Dženet Vinterson je autor deset romana, a piše i knjige za decu, dokumentarnu prozu, scenarija i članke za Gardijan. Rođena je u Mančesteru, gde su je usvojili roditelji pentakostalci, i odgajali da postane misionar. O tome je pisala u svom prvom romanu Pomorandže nisu jedino voće, a i dvadeset sedam godina kasnije u memoarima Što bi bio srećan kad možeš da budeš normalan? (Why be happy when you could be normal).
Zimska bajka je priča o Perditi, napuštenom detetu. „Svi mi imamo knjige-talismane koje nosamo sa sobom i koje nose nas. Godinama sam u raznim vidovima radila na Zimskoj bajci“, kaže Dženet Vinterson o drami. Rezultat je Procep u vremenu, njena obrada.
Neki ljudi tvrde da u vezi seks nije toliko važan. Prijateljstvo i slaganje jesu ono što te godinama vuče. Nesumnjivo je u pitanju iskreno svedočanstvo, ali da li je i istinito? Osećam da je tako. Kao što verovatno i razmišlja svako ko je godinama izigravao Zavodnika, a na kraju se zatekao samo sa praznim bankovnim računom i gomilom požutelih ljubavnih poruka nalik priznanicama koje se daju pri pozajmljivanju novca. Preterivalo se sa svećama i šampanjcem, ružama, doručkom u praskozorje, prekookeanskim telefonskim pozivima i impulsivnim odlukama da se nekud otputuje avionom. I sve to da bi se pobeglo od kakaoa i termofora. I sve to jer je trebalo da verujem da je vrela peć sigurno bolja od centralnog grejanja. Pretpostavljam da kod mene nije postojala spremnost da priznam da je svaki delić mog života kliše, nalik ružama mojih roditelja koje su se nalazile oko ulaznih vrata. U potrazi za savršenim spajanjem; nezamirućim, neprekidnim, snažnim orgazmom. Ekstazom bez kraja. Kao da sam na dnu kante u kojoj se nakupio talog romanse. Naravno da je moja kanta nešto žešća od mnogih - uvek imam sportski auto, mada vam dodavanje gasa ne pomaže da pobegnete iz stvarnog života. Na kraju vam neka domaćica dođe glave. Tako to obično ide.
