Zapisi iz čitanja

01.09.14 Plastelin.com

Prevashodno poznat, razume se, kao prozni pisac, u esejima okupljenim u ovoj knjizi Srđan Srdić predstavlja nam se kao čitalac, slušalac i tumač. Pišući o knjigama i pločama koje su mu, iz različitih razloga, važne, on istovremeno piše i o samome sebi, hteo to ili ne. Otuda dvostruka priroda ove knjige, njena dvostruka zanimljivost, dvostruka svrha: ona će, s jedne strane, privući čitaoce koje zanimaju teme kojima se Srdić ovde bavi. S druge strane, privući će one čitaoce koje naš autor zanima kao pripovedač i romanopisac, zahvaljujući tome što pruža osobene uvide u njegov intelektualni i umetnički habitus.

Različiti predmeti zanimanja uslovljavaju nedogmatičnost, fleksibilnost, prilagodljivost načinâ na koji im Srđan Srdić prilazi. Pišući, recimo, o Milanu Oklopdžiću i o tajni njegovog odsustva iz naše savremene književno-istorijske i vrednosne hijerarhije, on romane Mike Oklopa razmatra pojedinačno: Kalifornijski bluz, tako, on najpre postavlja u kontekst koji čine pre svih Keruak, ali takođe Ginzberg, Bogdanovič, Dragoslav Mihailović i tako dalje, a zatim analizira odstupanja od identifikovanih nasleđenih modela pripovedanja, i njihovu ulogu u konstruisanju smisla čije presudno važne elemente predstavljaju čežnja i iskustvo hodočasnika, što je u savremenoj jugoslovenskoj recepciji bilo do te mere relevantno da je usledila prava eksplozija popularnosti.

Pišući o romanu Duša japanskog autora Nacume Sosekija, Srdić razumevanju čina ritualnog čina samoubistva prilazi na fonu radikalne transformacije japanskog društva krajem XIX i početkom XX veka, analizirajući konflikte između tradicionalnog i novoprihvaćenog sistema vrednosti. Ontološka usamljenost i sloboda kroz odricanje od apriornih autoriteta, kao i duboko egzistencijalno nezadovoljstvo, definišu narativni svet ovog romana, a te faktore Srdić u preciznoj analizi dovodi u vezu s društvenim lomovima u savremenoj japanskoj istorijskoj stvarnosti, izlažući našem razumevanju psihološke motivacione tokove koji stoje u pozadini razmišljanja i delanja glavnih likova, pa i završnog, tragičnog i moralno neodrecivog koraka na koji se odlučuju.

Tema samoubistva ponovo privlači pažnju našeg autora u eseju koji posvećuje Jukiju Mišimi i njegovoj pripoveci, odnosno filmu Patriotizam. Kao izrazu moralne nadmoćnosti, kao samodokazujućem činu "monolitne strukture volje", apsurdno pobedonosnom odgovoru na apsurd egzistencije, samoubistvu Srdić ovde prilazi kao neumitnom ishodištu samurajske ideologije, duboko utkane u Mišimino samopoimanje i svetonazor, baš kao i osobena ideja patriotizma, koja svoj paroksizam nalazi u izjednačavanju erotskog i samrtnog, u mističnom obožavanju cara kao oličenja nacije i u skoku u ništavilo kao činu finalne potvrde te predanosti. Paradoksalna lepota smrtiupravo predstavlja jedan od Mišiminih zagonetnih pojmova čijem razjašnjavanju Srdić prilazi s neočekivanom kongenijalnošću.

Ne trudeći se da ovu zbirku eseja predstavim sasvim iscrpno, i svestan da očekivanja čitalaca verovatno suviše naginjem na mračnu stranu, pomenuću još jedan tekst u kojem autor, makar i samo lateralno, dotiče temu suicida: to je esej o Ijanu Kurtisu i njegovom bedu Joy Divison. Istraživanje provokativne fascinacije morbidnošću ove neumitno počinje još od utvrđivanja porekla imena ove grupe, koje izmiče kontroli vladajuće društvene moralnosti i odskače u zonu divlje slobode, "šamara društvenom ukusu". U nastavku, pop-kulturni mit koji već odavno stoji u središtu recepcije ovog benda Srdić dekonstruiše u detaljnom razmatranju njihovog albuma Closer, posvećujući jednaku pažnju spektru značenja naslova ploče (i smisaonoj težini likovnog rešenja omota, s čuvenim nadgrobnim spomenikom), analizi tekstova Kurtisovih pesama, kao i muzičkom sadržaju, ne ograničavajući se samo na kompozitorski i svirački doprinos koji daju ostali članovi grupe, već neizostavno takođe uzimajući u obzir suštinski važne produkcijske intervencije Martina Haneta, čije zasluge za finalni zvučni identitet ovog albuma nisu ništa manje suštinski važne.

Ako prihvatimo metaforu ateljea kao prostora u kojem umetnik ne samo što stvara svoja dela (u okviru ove metafore: slike), već takođe izrađuje ramove od drvenih letvi, preparira platna, kao prostora u kojem modeli skidaju odeću i poziraju nagi, prostora koji povremeno posluži za okupljanje društva i pijanke, gde svakako kao kućni ljubimac živi i jedna mačka, prostora koji delimično i povremeno služi i kao skladište nezavršenih, neizloženih, privremeno odbačenih radova, kao životno potreban i funkcionalan prostor inspiracije, kreativnog razmišljanja, umetničkog stvaranja i postojanja, onda možemo reći da nam je Srđan Srdić ovom zbirkom eseja odškrinuo vrata svog ateljea. Ne treba očekivati da ovde pronađemo direktne ključeve za razumevanje i tumačenje Srdićevih romana (Mrtvo polje, Satori) i pripovednih zbirki (Espirando, Sagorevanja), ali radoznali čitalac znaće da ceni pruženu šansu da baci pogled na neke od sastojaka koji sačinjavaju duhovnu trpezu ovog prozaiste. Na taj način obezbeđeni kontekst za recepciju njegovih književnih dela nije obavezujući niti definitivan, ali svakako jeste relevantan i dragocen – a ništa manje zanimljiv i vredan već po sebi.

Dakle, ova vrata su odškrinuta; zavirićemo unutra.

Ivan Radosavljević