Zelena polja sna

14.01.07

Ostade mi jezik/bez imena.
/Zbiše ga u torove,
/pa sad dele/naše zore bele.

Tako glasi prva strofa pesme „Stoimena tuga” dr Brankice Čigoje, profesora na Katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. U svom stvaralaštvu, u nauci ili poeziji, ona je prevashodno zaokupljena istorijom i prošlošću. Za svoju prvu knjigu „Najstariji srpski ćirilski natpisi” 1984. godine dobila je Oktobarsku nagradu Beograda, a ovih dana biće objavljeno i njeno delo „Tragovima srpske jezičke prošlosti”. Tu ima radova i o nastanku srpskog književnog jezika, ćiriličnom pismu.

Baveći se naukom Brankica uporedo piše i stihove. Do sada je objavila dve zbirke pesama – „Zelena polja sna” i „Pamtim ljubav”, a upravo joj je izdat i kompakt-disk sa izborom njene poezije, čije stihove govore, pored autorke, Vico Dardić i Rale Damjanović. Tema njene poezije su prolaznost, tragičnost, sećanje i nestanak najbližih. Govoreći o njenom pesničkom stvaralaštvu dr Ćuro Šušnjić u jednom eseju, između ostalog, kaže: „Tajne ljubavi nisu manje od tajne smrti. Smrt onoga koga smo voleli nije samo njegova smrt: sa njime umire i njegova uspomena na nas u kojoj smo bili živi!”

– Mi u srpskoj pismenosti iz vremena pre 12. veka skoro da i nemamo sačuvanih pisanih spomenika, što je rezultat ratnih pustošenja iz ranijih vremena – kaže dr Brankica Čigoja. – U najstarijim ćirilskim natpisima polazim od najstarijeg srpskog sačuvanog natpisa u kamenu „Temnićkog natpisa”, koji je nađen u okolini Varvarina i koji datira iz 10. ili 11. veka. Njega je prvi objavio naš čuveni filolog Ljubomir Stojanović. Mene veoma zanimaju počeci srpske pismenosti. Preko nadgrobnih i ktitorskih natpisa otkriva se mnogo ne samo o jeziku, nego i šire o arhitekturi i kulturi uopšte, o običajima, načinu života u srednjem veku, u kulturnoj oblasti koja je u nauci poznata kao „Slavia ortodoxa”, kojoj smo i mi Srbi pripadali.

Kako tumačite to što našu ćirilicu sve više potiskuje latinica?
– Na žalost, to je tačno i mi smo svi odgovorni zbog toga, jer se odričemo hiljadugodišnje tradicije. Latinicu upotrebljavamo neuporedivo kraće vreme, nešto više od pola veka je prošlo otkad je ona zaživela kod nas u Srbiji. Sve je to, bojim se, najviše zbog naše nemarnosti. Pismo je potpuno čedno, stvoreno je voljom nekih viših sila sa plemenitom namerom da se spoje razdaljine u vremenu i prostoru. A to se zaboravlja. Ništa nama ne bi smetalo da uđemo u Evropsku uniju sa ćirilicom, a to što znamo i latinicu samo je znak bogatstva naših saznanja.

Motivi vaše poezije su najčešće prolaznost, trajanje, prošlost, sećanje, a čitav ciklus pesama posvetili ste znamenitim pesnicima sa prostora bivše SFRJ. Da li je to žal što više nismo zajedno?
– Da, u pravu ste. To što navodite je tema moje poezije. Volela sam kao dete da se ugledam na starije od sebe, da od njih učim. Želela sam da razumem meni tada neshvatljivu njihovu izreku: „Sve bude i prođe”. Nisam se, inače, ni na koga ugledala u poeziji, ali sam je zavolela od ranog detinjstva. Moja majka, koja je bila učiteljica, budila je mene i brata ujutru za školu stihovima. Često je recitovala pesmu „Rodu o jeziku” Petra Preradovića. Zato sam možda sada ovo što jesam, profesor srpskog jezika. Dug bi bio spisak da navedem pesnike čiji svetovi su mi bili bliski. Pomenuću samo neke od njih – čika Jovu Zmaja, Branka Radičevića, Duška Radovića, Vaska Popu, Desanku Maksimović. Ja sam poštovalac najvrednijeg ljudskog osećanja, osećanja ljubavi, a o njemu govori cela naša poezija, o čoveku i njegovom umeću da voli.

Vas je i kao pesnika mnogo zabolelo rasturanje one naše bivše velike zemlje. I to ste izrazili u poeziji.
– Kada je izbio ovaj poslednji rat celi moj unutrašnji svet, svet ljubavi, bio je napadnut. Bio je napadnut čovek koji je za mene pre svega čovek, pa tek onda neka nacija. Taj čovek zapao je u veliku nevolju. Veliko zlo zadesilo je moje zavičaje. Rođena sam u malom mestu Bukovcu pod Velebitom u Lici i tamo prvi put udahnula vazduh, a prohodala u Srbiji, u Kruševcu, carskom gradu. Očev dom od starine jesu Okučani u Slavoniji. Nisam mogla naći spokoja, zavađena je geografija, zlo, mračina se nadvila nad mojim zavičajima. Moja šoljica mleka, čista i bela, moje detinjstvo, svu ljubav koju su mi pružili ti ljudi trebalo je po diktatu strašne mašinerije rata zaboraviti. A znate kako kaže Miroslav Antić: „Nemoj me kazniti zaboravom!” Ja sam u tom ratnom vihoru imala potrebu da kažem da pamtim „druge svetkovine i druge pretkovine”, da pamtim ljubav i da meni nema niko prava da odredi koga ću voleti.

Ne čini li vam se da u službi istorije često može da bude i poezija pa i umetnost uopšte?
- I profesor je pomalo u službi pesnika. On mu daje znanje o našoj stvarnosti. Tako Jovan Cvijić kaže: „Sagradili smo kuću na sred druma”. Zato je naša sudbina teška, naša je kuća na neki način ukleta, paljena i rušena, građena i opet rušena. Naša je istorija teška. Profesor Đuro Šušnjić kaže da cela srpska istorija može stati u dve reči: seobe i deobe. Ta bolna iskustva su preteško breme za pokolenja koja dolaze. To vas iznutra boli i unosi nemir u dušu. U mojoj poeziji stoji čovek sa tim teškim bremenom istina čiste duše, koji podseća i na druge istorije, one ljudske, a ne političke. Svuda je to samo čovek, putnik koji na svom malom životnom proputovanju jeste jedino dostojan da bude voljen. Pesnik se lepše oseća kada zaplače, profesoru je to na neki način zabranjeno. Profesor mora uvek, kao vojnik na zadatku, biti racionalan i pribran, a ja to nisam mogla u vremenu ratova.

D. Stanković