Zapisi iz Indije (1997-2002)

01.09.11

Vojnoistorijski glasnik

Da li je diplomatija nauka ili veština? Odgovor na ovo često postavljano pitanje, u slučaju dr Čedomira Štrpca, bio bi – jeste i jedno i drugo. Nauka, jer autor rukopisa Zapisi iz Indije izuzetno dobro poznaje pravo, političku nauku i modernu istoriju. Veština, zato što su diplomatu istorijske okolnosti prečesto stavljale u situaciju da, pored učenosti i znanja, jedino zahvaljujući diplomatskim sposobnostima, umešnosti, ličnom integritetu, ugledu i upornosti doseže do poštovanja sredine u kojoj vrši diplomatsku misiju, željenih tumačenja i ustupaka koji najdirektnije služe interesima zemlje koju zastupa. U slučaju dr Čedomira Štrpca potvrđuje se i ona definicija diplomatije koja diplomatsku službu i sposobne profesionalne diplomate predstavlja kao „prvu liniju odbrane zemlje“.
Zapisi iz Indije sažimaju iskustvo dr Čedomira Štrpca stečeno tokom petogodišnje diplomatske službe u Indiji (1997–2002). U pitanju su godine u kojima je, nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, dugotrajna jugoslovenska kriza ušla u svoju završnu fazu. U pitanju je vreme u kome nije poštovana izborna volja građana, u kome su se preplitali studentski, socijalni i politički protesti, ulični bunt građana, „kordoni“, blokade, štrajkovi, vreme određeno krizom na Kosovu, bujanjem terorizma Oslobodilačke vojske Kosova, političkim ubistvima koja potresaju zemlju, medijskim manipulacijama, NATO bombardovanjem srpskih gradova, sukobima vlasti i opozicije, kriminalizacijom društva, smenom vlasti u Beogradu, prvim godinama „demokratskog života“. U tom dramatičnom periodu dr Čedomir Štrbac je gotovo iz dana u dan vodio dnevnik u kojem je beležio sve ono što je bilo deo njegove svakodnevne diplomatske delatnosti, ali i zapisivao svoje najintimnije misli, sumnje, nade, zapažanja. Dnevnički zapisi su, u slučajevima kad pojedini događaji nisu u potpunosti zapisani i interpretirani, delom upotpunjeni podacima iz dokumentacije. Otuda rukopis dnevnika Zapisi iz Indije ne predstavlja samo izvor za razumevanje velike „svetske“ politike, diplomatskih aktivnosti Savezne Republike Jugoslavije i javne delatnosti jednog veoma angažovanog diplomate, već i svedočanstvo o privatnosti intelektualca koji je u matici dešavanja a, opet, hiljadama kilometara udaljen od prostora nad čijom je sudbinom istinski zabrinut. Veoma visoka „stajna tačka“ svedoka istorije i posebna „vizura“ iz koje posmatra jugoslovensku unutrašnju i spoljnu politiku već sami po sebi privlače pažnju stručne javnosti. Tim pre jer sukobi na jugoslovenskom prostoru koji se nalaze u središtu njegovih analiza nisu „lokalni“ incident već događaj svetskih razmera (dešava se u Evropi, prate ga brojni presedani, pojavljuju se „politička rešenja“ koja dobijaju legitimitet i u drugim delovima sveta, višestruko se narušavaju norme međunarodnog prava, prostor „proizvoljnosti“ u svetskoj politici se neslućeno uvećava...). Dodajmo i činjenicu da srpska i jugoslovenska istoriografija nije bogata memoarskim izvorima i dnevničkim zapisima diplomata. Sve to ovom vrednom rukopisu daje i univerzalniji značaj. Iz njega se može mnogo toga saznati o svetskoj politici u kojoj dominira samo jedna sila, prirodi međunarodnih odnosa u vremenu tranzicije, razaranju međunarodnog pravnog poretka, konstruisanju medijske propagandne slike stvarnosti. Knjiga ubedljivo odgoneta političku poziciju koju prema događajima u Jugoslaviji zauzima Indija i skreće pažnju na načine putem kojih je diplomatija te velike zemlje iskazivala svoje stavove po tom pitanju. Posebno vrednim smatramo dočaravanje atmosfere koja okružuje diplomatu i skretanje pažnje na pokušaje pojedinca da u veoma složenim okolnostima diplomatski deluje. Uočljiv je kritički stav koji autor ima prema politici koja se u Beogradu vodi, političarima koji nisu u stanju da sagledaju svetske procese i politiku svoje zemlje uklope u velike globalne koncepte sveta koji se rađa na ruševinama hladnog rata, gašenju koncepta jugoslovenske države. Podjednaku kritičnost autor iskazuje i prema politici „duplih standarda“ koju prema Jugoslaviji vodi „međunarodna zajednica“. Temu za sebe predstavljaju oni delovi rukopisa u kojima je autor „sam sa sobom“, sa dilemama koje razdiru profesionalca i, istovremeno, muče intelektualca istinski zabrinutog za sudbinu svoje zemlje. Već ovako nabrojane teme govore da se rukopis Zapisa iz Indije može čitati na više načina, sagledavati iz brojnih uglova, koristiti kao izvor koji doprinosi boljem razumevanju velikog broja tema iz savremene istorije.
Priča koju pripoveda dnevnik dr Čedomira Štrpca započinje 3. marta 1997. U pitanju je trenutak u kojem je nadvladao umor, nemoć, melanholija, kada je bilo teško sećati se svega proživljenog i još teže beležiti sve ono što čini svakodnevicu života u Beogradu. Za autora, profesionalnog diplomatu a istoričara po vokaciji, beleženje događaja, shvaćeno kao ostavljanje „traga“ o sebi u vremenu, bilo je način da nadživi „zlo vreme“. Putovanje kroz godine u kojima su se prelamali vekovi završava se 25. decembra 2002, kada je, neposredno po ispunjavanju neophodnih uslova za penziju, dr Čedomiru Štrpcu prestala služba u jugoslovenskoj diplomatiji. Između ta dva datuma međaša nižu se dani, meseci i godine u kojima je autor vršio diplomatsku misiju u veoma značajnoj zemlji kakva je Indija. Njegovi dnevnički zapisi, ipak, nisu jednostavna hronika vremena, već svedočanstvo koje o ostavlja dobro obavešteni savremenik, neposredni svedok i učesnik u događajima, odgovorni diplomata, analitičar, istoričar, misaoni intelektualac koji neprestano traga za novim izvorima saznanja pokušavajući da prekorači okvire već stečenog saznanja, preispituje sebe i svoju poziciju u društvu, promišlja složene društvene pojave, sagledava procese koji mnoštvu događaja daju smisao.
Strukturu voluminozne knjige dnevničkih beleški Zapisi iz Indije čini predgovor (Reč objašnjenja), Prolegomena zapisima iz Indije i šesnaest markantnih poglavlja unutar kojih je sadržaj izložen kroz pedeset tri uže hronološke celine.
U uvodnim delovima knjige prikazane su političke prilike u Beogradu neposredno pred započinjanje diplomatske misije u Indiji. Upečatljiva je slika koju autor nudi o sredini ispunjenoj konfliktima društvenih snaga koje odlikuje nedovoljna zrelost, improvizacijama koje nadvladavaju utemeljene procene političkog trenutka, političara koji su „zvečke“ u rukama Slobodana Miloševića, nezadovoljstva i nesreće koja obuzima podjednako pojedinca i kolektiv. Slutnja da protesti donose „novi kvalitet“ nije samo posledica posmatranja političke svakodnevice već i dubinskog razumevanja procesa, osluškivanja glasova koji stižu iz intelektualnih krugova, svakodnevnog praćenja štampe i časopisa, susreta sa diplomatama. U tom kontekstu postaje vidljiv dnevni ritam rasporeda vremena u kome bitan segment čini učešće na naučnim skupovima, razgovori sa kritičkom inteligencijom, prijemi, šetnje sa prijateljima, društveni život razapet između ministarstva i ambasada, naučnih instituta (Institut za evropske studije, Institut za savremenu istoriju, Institut za međunarodnu politiku i privredu ...) i kafana (Grmeč, Lipa, Šumatovac), čitanje knjiga i isčitavanje onoga što donosi periodika. Nasuprot obilju informacija koje sustižu jedne druge i samim svojim brojem smanjuju mogućnost kritičkog sagledavanja (deo medijskog rata koji besni), autor uočava i izraženi „sindrom“ vlasti da sputava „preterano širenje informacija“ o sebi i najvažnije političke odluke donosi u izuzetno uskom krugu istomišljenika. Susreti, razgovori, teme, ideje, procene i prognoze, putovanja, diplomatska etikecija i neverovatna otvorenost, upečatljivi kroki portreti savremenika, svedočanstvo su koje bogati naša saznanja o Beogradu 90-ih godina. Podjednako je dopadljivo i vredno pažnje viđenje Indije, analiza njene spoljne i unutrašnje politike, ukupnih kapaciteta, mogućnosti i orijentacije u novom vremenu. Posebno napominjemo da nesumnjiva kritičnost autora prema nosiocima vlasti i državnoj politici nije u neskladu sa profesionalnom dužnošću koju obavlja i odanosti zemlji kojoj služi i koju zastupa. Stavovi koje autor iznosi u uvodnom delu Zapisa iz Indije predstavljaju svojevrsni lični iskustveni „korpus ubeđenja“ sa kojima odlazi u Indiju i koje, tokom godina službovanja, sa distance, uz obilje novih informacija, razgovora, postupaka, činjenica, razmišljanja ... dodatno obogaćuje, uobličava, brusi, dopunjuje.
Prvom susretu sa Indijom posvećeno je drugo poglavlje dnevničkih beležaka dr Čedomira Štrpca. Ono obuhvata hronološki period od septembra 1997. do marta 1998. godine. Prvi utisci, poseta Ministarstvu inostranih poslova, kurtoazni susreti sa članovima diplomatskog kora, upoznavanje sjaja i bede Delhija, početak diplomatske misije u okvirima očekivanog od sredine u koju je pristigao i stalnih iznenađenja koja donose susreti sa ljudima, predelima i životom predstavljaju važan „okvir“ unutar kojeg se odvija život i diplomatski rad. Opisi neposrednog okruženja (rezidencija, Delhi, institucije indijske države...), putovanja po indijskom potkontinentu (obilasci Madrasa, Tadž Mahala, kasnije Kašmira, Zapadnog Bengala, juga Indije, Kalkute, Goe, Bangalora, Tamil Nada...) i okolnim zemljama (Butan, Sri Lanka, kasnije Maldivi), omogućavaju i čitaocu da dubinski razume jedan daleki prostor, važnu državu i osobine i navike živopisnog sveta koji u njoj živi. Na drugoj strani su brojni i sadržajni susreti sa indijskim političarima i diplomatama iz celog sveta (intenzivnost susreta je fascinantna), razgovori o svetskoj politici i situaciji u Jugoslaviji i Indiji. Prvi utisak da svi u Delhiju „imaju veći rejting“ od Jugoslavije istovremeno je nametao potrebu da se intenzivnim radom takva situacija iz korena promeni. Intenzivnost radnih obaveza koje dr Čedomir Štrbac ima i poslova koje obavlja ruši mit o diplomatiji kao poslu u kome postoje samo užici i privilegije. Šansa da se kolegama diplomatama ili indijskim političarima doturi još koja važna informacija, došapnu očekivanja, „stave u uvo“ važne činjenice, u funkciji su da se Indija i njeni političari zainteresuju za dešavanja u Jugoslaviji u većoj meri „od potrebe da budu u toku“.
Istovremeno, Indija se upoznaje preko folklora koji svojom efektnošću omogućava dubinsko sagledavanje „raznolikosti ogromne zemlje“, preko nošnji i običaja koji određuju svakodnevicu života, praznika i svetkovina, putem tumaranja po bazarima na kojima „pulsira“ život, kroz svakodnevne susrete sa svetom koji živi na ulici. Celinu za sebe predstavlja deo dnevničkih beležaka u kome je opisana i sagledana poseta Mire Marković Indiji.
U narednim poglavljima Zapisa iz Indije veoma precizno su osvetljena gotovo sva ključna zbivanja u zemlji, registrovana dešavanja na svetskoj političkoj sceni, sačinjen popisnik događaja od važnosti za savremeni politički trenutak Indije. U centru pažnje su aktivnosti diplomate koji se unutar tradicionalno dobrih odnosa dve zemlje nalazi na „novom početku“. Pokazalo se da rad na oživljavanju nekada prisne ali zapustele saradnje, nastojanja da ona bude intenzivnija i sadržajnija, traži veliku radnu energiju. U tom kontekstu prikazani su napori na bezuspešnim pripremama posete Slobodana Miloševića Indiji, potreba da uvek iznova bude objašnjavana politička pozicija Beograda, angažman na obesmišljavanju medijskih i propagandnih falsifikata, svakodnevni rad na razobličavanju brojnih stereotipa i površnosti. Centralna tema angažmana diplomate tokom 1998. i 1999. godine bili su kriza na Kosovu i NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Posle svega učinjenog, mimo konkretnih procena interesa koje svaka zemlja prevashodno uključuje u trenucima kada definiše svoju spoljnu politiku, u razumevanju Indije za spoljnopolitičku poziciju Jugoslavije, o čemu beleške svedoče, u znatnoj meri je sadržan i svakodnevni diplomatski učinak diplomate dr Čedomira Štrpca. U tim delovima teksta posebno je vredno pažnje nastojanje diplomate da NATO bombardovanje SR Jugoslavije bude osuđeno trilateralnim aktom čije bi potpisnice bile Rusija, Kina i Indija. Na istom tragu je i nastojanje da indijski vojnici uzmu učešća u mirovnim snagama na Kosovu.
Zvanični i još češće neformalni razgovori unutar diplomatskog kora, koje autor svakodnevno beleži, svedočanstvo su koje govori o složenosti svetske politike, pretnji silom koja usled napuštanja osnovnih principa međunarodnog prava postaje realnost, dvostrukim standardima koji u politici važe. Iz njih se mnogo šta može saznati o političkim mentalitetima, ljudskim karakterima, pragmatičnim interesima koji se iskazuju kroz spremnost pojedinih država da bezrezervno prihvate „diktat“ velikih sila ili opet kroz nastojanja drugih da samostalno misle i kritički rasuđuju (uvek u skladu sa sopstvenim interesima) kada oblikuju svoj spoljnopolitički nastup i vrednuju poteze koje povlači „međunarodna zajednica“. Zapisi iz Indije nedvosmisleno pokazuju da angažovani diplomata – profesionalac i pored toga što je u „diplomatskoj misiji“ prečesto sam, suočen sa organizovanom delatnošću medija, diplomatskih timova i obaveštajnih službi „zapadnih demokratija“ koje „guše“ svaki disonantni glas i mišljenje o kosovskoj krizi i NATO, bez čvrste podrške u zemlji koju predstavlja, ipak ima šansu i mogućnost da osvoji deo političkog i medijskog prostora i saopšti stavove zemlje koju zastupa. Susreti sa najvišim ličnostima indijske politike (predsednici države i vlade), vođama političkih partija, ministrima, parlamentarcima, kongresmenima, naučnicima, novinarima, oficirima, studentima prestižnih koledža, intelektualcima, članovima uticajnih porodica, upečatljivo svedoče da preduzeti angažman nije bio formalan već od suštinske važnosti.
Svet u kome se čovečanstvo obrelo na prelazu milenijuma umnogome se promenio u odnosu na 60-te, 70-te i 80-te godine XX veka. Nužno se promenila i diplomatija, u kojoj su „dobri maniri“ ustuknuli pred pretnjom, silom, ucenom, osećajem trijumfalizma. Kao da se u mamurluku pobede izvojevane rušenjem komunizma zaboravilo na staro pravilo da trijumf samo jedne strane u diplomatskim poslovima suštinski predstavlja katastrofalni poraz diplomatije koja, kao trajni uspeh, pamti samo onaj kojim su sve strane zadovoljne. U „novom vremenu“ čovečanstvo se suočilo sa izazovima u liku „novog poretka“, svetskog terorizma, globalizacije, tranzicije, narastanja moći multinacionalnih kompanija, tehnološkog razvoja, informatičke revolucije, ubrzanog bogaćenja i siromašenja, zaostajanja nekadašnjeg „Trećeg sveta“ koji prestaje da bude „savest čovečanstva“, društvenih polarizacija i socijalnih nemira, nacionalizama, separatizama. Te društvene pojave, karakteristične za prostor sa kojeg dolazi (Jugoslavija, Balkan, Jugoistočna Evropa) i sredinu u kojoj vrši diplomatsku misiju (Indija), neminovne su teme o kojima dr Čedomir Štrbac razmišlja i koje beleži. Kritičnost prema trijumfalističkoj politici „međunarodne zajednice“ je uočljiva.
U rukopisu Zapisi iz Indije ima puno mesta gde se može zastati. „Epizodu“ za sebe predstavlja portretisanje diplomata, posebno onih sa Balkana. Značajna saznanja nudi analiza „neformalnih stavova“, „signala“, „poruka“ koje se u diplomatiji saopštavaju prilikom privatnih susreta i neformalnog druženja diplomata. Podjednako su značajne i one stranice beležaka na kojima se svestrano sagledava život i politika u Indiji, smene vlada, političke teškoće, ekonomski položaj, maniri društvenih slojeva, običaji, tradicije, naravi. Tom širokom krugu pitanja pripadaju i oni delovi beležaka u kojima se govori o menama indijske spoljne politike i naporima diplomate da u novim političkim okolnostima, izazvanim smenom vlasti u Beogradu, promenama spoljnopolitičke orijentacije SR Jugoslavije, dešavanjima napolitičkoj sceni Indije, još jednom započne diplomatsku akciju iz početka, nastojeći da sveukupnu saradnju dve države sredstvima diplomatije podigne na što viši nivo. Iz tog ugla vrednovan, rukopis dnevničkih beležaka predstavlja uistinu dragocen istorijski izvor ne samo za jugoslovensku već i za indijsku istoriografiju. Podjednako su vredne i one stranice dnevničkih beležaka na kojima autor iznosi svoje lične dileme i preispituje granice „diplomatskog profesionalizma“ u odbrani politike koja svakodnevno kompromituje sebe. Ostaje nepoznanica da li su i u kojoj meri informacije i upozorenja koje je pribirala i dostavljala diplomatska služba uticale na kreiranje državne spoljne i unutrašnje politike.
„Slika drugog“ je još jedna od tema o kojoj Zapisi iz Indije nude mnoštvo informacija. Indija koja „živi“ na ulicama i u hramovima, istorija i nasleđe bez kojih se ni u životu, a još manje u politici te zemlje ne može ništa razumeti, susret različitih tradicija, navika, mirisa, boja, ukusa, protivurečnosti svake vrste, život satkan od razlika, trajanje ... takođe predstavlja pouku koju dnevničke beleške nose. Na momente beleške liče na putopis koji temeljno upoznaje čitaoca sa kulturom jedne velike zemlje, načinom života, brojnim razlikama,tolerancijom koja je preduslov opstanka. Strpljivost i tolerancija, zapisaće diplomata, predstavljaju najizrazitije mentalno svojstvo Indijaca.
Iz „drugog ugla“ dnevničke beleške diplomate u Indiji donose i mnoštvo detalja o tome na koji se način, posmatrana kroz „indijske naočare“, videla i opservirala „jugoslovenska kriza“, jugoslovenski političari, jugoslovenska tragedija. Unutar navedene teme skrenuta je pažnja na brojne činioce koji su opredeljivali Indiju da u skladu sa sopstvenim „htenjima i procenama“ osudi agresiju na Jugoslaviju, objašnjen je uticaj Rusije, Kine i SAD na percepciju događaja u Jugoslaviji, posvedočeno o megalomaniji i nerealnim očekivanjima Beograda. U tom kontekstu treba posebno istaći precizne analize diplomate o prioritetima spoljne politike Indije, unutrašnjepolitičkim i spoljnopolitičkim izazovima sa kojima se ta zemlja suočava i limitiranim granicama indijskog zanimanja (tj. interesa) za događaje u Jugoslaviji. Činjenica da je Delhi oduvek bio važna diplomatska raskrsnica pomogla je autoru da odatle opservira brojna dešavanja na azijskom prostoru, prati sudare Istoka i Zapada u svim sferama života (procesi vesternizacije i otpori koji ih prate) i poput osetljivog „barometra“ registruje promene koje zahvataju Kinu,Nepal, Butan, Sri Lanku, jugoistočnu Aziju, Indiju.
Sadržaji dnevnički zapisa omogućuju čitaocu da, podjednako kao i autor teksta, upoređuje spoljnopolitičke poteze „starih“ i „novih“ (demokratskih) vlasti u Beogradu. Razaranje institucija, negativna selekcija kadrova, odsustvo profesionalizma, bahatost koja proističe iz političke moći, „temeljno“ nerazumevanje značaja diplomatije nadživeli su događaje iz oktobra 2000. i nastavili da ostavljaju pogubne posledice.
Gotovo sve što vidi, čuje, sazna, pročita, doživi autor dnevničkih beležaka analizira i preispituje. Na taj način njegovi zapisi, u saznajnom smislu, udaljuju se od uobičajenih za spise takve vrste „video sam“ i „čuo sam“, „gledao sam“ i „slušao sam“, „razgovarao sam“ i „prisustvovao sam“ i približavaju se iskazu koji mogu da definišu pojmovi „proverio sam“, „sagledao sam“, „saznao sam“, „znam“... Na taj način poruka koju diplomata šalje uvek je kritički proverena i pouzdana.
Zapisi iz Indije nude bogatu i mozaičnu sliku odnosa dve zemlje. Oni skreću pažnju na brojne „rukavce“ kroz koje je istorija tih odnosa prolazila na prelasku XX u XXI vek. Epizode o kojima svedoče su brojne, važne i saznajno zanimljive.
Rukopis koji je pred čitaocem nije isticanje sopstvene uloge i nesumnjivog diplomatskog uspeha postignutog „u zlim vremenima“, u kojima su jugoslovenski i srpski diplomati, mimo svoje volje, u mnogim prestonicama sveta izgubili kredibilitet. U pitanju je dragocen istorijski izvor čiju će vrednost, tek u „trenju“ sa drugim već dostupnim istorijskim izvorima, u narednim godinama procenjivati istoričari, diplomate, političari, novinari, analitičari. Za one mlađe, koji u diplomatsku službu stupaju posle dr Čedomira Štrpca, Za pisi iz Indije biće siguran temelj i instruktivno štivo koje uči diplomatskoj veštini. Za istoričare diplomatskih odnosa dnevničke beleške će poslužiti kao uočljiv putokaz koji je diplomata – svedok istorije postavio u želji da olakša orijentaciju u vremenu u kojem je istorija nasilno zakoračila u naše živote, dramatično ih menjajući. Umeće autora da svoje misli jezički dopadljivo izloži, sigurni smo, obezbediće knjizi Zapisi iz Indije mnogo širi krug čitalaca od onog koji čini stručna javnost.
Prof. dr Ljubodrag Dimić