Zen budizam i japanska moderna

04.09.15

Moglo bi se reći da je japanska književnost, s obzirom na uslove koji kod nas vladaju, značajno zastupljena U Srbiji. S druge strane, iskustvo pokazuje i to da knjige iz ove oblasti ne nailaze na naročit entuzijazam izdavača, što znači da stabilnija recepcija kod nas još uvek ne postoji.

Ovako za Danas govori dr Dalibor Kličković, docent na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, književni prevodilac i autor kome je beogradska izdavačka kuća Albatros Plus nedavno objavila studiju Zen budizam i japanska moderna. Ovdašnjim čitaocima poznat je po zapaženim prevodima dve zbirke priča Rjunosukea Akutagave (koprevodilac Danijela Vasić) a pre svega nadaleko u svetu čuvenog Kođikija, najstarijeg sačuvanog dela japanske književnosti (prevod sa starojapanskog originala, koprev. Hiroši Jamasaki Vukelić, Danijela Vasić i Divna Glumac), za šta je dobio i specijalnu nagradu japanskog Udruženja prevodilaca. Trenutno, za Albatros Plus prevodi Istoriju japanske religije. Sumirajući zaključke sa početka teksta, a povodom pitanja "Da li posle Beogradskog sajma knjiga 2008, kada je Japan bio zemlja gost, pisce ove zemlje više i bolje poznajemo?", Kličković dodaje da je tom prilikom Srbiju posetio i poznati pisac Nacuki Ikezava.
- Tim povodom na srpski su prevedene dve njegove knjige - kaže sagovornik Danasa - Tio s Pacifika i Nepomični životi. Pored Ikezave, Srbiju su kasnije posećivali i poznati japanski pesnici: Širaiši Kazuko, Tanikava Šuntaro i Takahaši Mucuo. Na tom se Sajmu knjiga pojavilo i najstarije japansko klasično delo, Kođiki, mitološki spis o postanku Japana, čije je izdanje na srpskom jeziku plod našeg sedmogodišnjeg prevodilačkog rada na Filološkom fakultetu. Knjiga Zen budizam i japanska moderna prva je studija kod nas koja se bavi vezama zen-budističke duhovnosti i moderne japanske književnosti.
* Kažete da strani čitalac pred japansku književnost stavlja pomalo nerealna očekivanja: da bude egzotična i da govori o svetu jezikom koji razumemo?
- Nacume Soseki (1867-1916) možda je i najbolji primer toga koliko je pozicija japanskog književnog dela na Zapadu delikatna. Iako se u samom Japanu na Sosekija gleda kao na pisca od najvećeg nacionalnog značaja, već je više puta primećeno da on u Evropi i Americi ostaje gotovo nepoznat široj publici. Teško je sad govoriti o razlozima zašto je to tako, ali nedovoljna recepcija Sosekijeve književnosti van Japana nesumnjivo govori i nešto o tome da interesovanje Zapada za dela japanskih pisaca nije praćeno i spremnošću da se dublje upoznamo s onim što nam ta književnost zaista saopštava. S druge strane, ovo svakako ne može biti optužba na račun stranih čitalaca, jer se do razumevanja dolazi s naporom, koji je mnogo više od praćenja fabule književnog dela i traganja za egzotičnim elementima japanske kulture koji odgovara našim predubeđenjima - na šta se druženje s japanskim piscima često svodi. Književno delo po sebi je često i samo plod mukotrpnog samotumačenja, kodiranja i dekodiranja modela komunikacije individue i sveta, i ostajanje samo pri površnim smislovima ostaviće prosečnog čitaoca razočaranim.
* Šta, pak, japanski čitalac očekuje od zapadnih pisaca?
- Ne mogu pouzdano odgovoriti na pitanje šta današnji japanski čitalac očekuje od zapadnih pisaca, jer verovatno ne postoji kategorija nekog kolektivnog nacionalnog čitaoca - naročito ne u naše globalno vreme. Što se pak tiče vremena prvih susreta Japana i Zapada u drugoj polovini 19. veka, bilo je to doba kad je japanska čitalačka publika, veoma ograničena i svojom brojnošću i kvalitetom recepcije, žudela za tim da sazna sve o materijalnim i duhovnim postignućima strane civilizacije. Na stranu književnost se gledalo i utilitaristički, u nadi da će ona biti poučna i da će otkriti tajne napredne zapadnjačke kulture. Ipak, veliki broj tadašnjih japanskih čitalaca zadržavao se u okvirima domaće književnosti, još uvek pod uticajem stare tradicije, daleko od novih modernih ideala koje je gajila društvena elita. Ukus i očekivanja čitalačke publike menjali su se od tada u skladu s burnim dešavanjima u japanskom društvu, kako iznutra tako i na planu međunarodnih odnosa.
* Da li je japanska moderna konačno zbližila japansku i zapadnu književnost?
- Iako je prodor japanske kulture na Zapad počeo već u 19. veku, književna komunikacija dugo se odvijala uglavnom u jednom smeru: od Zapada ka Japanu. Možda je i danas u velikoj meri tako. Moderna književnost te zemlje rođena je pod pritiskom i prema uzorima onoga što je dolazilo spolja. Zanimanje Zapada za japansku književnost potvrđeno je tek dodeljivanjem Nobelove nagrade Kavabata Jasunariju 1968. A danas - za razliku od tog vremena kad je Zapad tražio ono japansko u delima pisaca te zemlje - književnost Japana čita se i zato što je književnost, a ne samo zato što mami obećanjem egzotičnosti.
* Jesu li Ibzen, zen i haiku one tačke koje ih danas najčešće spajaju?
- Zen budizam danas više nije jedan od najvažnijih izvoznih proizvoda japanske kulture, kao što je to bilo u decenijama nakon Drugog svetskog rata. I uopšte, priča koja privlači pažnju danas više ne može biti ona nacionalna. S druge strane, nedavno je bivši belgijski premijer i visoki funkcioner EU Herman Van Rompej postavljen za ambasadora haiku poezije, sa zadatkom da na Zapadu doprinosi boljem razumevanju ove japanske klasične poetske forme. Što se Ibzena tiče, u Japanu je njegova književnost poznata i prihvaćena od kraja 80-ih godina 19. veka, kada ga japanskim čitaocima predstavlja Mori Ogai, uz Sosekija drugi veliki pisac japanske moderne. Ibzen je bio i jedan od omiljenih pisaca čuvenog književnika Rjunosukea Akutagave, kod nas takođe više puta prevođenog.
* Da li su japanski savremeni pisci u senci Murakamija? Koga biste nam još preporučili za prevođenje?
- Nama koji gledamo Japan spolja može se doista učiniti da su današnji japanski pisci u Murakamijevoj senci. S druge strane, međutim, pisac Šimada Masahiko smatra da mladi u Japanu danas više i ne čitaju naročito Murakamijeve romane, za razliku od vremena kad je svojom pojavom pre nekoliko decenija bio u svakom smislu novina u tadašnjoj japanskoj književnosti. Šimada, na primer, tvrdi da, u kulturološkom smislu proamerički, Murakamijev manir danas više ne privlači pažnju mladih u većoj meri. Jedan od zapaženijih današnjih pisaca je i Hirano Keićiro, a možda će se u skorijoj budućnosti ukazati i prilika da nešto od njegovih dela bude čak prevedeno na srpski jezik.

ANĐELKA CVIJIĆ