Zauzimanje Izmaila

22.04.07

Mihail Šiškin, jedan od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca, bio je gost Međunarodnog festivala proze koji se održao u Novom Sadu od 17. do 20. aprila. Gostovanje u Srbiji Šiškin je iskoristio da poseti i svog izdavača, beogradsku „Paideju” gde se u prijatnoj atmosferi družio sa novinarima, delio autograme i nadahnuto govorio o pozivu pisca.
Zadovoljan dobro osmišljenim konceptom novosadskog festivala, istaknuti pisac je pohvalio organizatore koji nisu pravili komercijalni sajam knjiga, već stari dobri praznik knjige koji okuplja i omladinu, a kada mladi svet zanima literatura onda, kako je rekao, književnost ima svoju šansu.

Šiškin je pisac koji se po svom književnom postupku vezuje za postmodernu a kritičari naglašavaju i njegovu čvrstu vezu sa ruskom tradicionalnom prozom. Dobitnik je nacionalnog bestselera za roman „Vilina kosica”, ruskog „Bukera” za „Zauzimanje Izmaila” (obe knjige na srpski prevela Ljubinka Milinčić), kao i priznanja grada Ciriha za knjigu „Ruska Švajcarska”. Novinarima je zato najpre govorio o fenomenu nagrađivanja književnog rada, a razgovor je prevodio naš poznati prevodilac Duško Paunković.

– Za „Vilinu kosicu” nedavno sam dobio novoustanovljenu najveću rusku književnu nagradu „Velika knjiga”. Kako bi se onemogućila razna lobiranja, u žiriju je tada sedelo 100 članova. Tako sam postao jedini ruski pisac koji je dobio sve tri najvažnije ruske nagrade. Za pisca je važno da dobija nagrade da bi shvatio da one zapravo nisu važne... Postoje dve najveće nagrade. Njih daje bog. Prva je mogućnost da se započne roman, a druga da se taj roman završi. Nadam se da će mi bog dati još takvih nagrada, bio je iskren ruski pisac dodajući da priznanja ne predstavljaju ni pritisak ni obavezu. Pravi pritisak može doći samo iznutra.

– Niko te ne pita hoćeš li ili nećeš da pišeš knjigu. Ni bog nije pitao Avrama da li hoće da žrtvuje sina. Roman priđe s nožem i stavi piscu nož pod grlo. Do tada on može da živi kao normalan čovek koji ima porodicu i svoj posao. A kada uroni i izroni iz svog romana, ima svoju knjigu i ništa drugo. E to se zove pritisak. Na određeni način žalim što sam žrtvovao svoj privatni život zbog književnosti, ali kada bi vreme moglo da se vrati, ne bih mogao da postupim na drugačiji način. To je vrlo teško pitanje i svaki pisac mora da odluči šta je spreman da žrtvuje, rekao je Šiškin.

Budući da živi u Švajcarskoj i stvara u okruženju drugog jezika, Šiškin je pričao i o večitoj temi neprevodivog, kao i mogućnostima izražavanja u svom, jezikom određenom, doživljaju sveta.

– Jezik je precizan instrument, ima svoje granice, kao odvijač koji odgovara samo određenom tipu čepa. A ruskim odvijačem nije moguće otčepiti zapadnu stvarnost. Zato meni ne preti slava Nabokova jer pišem prozu na ruskom. Na stranom jeziku možete da pišete samo pravilno, a na maternjem možete i „nepravilno” (u duhu jezika), a upravo je taj stepen nepravilnosti prava mera umetnosti – rekao je pisac.

U iščekivanju da se na srpski prevede i „Ruska Švajcarska”, Mihailu Šiškinu je ostalo da čitaoce zaintrigira knjigom koja je pred nama, a reč je o „Vilinoj kosici”.

– Ovo je roman o prevladavanju granica između ljudi. Ono što ljude razdvaja nalazi se na površini. To je razlika u mentalitetu i jeziku, i moguće je uporediti je sa penom na površini okeana. Mene zanima ono što je pet, sedam, deset kilometara ispod površine. Zanima me ljudska dubina, tako univerzalna, koja nas sve povezuje...

M. Sretenović


Glas javnosti
23.04.2007.

Pisac Mihail Šiškin gost Međunarodnog festivala proze
Nagrade ne vrše pritisak na pisca

Kad roman meni priđe i stavi mi nož pod grlo ja u njega porinem. Dotle sam samo jedan normalan, običan čovek koji ima svoj posao, svoju porodicu, svoju decu, prijatelje. Kad porinem u roman ja nemam ništa, samo roman. Da li žalim zbog toga? Žalim, ali bih opet uradio isto
Gost Beograda nedavno je bio Mihail Šiškin, jedan od najznamenitijih savremenih ruskih pisaca. Povod njegovog boravka u Srbiji je predstavljanje njegovog najnovijeg romana "Vilina kosica" izdavača Paideia, kao i gostovanje na "Prvom Međunarodnom festivalu proze" u Novom Sadu. Iako ga mnogi vezuju za postmodernizam kao pravac, njegovo delo se prema mišljenju većine književnih znalaca nadovezuje za rusku tradiciju.

U Beogradu ste drugi put. Kakve utiske ćete poneti odavde?
- Srećan sam što sam u Srbiji i u Beogradu. Poslednji put sam dolazio zimi, 2005. godine. Bila je to veoma jaka zima, sećam se da je bilo mnogo hladno, ali sam se tada upoznao sa nekim divnim toplim ljudima tako da mi je oko srca bilo toplo. Beograd je veoma lep grad, a isto mislim i o Novom Sadu gde sam gostovao na manifestaciji Međunarodni dani proze. Srećan sam što sam u svojoj izdavačkoj kući "Paideia" jer, izdavačka kuća je svojevrstan dom za pisca. Takođe, veoma sam srećan što sam učesnik jednog događaja poput ovog susreta pisaca u Novom Sadu jer nas, pisce, obično pozivaju samo na sajmove knjiga, a oni imaju isključivo komercijalni karakter. Ovo je nešto sasvim drugo. Dobro je da je bila zapažena poseta velikog broja mladih ljudi, što je znak da knjiga ima šanse, mada mi se veoma često čini da šanse za knjigu nema.

Jedan ste od najnagrađivanijih pisaca na planeti u protekloj godini. Šta Vam nagrade znače?
- Ponajviše od svih nagrada obradovao sam se nagradi "Velika knjiga" koja se u Rusiji smatra najznačajnijom zbog ozbiljnosti u pristupu i nemogućnosti lobiranja. Ustanovljena je prošle godine, a žiri sastavljen od sto članova glasa. Da bi se podigao njen značaj za nju se daje veliki novac. Nagradu dele tri najbolje knjige. Jedna od te tri je i moj roman "Vilina kosica". Prošle godine sam u Rusiji dobio tri najvažnije nagrade za dva romana. Nagrade ne vrše nikakav pritisak na pisca, taj pritisak može samo biti iznutra. Taj pritisak ne pita hoćeš ili nećeš. Kad roman meni priđe i stavi mi nož pod grlo ja se u njega porinem. Dotle sam samo jedan normalan, običan čovek koji ima svoj posao, svoju porodicu, svoju decu, prijatelje. Kad porinem u roman ja nemam ništa, samo roman. Pitate se da li žalim zbog toga. Žalim, ali, ako se vratim nazad, ja bih opet uradio isto.

Kako je nastao roman "Vilina kosica"?
- Roman "Vilina kosica" počeo sam mnogo, mnogo pre samog početka njegovog pisanja, kada mi je majka na samrti dala da pročitam njen devojački dnevnik. Bio je to dnevnik jedne mlade devojke iz četrdesetih, pedesetih godina prošlog veka. To je po mom mišljenju bilo najgore vreme, vreme straha, dojava, progona. Bio sam zapanjen kad sam video da u njemu svega toga nema. Ona je imala božanski zadatak da na svet donese mnogo ljubavi. Sve što je majka napisala ostavio sam bratu da čuva, međutim kuća u kojoj je on živeo ja izgorela, pa je i dnevnik moje majke tako nestao. Tada je u meni sazrela odluka da napišem roman o svemu tome. Prototip glavne junakinje bila mi je Izabela Jurjeva, muzička umetnica, pevačica koja je svojim životom opisala jedan vek. Rodila se 1900. a umrla tačno na zalasku dvadesetog veka, 2000. Ta osoba je proživela jedan strašan vek kao što je dvadeseti, a ostala je simbol ljubavi. Opet, o njenom životu nije poznato ništa. Ja sam želeo da svojom knjigom dam novi život toj ženi. Ovo je knjiga o vaskrsavanju. Vaskrsavanje može da se učini jedino rečju. "Pomoću reči je stvoren svet i pomoću reči će vaskrsnuti", zapisano je. Ovo je knjiga protiv smrti koju ćemo prevazići samo uz pomoć ljubavi i reči. Roman je sačinjen od likova okruženja gde radim, gde ljudi traže vizu hoteći da dospu u raj, a vrata raja su zaključana.

Kakvu simboliku ima naslov"Vilina kosica"?
- Vilina kosica je biljka. U romanu ona postaje simbol Boga života. U Rimu, u "večnom gradu" ona predstavlja samo korov. U Rusiji se veruje da će ona bez ljudske topline usahnuti. Ova biljka, taj Bog života je za mene veoma važna, jer je postojala i pre večnog grada i posle njega. Svi likovi se slivaju u jedan muški i jedan ženski lik. Svi glasovi se slivaju u dva glasa i sve se svodi na prevladavanju granice između ljudi. Sve što ljude razdvaja je na površini, razlika u mentalitetu, u jeziku, u veri. To možemo porediti sa okeanom.

Da li Vam teško pada pisanje u okruženju drugog, tuđeg jezika?
- U Rusiji se smatra da pisac ne treba da živi napolju, jer ne treba da se odvaja od živog jezika. Ja se zaista odvajam. Mene je to nateralo da se zapitam šta je to živi jezik. Pisac gde god da živi mora da izabere hoće li da ostane u svom jeziku ili će da trči za aktuelnim i danas i sutra i zauvek. Meni je ovaj odlazak pomogao da pronađem sebe. Nikad ne bih stvorio ovakvu prozu da sam ostao u Rusiji. Mislim da pisac mora malo da se skloni, da utihne, da se vrati sebi, recimo kao muzičar kada pravi pauzu. Kada sam se zapitao i pokušao da saznam gde ja to živim, rešio sam da napišem knjigu o svom životu na Zapadu. Ona nije ni prevedena na ruski. Reč je o knjizi "Tragovima Bajrona i Tolstoja". Godine 1816. Bajron je prošao tim putem napisavši "Dnevnik za Ogestinu". Posle četrdeset godina, Tolstoj je prošao istim putem, ne znajući da je tu prošao Bajron. Odlučio sam da i sam pređem taj put ne bi li napisao knjigu o njima, o sebi, o svima koji su mi dragi, o mojoj prvoj ljubavi. Shvatio sam da svaki jezik ima svoje zakone. Jezik je precizna kategorija. Može se porediti sa odvijačem koji može samo da otvori određen tip čepa, a ruskim čepom nije moguće otvoriti zapadnjačku stvarnost, kao što francuski i nemački nisu kadri da govore o ruskoj stvarnosti. Uopšte mi ne preti slava Nabokova. Ja ću prozu i dalje pisati na ruskom, jer na stranom jeziku uvek pišemo pravilno, a na ruskom ja pišem nepravilno. Ta mera nepravilnosti je mera umetnosti. Ova knjiga može da se prevede na ruski, ali ja to ne želim, iz prostog razloga što će nestati. Francuski prevod je uspeo i imao sam sreće da mi knjiga bude nagrađena kao najbolja strana knjiga za esej u 2005. godini.

Mila Milosavljević

BIOGRAFSKI PODACI

Mihail Šiškin jedan od najuspešnijih savremenih ruskih pisaca, rođen je 1961. godine u Moskvi. Završio je studije lingvistike i jedno vreme je radio kao profesor nemačkog jezika u školi. Potom se bavio novinarstvom u jednom književnom časopisu. Oženio se Švajcarkinjom i od 1995. godine živi u Cirihu. Radi kao prevodilac u Federalnoj službi za izbeglice. Svoje iskustvo na tom poslu pretočio je roman "Vilina kosica" koji je u Rusiji dobio nagradu "Nacionalni bestseler". Za priču "Čas kaligrafije", objavljenu u časopisu"Znamja", dobio je nagradu kao najbolji debitant. Posle toga je za roman "Zauzimanje Izmaila" dobio "ruskog Bukera" 1999. Za knjigu "Ruska Švajcarska" dobio je nagradu kantona Cirih, a za knjigu "Stazama Bajrona i Tolstoja", nagradu za najbolju knjigu u Francuskoj 2005.

Večernje novosti
21.04.2007.

Nož pod grlom

NjEGOVE knjige traže učenog čitaoca. Nisu jednostavne i dopadljive na prvi mah, ali kada čitaoca "kupe", zauvek ostaje veran prozi Mihaila Šiškina. Slavni ruski pisac, koji već 12 godina živi u Švajcarskoj, posetio je u petak Beograd, svog srpskog izdavača "Paideiu" i novinarima otkrio čime se trenutno bavi, šta ga opseda, kako proživljava slavu svojih romana, znače li mu nagrade koje neprestano dobija...
Romani su mu ozbiljni i složeni, a ipak se, u moru lake literature, prodaju u rekordnim tiražima. Za roman "Vilina kosica" osvojio je u Rusiji i nagradu "Nacionalni bestseler". Jedini je ruski književnik koji je dobio tri najznačajnija književna priznanja - "Veliku knjigu", "Bukera" i "Nacionalni bestseler".
- Važno je da pisac dobija nagrade, kako bi shvatio koliko one, zapravo, nisu važne. Najveće nagrade dolaze od Boga - da se započne i završi roman. Nadam se da će mi ih podariti još koji put - priča Šiškin. - Ne pita Bog hoćeš li da pišeš knjigu. Roman mi, kao nož, stane pod grlo i ne pušta me. Nekada sam imao normalan život, porodicu, a onda sam završio jedan roman i shvatio da više nemam ništa. Žalim što sam žrtvovao sve zbog književnosti, ali opet bih uradio isto. To je veoma bolno pitanje, ali pisac mora sebi da ga postavi, šta je spreman da žrtvuje. Još bolnije je to što trenutno pišem novi roman, a ne osećam taj nož pod grlom. Nema ga.
Odvojenost od jezika i naroda, živeći u Švajcarskoj, u početku ga je zabrinjavala. Jezik je živ, menja se iz dana u dan, a on nije na izvoru. Kasnije se, kaže, opredeli da piše jezikom koji je aktuelan uvek, ne zastareva kako dani prolaze. Dok piše, mešaju se njegova iskustva života u Rusiji, doživljaji zapadnog sveta. Istoka i Zapada ima i u "Vilinoj kosici", za koju je Ljubinka Milinčić nedavno dobila nagradu "Jovan Maksimović", za najbolji prevod sa ruskog jezika. - To je knjiga o vaskrsavanju. Uneo sam iskustva svog prevodilačkog rada u Švajcarskoj, u odeljenju u kome ruski imigranti traže boravišne dozvole. Oni se trude da dospeju u, po njima, raj, ali vrata su zaključana. Ključeve u romanu drži apostol Petar, inače moj kolega Petar Fišer, stvarna ličnost. Glavna junakinja je pevačica koja je proživela strašni ruski 20. vek i koja se protiv užasa svakodnevice bori umetnošću i ljubavlju. Trudim se da odbacim sve što je na ljudskoj površini, kao pena okeana. Interesuje me ono što je pet ili deset kilometara ispod, kada se odbace predrasude i razlike u karakterima.
Posle "Viline kosice" i "Zauzimanja Izmaila", sledeće Šiškinovo delo koje će moći da se čita na srpskom jeziku biće "Ruska Švajcarska". Kaže, tu priču o Rusima i njihovom doživljaju Švajcarske želeo je da čita, ali je morao da je napiše. Počeo je da istražuje tragove Tolstoja, Dostojevskog, Gogolja i drugih znamenitih sunarodnika i njihova švajcarska iskustva.
- Osećao sam se kao siromah koji je po svetu krenuo da traži bogate rođake - priča nam Šiškin. - Napisao sam istoriju zemlje koja ne postoji - Ruske Švajcarske, roman o Rusiji kroz švajcarsko ogledalo. Junaci su stvarni, a u Švajcarskoj su samo prepoznavali odraz Rusije. Zato je knjigu gotovo nemoguće prevesti na zapadne jezike, zbog barikade u značenjima. Nadam se da će srpski prevod biti bez barikada. Jezik je precizan instrument, ima svoje granice, kao odvijač koji odgovara samo jednom tipu čepa, a ruskim odvijačem nije moguće otčepiti rusku zapadnjačku stvarnost.

JEZIK

SVOJE putovanje tragovima Bajrona i Tolstoja, Šiškin je pisao na nemačkom, ali kaže da će prozu uvek pisati na maternjem jeziku. Na ruskom, kaže, piše nepravilno, a ta nepravilnost je mera umetnosti.
I. MIĆEVIĆ

12.12.05

Kritičari su izmislili postmodernizam i sve druge izme, a ja želim da pišem o stvarima koje zanimaju mene kao i svakog drugog čoveka

U Beograd je stigao jedan od najuspešnijih ruskih pisaca Mihail Šiškin, da bi prisustvovao predstavljanju svog romana „Zauzimanje Izmaila” koji je objavila izdavačka kuća „Paideja” iz Beograda, u prevodu LJubinke Milinčić. Šiškin je rođen u Moskvi 1961, diplomirao je lingvistiku i radio je kao profesor nemačkog jezika, zatim kao novinar. Od 1995. živi u Cirihu gde je prevodilac u Federalnoj službi za izbeglice. Svoje iskustvo na tom poslu pretočio je u roman „Vilina kosica” za koji je dobio nagradu „Nacionalni bestseler”. Za „Zauzimanje Izmaila” osvaja „ruskog Bukera” 1999, a za knjigu „Ruska Švajcarska” zavređuje priznanje grada Ciriha.

U Ruskom domu, večeras u 19 časova, biće priređeno književno veče posvećeno Šiškinovom delu. On će u Beogradu boraviti četiri dana, gde će posetiti našeg reditelja Emira Kusturicu i svoje ruske prijatelje. Zahvalnost za ovaj razgovor dugujemo i direktoru „Paideje” Petru Živadinoviću, koji je bio ljubazan da nam ustupi rukopis knjige, a već danas ona se može naći u našim knjižarama.

Prvi put ste u Beogradu, a dobićete i novu čitalačku publiku. Kako se osećate zbog toga?

– Da, nikad nisam bio u Beogradu, ali Beograd je bio u meni. Prvo što primetim u nekom gradu jesu knjige, istorija i ono što znam o toj zemlji odranije. Sliku o vama dobio sam, između ostalog, i kroz filmove Emira Kusturice, a najviše mi se svideo „Underground”. Nisam još uspeo da vidim grad, ali prvi utisak je zaista neverovatan. Neverovatno mi je koliko je ljudi došlo sinoć u Ruski dom, na predstavljanje knjige o poeziji Sergeja Jesenjina. U Švajcarskoj to nije moguće. Tamo niko nije zainteresovan za rusku književnost. Novim čitaocima se svakako radujem. Ali, znate, knjigu sam napisao na ruskom i ruskim rečima sam kreirao svog ruskog čitaoca. Zanimljivo mi je da zamislim mog srpskog čitaoca, jer nisam čitao svoju knjigu na srpskom, a to je nova knjiga, i to je drugi čitalac. Novi srpski čitalac će stvoriti svoju knjigu od mog „Zauzeća Izmaila”.

Na poseban način ste vezani za ovo podneblje. Jedna vaša rođaka je Srpkinja, zar ne?

– U stvari, baka moje supruge Frančeske je Srpkinja. Ona je bila medicinska sestra tokom rata 1912. godine. Onda se udala za švajcarskog doktora i došli su u Švajcarsku, tako da moj sin ima prabaku Srpkinju.

Autor ste knjige „Ruska Švajcarska”. Izgleda da se od Rusije ne može pobeći?

– Kada sam došao u Švajcarsku, našao sam se u ruskoj kulturnoj pustinji, gde je trebalo stvoriti svoje novo okruženje. Tako sam krenuo u potragu za mojim ruskim rođacima. Za Rahmanjinovim, Tolstojem, Dostojevskim, čitavom ruskom kulturom. Kada sam stvorio istoriju zemlje koja ne postoji, istoriju ruske Švajcarske, ispalo je da se pojavila zemlja u kojoj možeš da živiš. „Osvojio” sam je i kolonizovao. Kada sam došao u Švajcarsku, osetio sam da nemam tlo pod nogama, a tada sam baš radio na „Izmailu”. Prekinuo sam svoj rad jer sam morao da se promenim. Trebalo je da se desi inicijacija, morao sam da postanem drugi čovek, da otvorim usta i progovorim drugim jezikom. Neko vreme sam pokušavao da shvatim ko sam ja, i ova knjiga mi je u tome pomogla. Nastavio sam da stvaram taj roman ali na drugačiji način. Odlazak iz Rusije naterao me je da shvatim šta sam izgubio, a to je jezik, ono što u Rusiji postoji svuda.

Bavili ste se temom sjedinjavanja različitih kultura. Da li osećate to jedinstvo nacija u Švajcarskoj, koja se kao konfederacija čini dobrim uzorkom?

– Kad čovek počne da živi u Švajcarskoj shvata da su te stereotipe o zemlji kao raju stvorili stranci. Isto kao što su mit o ruskoj duši stvorili ljudi koji nisu Rusi. Zato sada i ovde treba naglasiti da je Švajcarska jedna od prvih zemalja u svetu po broju samoubistava. Na početku me je impresioniralo ravnopravno postojanje različitih kultura. Međutim, svaka od tih provincija je okrenuta leđima prema onoj drugoj, a očima gleda u svoju prestonicu. Glavno što treba naučiti od Švajcaraca jeste njihov kritički odnos prema sebi. U Rusiji se krivac uvek traži sa strane, kritika se prima veoma teško, i nju vam neće oprostiti. U knjizi „Tragom Bajrona i Tolstoja” ono što sam pisao o Švajcarskoj nije bio kompliment za nju. Prilikom otvaranja tih zatvorenih švajcarskih vrata stigao sam dalje nego što može stići stranac. Pošto je moja knjiga veoma kritična, bio sam siguran da će me za 24 sata proterati iz zemlje. Oni su prihvatili kritiku i čak sam za nju dobio nagradu grada Ciriha. To je njihova izuzetna osobina.

Određuju vas kao postmodernog pisca, i stiče se utisak da zahtevate veoma obrazovanog čitaoca. Da li smatrate da se knjige danas više pišu za kritičare, manje za čitaoce?

– Svakako ne stvaram za kritičara. Kritičari su izmislili postmodernizam i sve druge izme, a ja želim da pišem o stvarima koje mene zanimaju, a mene zanimaju iste stvari kao i svakog drugog čoveka: ljubav, smrt i besmrtnost. Pišem klasični ruski roman, ali koristim sredstva iz 21. veka. Iako želim da čitalac doživi isto što iz čitalac iz 19. veka, jezik mora da bude savremen. U knjigama želim da ujedinim dve tradicije, sva „tehnička” dostignuća zapadne književnosti i onaj unikatni, neponovljivi odnos ruskog pisaca prema svom junaku. To je ona ljubav prema Akakiju Akakijeviću, junaku „Šinjela”, koji nema zbog čega da bude voljen, a pisac ga ipak voli.

„Zauzimanje Izmaila” je roman palimsest, ima puno citata, aluzija, mnogo različitih vremenskih deonica. Čemu tolika složenost?

– „Zauzeće Izmaila” je poznati istorijski događaj, zauzeće turske tvrđave na Dunavu od strane ruske vojske pod vođstvom Aleksandra Suvorova. To je fakat ruske istorije, i svaki ruski đak mora da bude ponosan na taj događaj. Ja postavljam pitanje na šta to mora da bude ponosan Rus, i izražavam sumnju da Rusija mora da bude ponosna na osvajačke ratove. U prenosnom smislu, „Zauzeće” je osvajanje ili zauzeće života. Otac u romanu kaže junaku: „Život treba osvojiti kao tvrđavu”. A to se postiže samo rađanjem dece ili stvaranjem umetnosti.

Verovali ili ne, na jednom internet forumu postavljeno je pitanje za raspravu: ko pripoveda roman „Zauzeće Izmaila”. LJudi ozbiljno „studiraju” Vaš rad, to vam laska?

- Naravno da mi veoma prija. Činjenica da imam čitaoce je nagrada za moj roman. Najveće priznanje mi je bilo kada sam sedeo sa društvom u književnom klubu u Moskvi. Prišla mi je žena i pitala „Da li ste vi Šiškin?”. „Da”, rekao sam. Brzo je otrčala da kupi moju knjigu, vratila se za autogram, i izgovorila rečenicu posle koje bi trebalo umreti: „Vi ste spasili moju veru u rusku književnost”.

Mirjana Sretenović

18.12.05 Danas

Ko posumnja da se u Rusiji neće više pisati - veliki romani, treba da zaroni u Šiškinov opus. Zauzimanje Izmaila prva je njegova knjiga prevedena na naš jezik, a za nju je ovaj Rus, nastanjen u Cirihu, dobio ni manje ni više nego "ruskog Bukera". Za delo Ruska Švajcarska pripala mu je nagrada kantona Cirih, dok je za roman Vilina kosica, dobio nagradu Nacionalni bestseler. U žiriju je sedeo tom prilikom Peljevin, i ne mogavši da se odluči za koju će knjigu glasati, bacao štapiće ji-đinga. Zauzimanje Izmaila delo je nastalo u momentu kad je piščeva majka, pred smrt dala svoj dnevnik sinu na čitanje. (Dnevnik je ostao u Rusiji i izgoreo je nekoliko godina kasnije u arhivi piščevog brata). Impresioniran bogatstvom dnevnika, koji je pisan u najtežim ruskim godinama, ali u kome je piščeva majka govorila samo o ljubavi i ljubavnom, toplo i nadahnuto, Šiškin se odlučuje da napiše ovaj roman sačinjen od istorijskih i porodičnih fragmenata. Zauzimanje Izmaila je i roman misterija, roman- slagalica, roman - zagonetka. (Šiškin ističe da od srpskih pisaca najviše poznaje i voli Pavića). No, najbliži mu je od Rusa Tolstoj, na čiji opus ovo delo podseća po jasnom, briljantnom, durskom jeziku i istinskoj spisateljskoj snazi i silini. Pisac ovih redova sluti da Šiškinovo vreme tek dolazi. Brzim korakom.
Sanja Domazet

13.12.05 Danas

Mihail Šiškin, ruski pisac nastanjen u Švajcarskoj, aktuelni je gost Beograda i izdavačke kuće Paideia, koja je objavila njegov roman "Zauzimanje Izmaila" (prevela s ruskog Ljubinka Milinčić). Šiškin je, tim povodom, došao u Beograd kako bi se susreo sa čiotaocima i kritičarima, kao i da prisustvuje promociji ovog dela, nagrađenog visokim književnim priznanjem, "ruskim Bukerom" za 2000. godinu. Za roman "Vilina kosica", Šiškin je, takođe, dobio nagradu "Nacionalni besteseler", a za knjigu "Ruska Švajcarska" priznanje grada Ciriha. Mihail Šiškin rođen je 1961. u Moskvi, diplomirao je lingvistiku i jedno vreme radio kao profesor, a zatim i posao novinara. Od 1995. živi u Cirihu, gde piše i radi kao prevodilac u Federalnoj službi za izbeglice. "Ali ja nisam emigrant", rekao je na jučerašnjoj konferenciji za novinare, održanoj u Biblioteci grada Beograda, "ja sam se zaljubio u Švajcarkinju koja je stručnjak za slavistiku, počeli smo da živimo u Moskvi, no u trenutku kad smo čekali prvo dete, preselili smo se u Švajcarsku".
U Švajcarskoj, Mihail Šiškin živi u samom centru punog i napetog života koji smatra neophodnim za pisca. On kaže da "kad čovek odluči da se bavi nekim poslom, on, položi zakletvu i onda od Boga dobije sve što mu je potrebno: ja sam, tako, dobio posao koji predstavlja najdirektniji kontakt sa ljudskom sudbinom i osećanjima". Šiškin, naime, radi kao prevodilac u Federalnoj službi za izbeglice i esenciju svog iskustva sa tog posla uneo je u roman "Vilina kosica". Na novinarsko pitanje o piscima koji čine njegovu književnu porodicu, Šiškin kaže da je stablo ruske knjževnosti Tolstoj, a da se to stablo grana i da čovek treba samo da odabere jednu od tih grana, na putu prema nebu. Njegovu književnu porodicu, pored Tolstoja čine i Nabokov, Čehov, Bunjin i Saša Sokolov. Govoreći o romanu "Zauzimanje Izmaila", Šiškin je istakao da se, pored francuskog i nemačkog, ova knjiga prevodi i na čitav niz drugih jezika, kao i da ima, pored književne nagrade i veliko priznanje čitalačke publike. U Moskvi, u književnom klubu, prišla mu je žena, prepoznala ga, odjurila da kupi primerak "Zauzimanja Izmaila", donela knjigu na potpis i rekla mu - "Hvala, vi ste mi vratili veru u rusku književnost". Šiškin je dodao da u Rusiji i dalje postoje ozbiljni, istinski, studiozni čitaoci, bez obzira na činjenicu što je u jednom trenutku bila preplavljena bestselerima bez književnih vrednosti. Govoreći o nastanku "Zauzumanja Izmaila", Šiškin je istakao da ga je na pisanje podstakao i dnevnik njegove majke, koja mu ga je dala na čitanje pred smrt. "Iako je dnevnik bio pisan u jednom od najstrahotnijih perioda ruske istorije, moja majka je pisala nadahnuto i inspirativno većinom o ljubavi, tako da je ovaj moj roman i svojevrsno vaskrsavanje reči i ljubavi".
S. Domazet


Glas javnosti
13.12.2005.

Mihail Šiškin gost Beograda

Ruski pisac Mihail Šiškin gost je izdavačke kuće "Paidea" do 14. decembra, a juče je u Biblioteci grada Beograda promovisan njegov roman "Zauzimanje Izmaila". Predstavljajući svog gosta, direktor izdavačke kuće "Paidea", Petar Živadinović nagovestio je planove da objavljuje dela ruske književnosti koja su javnosti manje poznata. Vidno uzbuđen, Šiškin je izrazio veliko zadovoljstvo što boravi, kako on kaže, u Jugoslaviji.

- Izvinite što kažem Jugoslavija, ali to je za mene oduvek bila zemlja u kojoj sam želeo da boravim - istakao je Šiškin.
Mihail Šiškin, jedan od najuspešnijih ruskih pisaca današnjice, ne piše mnogo, ali je dobitnik mnogih nagrada. Roman, čija je okosnica istorijska i govori o zauzimanju ruske tvrđave, seli se na plan individualnog, i ta smena istorijskih i porodičnih fragmenata, Šiškina, po mišljenju kritičara, dovodi u vezu sa Tolstojem.

- Roman je pokušaj da se shvati na koji način se može prevazići sam život, i ni najmanje ne podseća na istorijski roman, iako u njegovoj osnovi leže događaji iz prošlosti - rekao je Šiškin.

- Pisan je po principu sudskog procesa, i ruski jezik iznosi sam sebi presudu koja se sastoji od poznatih citata iz ruske literature, rekao je autor.

B. M


Večernje novosti
13.12.2005.

Veliko "da" ovom životu

KAŽE da mu je važno da napiše klasični ruski roman. Smelo i iskreno tvrdi da je vrednost savremene ruske književnosti devalvirana, jer su pre perestrojke pisci ili skrivali knjige u fiokama ili su pisali za vlast. Počelo je zatim doba iskušenja u vidu dolara i svi su pokušavali da napišu bestseler. Nivo je pao, ali umni ruski pisac nije nestao. Uverava da je čitalac dugo čekao na pametnu i složenu knjigu kakva je, između ostalih, njegova najnovija "Vilinska kosica", proglašena za nacionalni bestseler u Rusiji ove godine.
Mihail Šiškin (46) u neupadljivom duksu, oštre, prosede kose, neobrijan i umornog pogleda, ali jasnih reči. Poznati i priznati ruski pisac mlađe generacije, gost je Beograda, Ruskog doma i kuće "Paideia". U njenom izdanju juče je u biblioteci grada promovisan raniji Šiškinov roman "Zauzimanje Izmaila", napian pre pet godina. Knjiga je tada osvojila nagradu "ruski Buker", najprestižnije književno priznanje u Rusiji.
Naslov knjige koju sada možemo da čitamo na srpskom, varka je za čitaoce. Nije reč o istorijskom romanu i događaju kada je ruska vojska zauzela tursku tvrđavu Izmail na Dunavu.
- Nije reč o slavi ruskog oružja. Ovo je pokušaj da se shvati šta je Rusija, u čemu je slava, u čemu je neslavnost i šta je važno u životima. Ovo je knjiga o prevazilaženju života. To je metafora i radi se o zauzimanju života koji treba osvojti kao tvrđavu - ispričao je novinarima Šiškin.
Roman je sazdan po principu sudskog procesa. Završna reč i presuda, deo je koji se u potpunosti sastoji iz citata iz ruske književnosti i istorije. U završnom govoru, ruska književnost i istorija iznose presudu samima sebi,
- Završava se sa "da" i radi se o mom "da" ovom svetu i ovom životu - objasnio je Šiškin.

SRPSKI JEZIK LjUBAVI

HVALA što ste me pozvali u Jugoslaviju. Kažem "Jugoslavija" jer sam nju oduvek želeo da posetim. Izuzetno mi se dopada srpski jezik i čini mi se tako mekim, da kada bih pisao na njemu, pisao bih romane o ljubavi - izneo je utiske Šiškin i dodao da je od srpskih pisaca čitao Milorada Pavića koji je na njega ostavio jak utisak.

B. ĐORĐEVIĆ