Zapretani hram

27.08.07

Pre pola veka mladi pisci, među kojima su bili Branko Miljković, Momčilo Milankov, Žika Lazić i Vuk Krnjević, štampali su svoja prva dela

Prošlo je pet decenija otkako je, nekada „nestašno dete” srpske poezije, rano preminuli pesnik Branko Miljković objavio u izdanju „Omladine” prvu knjigu stihova „Uzalud je budim”. Te 1957. godine svoja prva dela štampali su i pisci Momčilo Milankov, Žika Lazić i Vuk Krnjević.
Tim povodom, pisac knjige „Zaboravljanje kućnog reda” Krnjević nam priča:

– Pisac Sveta Lukić nazvao je tada sve nas „rezervnom generacijom” stvaralaca koji su stupili na srpsku književnu scenu. Objavljene kod manje poznatog izdavača, te naše knjige koje je moderno i neobično za to vreme opremio slikar Mario Maskareli imale su čudnu sudbinu. One su deljene po omladinskim radnim akcijama i čitali su ih prvenstveno mladići i devojke. Saznao sam kasnije da je docniji izdavač Blažo Perović pobedio na takmičenju recitatora Srbije sa pesmom iz te moje knjige, a sadašnji sportski novinar Milojko Pantić je dobio nagradu „Goranovog proljeća” za recitovanje moje balade.

Bilo je tada teško nametnuti se javnosti kao pisac, pa smo morali, kao pripadnici „rezervne generacije” da pišemo jedni o drugima! Ta generacijska osobina da se neguje i „pevanje i mišljenje” istovremeno ostala je stalno obeležje za našu generaciju. Miljković je pisao o mojim pesmama, ja o njegovim, ali su tadašnji mladi kritičari Draško Ređep i Milosav Buca Mirković zajedno sa nama ulazili u javnost pišući o našim knjigama.

Za vreme sukoba između „realista” i „modernista”, pisaca koji su se okupljali oko časopisa „Savremenik”, i „Delo”, Vi se niste opredeljivali ni za jedne, ni za druge?
Uspela je „rezervna generacija” da odoli agresivnim ponudama moćnih književnih grupacija, tzv. realista i modernista, da se svrsta u pešake u taborima i da pojedinačnim stavovima opstane i traje. Miljkovićev talenat i uspeh knjige „Uzalud je budim” omogućio je svima nama, Ivanu V. Laliću, Bori Radoviću, Milovanu Danojliću, Radoslavu Vojvodiću, Viti Markoviću, Draganu Kolundžiji, Ljubomiru Simoviću, Branislavu Petroviću, da uz nešto starije mlade pisce, Svetu Lukića, Petra Džadžića, Momčila Milankova, Branka Jovanovića, Božu Timotijevića, Jovana Hristića, Predraga Palavestru, Svetlanu Velmar-Janković, uđemo kroz vrata koja su maestralno otvorili Vasko Popa, Miodrag Pavlović i Stevan Raičković. Te pedesete godine prošloga veka mogle bi se nazvati zlatnim desetlećem srpske poezije.

Zatim u srpsku poeziju ulazi novi talas značajnih pisaca, koji su danas temeljni pesnici srednje generacije, kao što su Matija Bećković, Božidar Šuica, Milutin Petrović, Alek Vukadinović, Adam Puslojić, Rajko Petrov Nogo, Miroslav Maksimović, Raša Livada, Duško Novaković i Novica Tadić. Svi oni su dobitnici najznačajnijih pesničkih nagrada. Ono što se zanemaruje jeste činjenica da je upravo „rezervna generacija” izuzetno doprinela povratku i revalorizaciji skrajnutih pisaca u bitkama „modernizam” – „realizam”, kao što su Isidora Sekulić, Momčilo Nastasijević, Crnjanski, Vinaver, naročito Rastko Petrović, Matić, Dedinac i Drainac.

Koji su doprinosi Vaše generacije najznačajniji za našu književnost?
Najznačajniji doprinos „rezervne generacije” u poeziji jeste u obogaćivanju pesničkog jezika. Poučeni u traganju za sopstvenim putevima od pesnika skrajnutih, oni su otkrivali unutrašnje prostore novonastalih životnih situacija, promišljali su svoje vreme i prepuštali se ličnim otkrovenjima. Autentičnost doživljaja nije narušena ni žudnjom da se uči od savremenih stranih pesnika, francuskih, engleskih, nemačkih i ruskih. Tako je stvoren novi pesnički rečnik bez imalo ideologizacije nasilnih receptura. Jezik poezije postao je rafinovaniji, mada opor u otkrovenjima dilema modernog čoveka. Iz te pozicije svako je pošao sopstvenim putem. A raspon je bio uočljiv od neoklasista i neoromantičara do estradne poezije i pomamnih eksperimenata. I u docnijim književnim zbivanjima imamo jedinstvo pevanja i mišljenja. Šta su tu sve uradili kao stvaraoci interpretatori Mihailo Pantić i Srba Ignjatović za svoju generaciju.

Kasnije su srušene sve prepreke zahvaljujući postmodernizmu?
Postmoderno je skinulo sve zabrane, pa i barijere estetizma, čime je naša poezija postala još razuđenija. Već značajne pesničke ličnosti, Danilov, Karanović ili Tešić, na primer, uneli su novine u pesnički jezik nastavljajući tendencije modernoga srpskog pesništva, neoromantičarsku i neoklasicističku naglašenost, poetsku emanaciju govornoga urbanog jezika, ali i onu estradnu lakokrilost i dopadljivost koja je jedna od osobenosti rezervne generacije. Zanimljiv je i preobražaj nekih pesnika te generacije, koji su od pobune i satiričnih naznaka postali apologeti nacionalnih i religijskih simbola i mitova.

Nekada je Oskar Davičo, izuzetni patriotski pesnik „Srbije”, postao apologet vlasti urušavajući se kao pesnik, a danas apologeti medijevalnoga načina mišljenja u našoj poeziji ponavljaju na transparentni način i mitizuju ono što je duhovno prevaziđeno.

Znači li to da je poezija danas u kandžama politike?
Otrov tzv. političkog pragmatizma ušao je i u savremenu srpsku poeziju. Ona duhovna bitka koja je izgledala izvojevana, odvajanje poezije od ideologije, u postmodernom dobu, krajem najkrvavijeg veka, kada su fašizam i staljinizam harali, danas u doba ekonomskog neoimperijalizma i globalizma očigledno zahtevaju novu pobunu i vaspostavljanje novih duhovnih vrednosti. A to je neodvojivo od poezije. Pevanje i mišljenje su bili i ostali najveća prostranstva nesputanoga duha. Po mom uverenju, o duhu vremena jednog naroda može se pouzdano svedočiti samo po poeziji, jer ona iskazuje iskušenje, ono unutrašnje. Time će Helderlinovo pitanje „Čemu pesnici u sadašnjem vremenu” – dobiti temeljne i suštinske odgovore.

Dušan Stanković