rukopis pohranjen. Udovica mu je tada dala da pročita samo prvu stranicu, iako je izrazila želju da roman jednom bude objavljen:
„Rekla je, pak, da će se ona javiti kad bude smatrala da je došao trenutak za to. Vreme je prolazilo, gospođa Tišma je počela teže da poboleva, a poziv nikako nije stizao. I kad sam ja već počeo da pomišljam kako je porodica možda odustala od razgovora o objavljivanju Tišminog romana, javio mi se, u ime svoje majke, Andrej Tišma sa predlogom da stari dogovor najzad realizujemo. U međuvremenu, dok se za štampu pripremao neobjavljeni roman, gospođa Sonja Tišma je preminula, a Ženarnik je konačno krenuo put svojih čitalaca.”
Maštarije o razvratu
Detaljnim istraživanjem Tišminih beležaka, Negrišorac je rekonstruisao faze nastajanja romana, od prvih zamisli o njemu, datiranih januara 1972, godine kada je skicirao prvo poglavlje: „U roman o unakaženom vojniku pokušavam da udenem još jedan motiv: maštariju o odmetniku-nimfomanu, koju sam takođe počeo pisati. A moglo bi se uvesti i treće lice, koje za unakaženoga saznaje od njegove neozleđene žene (kao što sam ja na jednom ljubavnom sastanku saznao o brodaru poludelom posle eksplozije mine), dok bi ona mogla biti Jevrejka u koju se zaljubljuje komandant logora u Bačkoj Topoli, onako kako mi je to ispričao Josić”, zabeležio je Tišma 31. januara 1972.
Zapis datiran 26. novembra 1975. svedoči o piščevim nedoumicama oko svrhe teme koju je sebi zadao:
„Razvrat ipak ne zadovoljava. Posle njega ostaje neprijatan ukus uzaludno utrošenog vremena, baš kao posle čitanja lakih knjiga. Skoro da je onda bolje trošiti vreme zaista uzalud, bez cilja, to jest, i bez razvrata: tada tog ukusa, tog samosažaljivog kajanja nema.”
Nedugo zatim, 20. decembra iste godine, pisac žali što ne može da osavremeni temu: „A ne mogu zato što se u savremenosti nigde ne može gospodariti ženama samo ličnim nasiljem, bez pripomoći sistema i uklapanja u njega.” Pisac čak i doslovno sanjajednenoći da su zbivanja romana preneta u doba i područje „prošlog rata”, i da su „mangupi u uniformama preuzeli ulogu pustinjskih bandita... Međutim, trenutak buđenja sve razvejava: sanjani likovi i događaji mimo su stvarnosti, njene groteske, dakle neupotrebljivi”.
Ivan Negrišorac veruje da je roman okončan pred sam početak građanskog rata i raspada SFRJ, jer „Tišma ne bi imao stvaralačke snage da u ambijentu društva u potpunom rastrojstvu ispisuje roman sa takvom apartnom i dekadentnom temom. Nije, otuda, čudo da je pisac, usred najstrašnijih ratnih dejstava oko Vukovara, iskazao nedvosmisleno gađenje prema sopstvenom romanu (8. 11. 1991): ’Moja knjiga Ženarnik je pornografska bljuvotina’ (str. 1022). Ukoliko je tako ocenio svoj roman, realno se može pretpostaviti da je delo već bilo završeno, odnosno da je autor sagledavao nekakvu celinu svoga romana”.
--------------------------------------------------------------------------
Ivan Negrišorac: Mitska, a ne istorijska priča
Radnju svoga romana Tišma smešta negde duboko u prošlost, u nekakvu arhajsku zajednicu u kojoj je dominantni oblik održanja predstavljala pljačkaška, ratna privreda. Već sama činjenica da u svoje pohode ovi ratnici odlaze na konjima, opasani sabljama i mačevima, a opskrbljeni kopljima i štitovima, dovoljno govori o dubokoj starini ove priče o kojoj nam Ženarnik pripoveda. Tišmi je, u tom smislu, u ovom romanu stalo do toga da prikaže ne konkretnu istorijsku realnost nego neku vrstu mitskog ambijenta u kojem do izražaja dolazi trajnost čovekovih empirijskih datosti i njegove antropološke konstante.
I, najzad, društveno funkcionalna organizacija ovoga sveta omogućila je Tišmi da, tragom ideje o robovlasničkom društvu, slobodno zamišlja čitav niz mogućih odnosa između robovlasnika i roba. Takva vrsta odnosa potpune zavisnosti u punoj meri je odgovarala njegovoj autorskoj viziji specifičnih upotreba i zloupotreba čoveka kakva je u modernom dobu zamisliva samo u posebnim, vanrednim situacijama. Razuzdanost seksualnog uživanja i telesne strasti lišene svakog opterećenja koje donosi metafizika ljubavi, mogla je u nesputanom obliku da se ispolji isključivo u robovlasničkom društvu u kojem je rob smatran jedva vrednijim od predmeta, biljaka ili životinja. U svim drugim slučajevima, (zlo)upotreba čoveka bila bi sankcionisana religijskim, moralnim, pravnim ili nekim drugim normama.
Iz predgovora Ženarniku
-------------------------------------------------------------------------
EKSKLUZIVNO
Zatočenice ženarnika
Odlomak iz neobjavljenog romana pisca „Upotrebe čoveka“ koji iduće nedelje premijerno izlazi pred čitaoce u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada
Brzo mu je svaka dosadila i brzo bi je slao u bolnicu, pa obaveštavao Šaškara, Skira i Haluva da na njih šalju svoje oružnike i radnike, da bi se ovi na njima izdovoljili, i one bi posle nekoliko dana dopale tolikih ozleda da se više nisu mogle micati
Aleksandar Tišma
Za pohod na Solzeju spremao se dugo, nedeljama. Slao je glasnike do Javaza, a i sam je tamo sa mnom često odlazio, pored sveg žaljenja što se udaljuje od svog voljenog ženarnika. Obično bismo se spustili s planine uveče, nas dvojica sami, i banuli kod kovača kad je večerao. Pomno smo izdaleka osmatrali njegove prozore kroz koje je sijala svetlost buktinje, a kad bismo se uverili da je unutra tiho, privukli bismo se, proverili pogledom kroz prozor da nikog stranog unutra nema, pa bi tek onda moj naličnik pustio kliktaj sokolovog mladunčeta da upozori na naše prisustvo.
Javaz bi ga namah čuo i izašao da nas pozove u odaju. Ali Gospodar nije na to nikad pristajao, bez straže se osećao nesiguran u zatvorenom prostoru. Tražio je od Javaza da sa nama razgovara u čestaru bašte pozadi kuće.
Sadržaj razgovora bio je uvek isti: putevi koji vode kroz Solzeju, straže duž tih puteva, broj odraslih muškaraca po selima koja ti putevi spajaju, mogućna mesta za skrivanje, šume, pećine, jazovi; zatim u kneževini Solzeji sam grad Solzeja, njegovo prostiranje, zidine koje ga opkoljavaju, straže koje ga čuvaju, broj oružnika u službi kneza, njihov raspored i smeštaj, način njihovog snabdevanja hranom i oružjem, ulice koje vode ka dvoru; najzad sam dvor, njegove kapije, prostorije, unutrašnja straža, ložnice.
Ložnice su ga naravno najviše zanimale, ali je znao da mora najpre do njih stići kao pobednik da bi u njima uživao, u vlasti nad ženskim stvorenjima koja su one skrivale. I o njima je pokušavao da ispita Javaza, ali ovaj nije tu umeo mnogo da kaže, jedino ono što je čuo, a to je bilo uopšteno: mnoštvo žena u mnogim odajama; dok je o putevima koji su do odaja vodili znao mnogo više, pošto je kao mladić učio zanat i u gradu i u njegovoj najužoj okolini, a docnije često išao i ovamo i onamo da se snabde alatom, ugljenom, železom, pa i nekim namirnicama kojih kod kuće nije imao.
Sada je morao u sećanju da obnovi, na traženje Gospodarevo, sva ta putovanja, nabavke i susrete tokom njih, a ponekad bi mu moj naličnik naložio da sutradan ili narednih dana putem ljudi kojima veruje, ili upućujući se sam prema gradu ili nekom selu, proveri da li postoje i sad opisana mesta i predmeti i ljudi koji ih ispunjavaju, pa bismo nekog od sledećih dana dobijali od Javaza, tokom jedne od novih noćnih poseta, dopunu ili potvrdu onog što nam je ranije govorio ili opisao.
Nekad su Gospodareva raspitivanja izgledala suvišna, pa su naravno izgledali suvišni i odgovori koje je na njih posle izvesnog čekanja dobijao, ali meni se činilo da je njemu prilikom tih raspitivanja bilo manje stalo do onog što je pomoću njih saznavao, jer nije ni smatrao da je baš sve u njima bitno za njegove planove, nego je više od toga nastojao da proveri Javazovo pamćenje, koje bi svoje slabosti kad-tad u ponavljanju ispoljilo, a takođe sam imao utisak da su mu ponavljanja služila da sam u svojoj glavi učvrsti čuto da bi ga tako zaštitio od previda i zaborava. Kako su se pitanja ponavljala i razgranavala u nova, tako je postepeno osvajao znanja i obaveštenja koja je dotle imao samo Javaz, postajao i sam skladište znanja i obaveštenja o Solzeji i njenoj okolini, o njenim odbranama i braniocima i njenom muškom i ženskom življu.
Po danu je o istim činjenicama razgovarao sa Skirom, Šaškarom i Haluvom, u bivšoj pećini žena, ponavljajući saznane činjenice toj trojici njemu najbližih, sve dok nisu u svojim odgovorima i mišljenjima i sami pokazali da su njima ovladali. Tek potom je zatražio da oni podnesu plan napada na Solzeju. Ali taj plan je kod svakog od njih izgledao drukčije, u saglasnosti sa prirodom ovoga i onoga. Haluv je na primer savetovao sporo i oprezno napredovanje kroz kneževinu, uz postepeno ovladavanje pojedinim selima i savladavanje kneževih oružnika u njima, u očekivanju njihovog postepenog iscrpljivanja koje bi ih navelo na predaju. Šaškar je naprotiv bio za munjevit i potajni noćni prodor do kneževog grada, za zarobljavanje njegovih žena i njihovo sprovođenje, pod bitkom, na brdo Dargil, čiji bi neotkriveni prilaz omogućio da neprijatelju izmaknemo a da nas on ne sledi. Skir, opet, bio je za silovit ali postepen prodor, zauzimanje prestonice i preobraćanje njegovih pobeđenih branilaca, pretnjom smrti i unakažavanjem obraza, u poslušnike i saveznike.
Gospodar nije povlađivao nijednom, samo ih je slušao. Zatim je zatražio da mu se podnese izveštaj o tačnom broju naših oružnika i o njihovoj spremnosti za boj. Posebno ga je zanimalo kako se vladaju nekadašnji kulučari koji su sečom svojih manje srećnih drugova postali dargilski borci. Neki su bili dospeli kod Skira, drugi kod Šaškara, a dvojica čak kod Haluva u radionice. Sva trojica glavara tvrđahu da se ovi njihovi novi ljudi ponašaju kao i ostali Dargilci, poslušno iz straha, sve dok ih svađa ili neki drugi povod ostrašćivanja ne navede na ispad, posle kog ih tek kazna vraća redu i potčinjavanju. Neke od njih Gospodar je već kaznio zatvaranjem u kavez, neki behu kaznu i izdržali, a neke je koristio da bi njihovim nakupljenim ogorčenjem pomučio žene koje su mu se zamerile.
I sad je jedan od dvojice oružnika zatvorenih u kaveze bio nekadašnji kulučar. Gospodar ga je posle razgovora u bivšoj pećini žena obišao zajedno sa mnom, ispitao ga da li se kaje zbog toga što se sukobio sa svojim naredbodavcem, Šaškarem, pa mu je obećao skoro oslobađanje iz kaveza uz nagoveštaj da će mu biti pružena prilika da se dokaže u boju. Onda je jednog od sledećih dana pustio oba kažnjenika iz kaveza, a Skiru, Šaškaru i Haluvu saopštio da izbegavaju dalja kažnjavanja svojih potčinjenih, jer mu je svaki čovek potreban u svom najboljem telesnom i duhovnom stanju.
Obznanio je ujedno da će nasuprot tome ubrzano slati žene po kazni u spavaonice oružnika, a i činio je to, izražavajući svaki čas nezadovoljstvo nekom od njih bilo tokom igre u dvorištu bilo na večernjim zabavama.
Njegovo povećano kaznoljublje prema ženama oslanjalo se na očiglednu potrebu da se broj stanovnica ženarnika smanji, jer sa robinjama koje smo doveli posle njihove kupovine od Terpovelja, koja se pretvorila u seču, imali smo ih mnogo više nego što je bilo slobodnih izbi. Umesto da promeni unutrašnji izgled i raspored tih boravišta, pa da recimo u svako smesti po dve a u nešto i po tri žene, on je bio rešio da dvadeset i tri koje su stanovale u izbama u času dolaska robinja zadrži gde jesu, a da u preostalih dvadesetak smesti svih osamdeset prinova, ne mareći što će u svakom krevetu morati da leži po njih četiri.
Kažnjavajući ih naizgled zato što su mu tako lako pale u plen, podvrgavao ih je grubostima i noću i danju, i kao što je njihova osuda na lošije postupanje bila po noći oličena u teskobi i gurnjavi, tako je po danu oblikovao za njih na dvorištu posebno kolo, u kome je mesto loptanja bila ustanovljena trka, čiji se svaki krug završavao osudom najsporije, poslednje.
Kaznu je izvršavao on sam, sa surovim zadovoljstvom. Kolo robinja bio je poverio žutulji iz Babnaka kojoj je Haluv morao dati sašiti drugu haljinu, i prodorni glas ove slabašne žene svaki čas bi proglasio završetak po jedne trke oko dvorišta i ime njene gubitnice. Tada bi Gospodar napustio blizinu Tehvolinog kola, kojim se radije bavio ali nije propuštao da baca poglede i na skupinu bivših robinja, tako da ga je povik njihove nadzornice uvek nalazio spremnog da brzo pretrči do nje koja je već pokazivala prstom na vinovnicu, a ova već padala na kolena pred Gospodarem, koji bi je onda počeo udarati pesnicama, gaziti, ili bi je naprotiv pozvao da pođe s njim u izbu, gde bi je obasuo svojom muškom samovoljom. Brzo mu je svaka dosadila i brzo bi je slao u bolnicu, pa obaveštavao Šaškara, Skira i Haluva da na njih šalju svoje oružnike i radnike, da bi se ovi na njima izdovoljili, i one bi posle nekoliko dana dopale tolikih ozleda da se više nisu mogle micati, pa ni nekome pružiti zadovoljstva.
Tada bi ih obilazio samo Majmun, da im nakvasi rane i usne. A kada bi umrle, on, a ne više stražar, sam ih je odvlačio preko potoka do provalije i sa njenog ruba ih, klečeći i pipajući pred sobom, otiskivao u prazninu, za hranu crvima ili orlovima.
Gospodar je njihovim nestajanjem bio samo delimično zadovoljan.
„Najzad ih ima opet samo četrdeset”, rekao je jednog dana. „A nije mi bilo lako da ih se otarasim, veruj. Za svakom mi krvari srce. Ma kako da sam ih izupoznavao, ma kako da mi je vremenom neka postala dosadna pa čak i otužna, svaka je ipak nosila u sebi nešto što je čini ženom, pa dakle i poželjnom, nešto što sam morao prežaliti pre nego što sam je odgurnuo i zauvek je se odrekao, jer će, čim nije sa mnom, biti uništena. Ali moram, Parnjače, moram, jer vreme požuruje. Što ih manje ostane živih, manje će Haluv imati na brizi, a što ih manje ima na brizi, trebaće mu manje ljudi da ih snabdevaju, njih i sebe, hranom, odećom, svim potrebnim. Tako ćemo dobiti više vojnika za pohod, a od broja vojnika koje možemo povesti zavisi da li ćemo Solzeju osvojiti.”

Vesna Roganović

06.06.10 Danas

Sve do početka ove godine književna javnost nije bila upoznata sa činjenicom da je Aleksandar Tišma za sobom, u rukopisu, ostavio roman pod naslovom Ženarnik, a i sama porodica nije bila sasvim sigurna kako bi trebalo da postupi.
O tom romanu sam ponešto saznao čitajući Tišmin Dnevnik, ali iz poneke napomene nisam ništa mogao zaključiti o konačnoj sudbini ovog dela: da li je ono ostalo nedovršeno ili je pisac okončao rad na njemu; da li je delo sačuvano ili je pisac uništio svoju umotvorinu; da li je doneo odluku da delo ostane neobjavljeno ili je prepustio da o tome naslednici odluče - kaže, između ostalog, u predgovoru Ivan Negrišorac za prvo izdanje romana iz zaostavštine Aleksandra Tišme - Ženarnik, koji u izdanju Akademske knjige izlazi iz štampe tokom sledeće sedmice.
Nakon sedam godina od smrti velikog pisca iz Novog Sada Aleksandra Tišme (1924-2003), javnost će biti upoznata sa njegovim, dosad nepoznatim romanom koji je nastajao istih godina kada i njegova najčuvenija dela - Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Škola bezbožništva... Ovaj rukopis nastajao je i završen je tokom 80-ih godina prošloga veka. Tišma ga pominje u svome Dnevniku, a zašto ga nije objavio za života, zasad je tajna. Deo misterije razrešen je kada je vlasnica i glavna urednica Akademske knjige iz Novog Sada Bora Babić odlučila da štampa celokupna dela Aleksandra Tišme.
- Dugo sam razmišljala o tom poduhvatu, jer mi se učinilo da bi Tišma, sedam godina nakon smrti, mogao da „sklizne“ u zaboravljene pisce - objašnjava Babićeva. - U knjižarama skoro da nema njegovih naslova, a koliko mi je poznato, posle njegove smrti, nije objavljena nijedna knjiga, ne računajući Upotrebu čoveka, roman koji je Nin štampao u ediciji deset najboljih romana dobitnika Ninove nagrade. Objavljena su i njegova Pisma Sonji, koja ga, kao pisca, osvetljavaju na sasvim nov način. Moja želja bila je da se u jednoj ediciji objavi celokupno stvaralaštvo Aleksandra Tišme.
Bora Babić kontaktirala je, inače, sa porodicom Aleksandra Tišme, koja je sa zadovoljstvom prihvatila da Akademska knjiga bude izdavač celokupnih Tišminih dela. Tako je i saznala za njegov neobjavljeni roman Ženarnik, a dogovor s porodicom je da upravo taj roman bude prva knjiga u prvom kolu ove edicije, odnosno prva knjiga u nizu od 25 dela. U prvom kolu biće objavljeni i roman Upotreba čoveka i zbirka pripovedaka Škola bezbožništva.
Književniku Ivanu Negrišorcu rukopis je poverila sada već pokojna Tišmina supruga Sonja, a nakon njene smrti brigu o delu je preuzeo sin Andrej Tišma koji je nastavio saradnju sa Negrišorcem koji je detaljno proučio Tišmin Dnevnik (objavljen 2001. u Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića). U Dnevniku Tišma više puta spominje svoj roman Ženarnik, pa je tako Negrišorac i došao do podataka u kom periodu ga je Tišma pisao.
- Držali smo u rukama običnu belu fasciklu na kojoj piše Aleksandar Tišma, Ženarnik. Roman je napisan na 223 strane, mehaničkom mašinom za kucanje, u najvećem proredu. Tišma je svojeručno, grafitnom olovkom, dodavao sitnije ispravke teksta. Prva rečenica glasi: „Ovo je ispovest čoveka koji je upamtio mnoga sagrešenja i plaši se da mu ona neće biti oproštena, iako je u njima učestvovao protiv volje“, ističe Negrišorac.
Radnja romana odvija se u nepoznatoj zemlji, na izmišljenoj planini Dargil. I vremenski okvir je nepoznat, a junaci koriste hladna oružja - mač, nož i koplje. Roman je napisan u prvom licu, ispovednim tonom, a glavni junak - narator, nema ime. Naslov Ženarnik zapravo je kovanica koja označava kavez za zarobljene žene. Nad njima se iživljavaju surovi ratnici, siluju ih i zatim ubijaju, a na njihovo mesto dolaze nove robinje.
I ovom, a i ostalim knjigama Aleksandra Tišme, za izdanje celokupnih dela, baviće se različiti priređivači. Urednica celokupnog izdanja je prof. dr Gorana Raičević, priređivač Ženarnika je Ivan Negrišorac, a ostali će biti odabrani kasnije. Bora Babić želi da to budu mladi autori koji će na nov, svežiji način tumačiti Tišmu, ali te odluke, svakako, prepušta urednici.
Priređivač konstatuje da je „sociologija književnosti odavno pokazala da prva decenija posle piščeve smrti predstavlja osetljiv, kritični period u kojem se, ponekad i sa dugotrajnim posledicama, prelama uspeh ili neuspeh u recepciji dela preminulog pisca, Aleksandru Tišmi su, u tom osetljivom periodu, ne samo zvezde nego i njegovi bližnji očigledno bili veoma naklonjeni“, pa ostaje da se vidi kako će književna javnost biti naklonjena ovom „drugačijem“ Tišminom romanu.
Roman završen pre burnih događaja početkom 90-ih
Tišma je osnovnu prirodu romana zamislio tako da je ona trebalo da bude njegova „prva knjiga sazdana u celosti od fantazije“, a na drugom mestu, u Dnevniku, piše: „Moja knjiga Ženarnik je pornografska bljuvotina.“ Ukoliko je tako ocenio svoj roman, realno se može pretpostaviti da je delo već bilo završeno, odnosno da je autor sagledavao nekakvu celinu svoga romana. S obzirom da kasnije u Dnevniku više nećemo naći jadikovke zbog muka i nemogućnosti da se roman okonča, to bi trebalo da znači da je pisac, verovatno, svoj posao već završio. To što o tom završetku ništa u Dnevniku nije izričito rekao, na treba da čudi: burni politički događaji dovoljan su razlog da na važne lične i stvaralačke događaje padne senka (iz predgovora Ivana Negrišorca).

Gordana Draganić Nonin