11.01.08
Tiha propast Zemuna
Miroslav Turudić
Moje „Taurunsko troknjižje“ posvećeno je Zemunu, koji, kao i Beograd, potiče još iz neolita. Razvijao se paralelno sa Beogradom sve do 1934, kada su gradski odbornici odlučili da Zemun pripoje Beogradu. To su stari Zemunci, pošto je rešenje izglasano prvog aprila, shvatili kao prvoaprilsku šalu
Retki su pisci koji ukupno svoje stvaralaštvo posvete jednom gradu. Jedan od njih je Miroslav Turudić, pisac, novinar i publicista, koji je obimno „Taurunsko troknjižje“ posvetio Zemunu. S obzirom na tematiku koja obrađuje urušavanje duha jednog grada, može se reći da ukupno Turudićevo književno stvaralaštvo predstavlja svojevrstan lament nad sudbinom Zemuna. Izdavačka kuća Dereta nedavno je objavila Turudićevu knjigu „Zemun, jedna uspoena
Kako ste se odlučili da napišete „Taurunsko troknjižje“?
- Moje „Taurunsko troknjižje“ posvećeno je Zemunu, koji ima iza sebe sedam hiljada godina i, kao i Beograd, potiče još iz neolita. Paralelno se sa Beogradom i razvijao sve do 1934. godine, kada su tadašnji gradski odbornici jednog dana odlučili da Zemun pripoje Beogradu. To su stari Zemunci, pošto je rešenje izglasano prvog aprila, shvatili kao prvoaprilsku šalu. Nažalost, nije bilo tako. Ja sam u svojoj knjizi eksplicitno iskazao kako je Zemun svih ovih godina, do dana današnjeg, razaran i razoren.
Kao neko ko je dugo godina istraživao i proučavao arhive Zemuna i Beograda, gde vidite suštinske razlike između ova dva grada?
- U Zemunu je, recimo, postojao snažniji duh privatnosti, duh srpstva, pre nego u Beogradu. To je anglomeracija koja je imala poseban značaj i za Balkan, jer je bila najjužnija tačka Austrougarske, konačno i strateška tačka južne Evrope. Ta anglomeracija se razvijala jednim tempom sasvim prirodnim za ono vreme, kao jedna vrlo važna raskrsnica Evrope i Balkana, koji je bio samo jedan orijentalni okrajak te Evrope posle pet stotina godina turske vladavine. Za Zemun, to je bila sjajna pozicija. Posle Prvog srpskog ustanka, kada su Karađorđevići i Obrenovići, obe dinastije sa svojim prijateljima krenuli da izvoze svinje i suve šljive u Evropu, učinili su to upravo preko Zemuna, vraćajući preko istog tog Zemuna u Srbiju parfeme, knjige, kulturna dobra, kao i džebanu, što je divno funkcionisalo.
Kažete da je Zemun kao grad uništenÖ
- To je činjenica. Sve njegove institucije su uništene. Ja ću vam navesti jedan primer. U Zemunu postoji biblioteka koja je najstarija u Srbiji. Pre tridesetak godina je pripojena Biblioteci grada Beograda i to je sad jedna od podružnih biblioteka. Ona već dugo, od kako je srušen stari Dom kulture, gde je danas hala „Pinki“, egzistira u objektu „Crna mačka“, koji je nekada bio bordel. Takva biblioteka, kojom bi se ponosio svaki grad, svaka država, sada radi potpuno neuslovno. Slična je sudbina i Zavičajnog muzeja.
Nema sumnje da će vam mnogi zameriti na stavu vezanom za izbeglice...
- O hudoj sudbini dobeglica, kako ih ja zovem, napisano je na stotine knjiga poslednjih petnaestak godina. O tragičnom usudu starosedelaca ne samo da se ne piše, već se i ne šapuće! Moj junak koga provlačim kroz sve tri knjige je jedna zamlata koja nema nikakav problem, osim sa samim sobom. On na kraju mora da izbegne iz svog zavičaja, jer ne može da ostane u njemu. U mojoj knjizi „Opelo za divlju jabuku“ bavim se pre svega uzrocima njegovog bežanja iz Zemuna u Sloveniju i objašnjavam zašto je to tako. U svom drugom romanu nastavljam tu temu, ali ubacujem ulogu Udbe, koja menja ime, ali ne i suštinu i karakter. U novom sistemu takozvane demokratije ona se još bolje snalazi, pa i privatizuje državnu imovinu ako treba. Uz sve ovo, imam i nekoliko podtema kojima se u svom delu bavim. Među značajnijim svakako je i tema folksdojčera. Folksdojčera je bilo u Banatu, Sremu i Zemunu. Ceo jedan kraj Zemuna bio je naseljen Nemcima, i to pre sto pedeset, dvesta godina. To je bila jedna grupacija dovedena na pustare, da bi od golih ledina i njiva napravili jedan divan, autentičan ambijent.
U romanu imam ispovest osobe koja se odselila iz ovih krajeva i kako je prošla u toj situaciji. Oni koji su ostali, oni su nadrljali.
Iza vas je bogat i plodan novinarski radni vek. Vi ste i pisac koji bira teme ne povlađujući čitalačkoj publici, svesno očekujući negativne reakcije i sud. Je li vaš literarni obračun sa svima onima koji su doprineli urušavanju zemunskog duha i ambijenta ravnopravna borba? Naspram pisca stoji mnogo neprijatelja?
- Ja, prvo, sebe ne smatram piscem, jer da li je neko pisac određuju čitaoci i kritika. Prema toj tituli ja imam veliki pijetet i strah, jer svako danas sebe može nazvati piscem. Ja sam novinar sa iskustvom i nisam mogao da ne pretočim u knjigu ono čime se bavim poslednjih petnaest-šesnaest godina. Recenzent Jerkov ima jako dobro mišljenje o mojim knjigama, a po reakcijama ljudi iz mog okruženja vidim da su moje knjige dobro primljene, što me, naravno, raduje, mada mislim da je umetnost, zapravo, elitizam. I sam sam rukovođen maksimom „umetnost radi umetnosti“. Pišem za jedan određen krug ljudi... i to sam ja. Ukratko rečeno, ne pišem za svakakvu publiku.
Kako reaguju oni koji u vašim knjigama nisu oslikani pozitivno?
- Moje knjige su veoma loše prihvaćene u krugu izbeglica. Smatram da mi kao država moramo voditi računa o svakom čoveku, ne samo o onima koji su medijski u lošoj situaciji, već i o drugim ljudima koji su u istim nevoljama, čije su nevolje drugačije, a imaju iste posledice. Mogu da polemišem otvoreno o svim stavovima iznesenim u mojoj knjizi, budući da sam pre svega novinar. Možda je to oslonac na određene okolnosti. Ja ne mogu da bežim od činjenica. Volim da stvaram literaturu koja je smeštena u određenom trenutku i na određenim prostoru. Ne volim literaturu koja je u fokusu. Ne volim pisce iz zabitih krajeva moje bivše ili sadašnje domovine koji po principu dinarsko-šarplaninsko-rodopskog trivijalizma pokušavaju da načine univerzalne zaključke koje će poštovati ceo svet koji o nama ništa ne zna! Ako na osnovu jezika cele jedne prisojne čuke u jednoj selendri koju niko ne zna pravite roman i ceo svet treba da uzme rečnik da bi ga razumeo, onda je to strašno. Roman nije kriptogram! Možda i možete na osnovu jednog univerzalnog iskustva praviti takav roman ako ste jedan NJegoš ili Matija Bećković.
Šta je po vama dobra literatura?
- Postoji po mom sudu pregršt dobrih naslova, a to su neprevaziđeno „Pokošeno polje“ Bore Ćosića, to je po meni najbolji roman ikad napisan ovde. Tu su i Pištalo, Kapor..
Na čemu trenutno radite?
- Završio sam trilogiju koju sam upravo predao izdavaču. Reč je o pomalo neobičnoj formi. Govorim o muzici i muzičkim instrumentima, i to u formi dijaloga. Zove se „Koncert za flautu u četiri ruke“.
