Zalažem se za laž

06.11.10

Ana Radmilović, ćerka legendarnog glumca, o knjizi i filmu „Zalažem se za laž“: Zoran je bio blag i jednostavan tata

U SEĆANjU miliona ljudi, Zoran Radmilović upisan je kao nenadmašni Radovan Treći, čije replike i danas prepričavaju klinci koji pre 25 godina, u vreme njegove smrti, nisu ni bili rođeni.
U sećanju Ane Radmilović, Zoran je bio blag i jednostavan tata, koji ju je tako pazio da i danas oseća „posledice“ te razmaženosti.
Dok je na Kosovu radila kao novinar, priredila je knjigu „Zalažem se za laž“, sačinjenu od pesama, intervjua i dnevničkih zapisa svog oca. Tako je poštovaocima glumačke legende omogućila da upoznaju malo drugačijeg Radmilovića - ozbiljnog, zamišljenog, društveno angažovanog intelektualca. A upravo takvog će ga videti i gledaoci javnog servisa, koji je, prema Aninoj knjizi (u okviru serijala „Portreti“), snimio igrano-dokumentarni film „Zalažem se za laž“.
- Kada sam bila mlađa, smetala mi je identifikacija Zorana s Radovanom - priznaje Ana Radmilović.
- Moj otac bio je jedan fin i obrazovan čovek i nije mi bilo jasno zbog čega su ljudi zapamtili samo tog Radovana. Kasnije sam, naravno, razumela: „Radovan III“ je remek-
-delo; smešan je zato što je zapravo tragičan, a ta tragika je naša, poznata. I zato što je tako prepoznata, morala je biti prihvaćena.
* Za mnoge glumce koji su bili nenadmašni u zasmejavanju publike važilo je mišljenje da su privatno teški, cinični, pa i mizantropi. Uklapa li se Zoran u tu sliku?
- Stariji kažu da on jeste bio malo mizantrop, a malo više filantrop. Šalim se, ja sam bila premala da bih osetila njegovu težinu. Čula sam da je, kad je nešto režirao, bio nesnosan i strog. Nije dozvoljavao ljudima da piju i kasne, niti da rade bilo šta drugačije od onoga što je on radio. E sad, ja to nisam videla - ako su mene lagali, lažem i ja vas.
* Koja je najupečatljivija slika iz vašeg detinjstva?
- Najupečatljivija slika, zapravo slika koja se stalno ponavljala je: on leži na kauču, ima zeleni bade-mantil, a ja ležim nekako na njemu, i mi, kao, gledamo TV. On uglavnom „čantra“ (njegov izraz) i ogovara one sa ekrana. Toliko me je upropastio da godinama nisam mogla neke stvari da shvatim ozbiljno, što može da bude problem, jer ljudi hoće i da se naljute.
* Da li vam je nekada odmogla činjenica što ste ćerka slavnog oca?
- Pa i jeste. Mada mi je mnogo i pomogla. Kad sam bila mlađa, neki su mi prečesto objašnjavali da je njih „baš briga što sam ja Zoranova“, da ja „nisam ništa posebno što sam Zoranova“, nemajući svest o tome da je on, pored toga što je Zoran Radmilović, meni tata, i da to nije lepo govoriti nekome, posebno ako taj tata nije živ. Osećala sam se kao da treba da se izvinim, da kažem „nisam ja kriva“ i da se povučem.
* On je pozivao umetnike da idu na Kosovo, gde ste vi kasnije radili kao novinar. Slučajnost ili...?
- „Slučajnost“ je sumnjiva. Zoran je imao ujaka u Lipljanu, nekog Batu koji je, po priči, bio mnogo duhovit i sjajan tip. I Zoran je umeo da ode dole „spačekom“, da gleda manastire, zemlju, i to šezdesetih i sedamdesetih, kada to ne da nije bilo „in“, već je predstavljalo jeres. Umetnike je pozvao početkom osamdesetih, revoltiran, verovatno, zainteresovanošću za moderno a nezainteresovanošću za naše probleme i Kosovo. Mesec pošto je Kosovo samoproglasilo nezavisnost, ja sam otišla kod Vučelića u „Pečat“ i rekla mu da hoću dole, da vidim to, na petnaest dana. On me je pogledao i pitao: „Kad krećeš?“, a ja sam rekla: „Sutra“. Eto, to je bilo „prvo Kosovo“, posle sam otišla na tri meseca a ostala godinu i po.
* Šta je Kosovo - srce ili laž Srbije?
- Kosovo je sve i svašta, i tamo ima trista čuda. Čula sam, dok sam živela tamo, da su neki ljudi dolazili na mesec-dva, a ostajali celi život. Na Kosovo se čovek vraća.
* Gde ima više laži, u novinarstvu ili glumi?
- U novinarstvu. Gluma nije laž, gluma je disciplina koja, kao i sport, od čoveka zahteva valjda više iskrenosti prema sebi nego ijedan drugi posao, ili umetnost. Glumac je uvek malo i psiholog, koji samog sebe analizira. Njegova igra nije laž (osim kad je šmirant - loš glumac). A novinarstvo, em nije umetnost, em polaže jako malo računa istini.
* Kakav je vaš utisak - šta bi, kao društveno angažovan umetnik, Zoran danas mislio o ovoj zemlji?
- Ne mogu da zamislim s kim bi uopšte razgovarao. A opet, možda bi se baš angažovao i pokušao da pomogne. Bar nekome. Verujem da bi išao na Kosovo. Bez pompe. Verujem da bi išao kod seljaka koji su sami, koji nisu u enklavama. Recimo, kod neke četiri babe, jedinih Srpkinja u Đakovici, za koje su sad - što je genijalno, igrali predstavu glumci iz Mitrovice. Mislim da bi on bio taj koga ne bi mrzelo da ode i pije kafu s te četiri babe.
Marija DEDIĆ

03.08.10

Nepoznate unutrašnje svetove Zorana Radmilovića, velikana srpskog glumišta, njegova ćerka Ana je priredila u knjizi “Zalažem se za laž”, koja je bila povod da uskoro bude snimljen i dokumentarni TV film.

Zajedno sa redakcijom Dramskog programa Radio-televizije Srbije, Ana Radmilović će filmom pokušati da nam bar malo dočara kakav je bio njen otac kada nije pred očima publike. O mislima Aninog „brkatog tate“, njegovom shvatanju života, ali i odnosu prema bližnjima, osim dnevničkih zapisa i dokumentacije RTS, svedočiće i njegovi rođaci i prijatelji.

- Imam veliku tremu i priznajem da se plašim kako će sve ispasti. Možda bi ovim trebalo da se bavi neki teatrolog, pošto je Zoran ostavio veliki trag i mnogo uticao na istoriju našeg pozorišta. S druge strane, verujem da će baš biti zanimljivije zato što ću ja raditi na ovom projektu – kaže Ana Radmilović.
Koliko je moguće Zorana upoznati kroz knjige i sada kroz taj film?
U priličnoj meri je to zaista moguće. Mnogo ljudi je nakon čitanja knjige „Zalažem se za laž“ bilo iznenađeno koliko su otkrili neku drugu njegovu dimenziju koja se razlikuje od čuvenog Radovana Trećeg. Pošto se retko repriziraju neke drame u kojima je igrao, poput Čehovljevih ili Bulgakovljevih, ljudi ne znaju kakav je moj otac sve bio. A on je uglavnom pisao o tim ozbiljnijim stvarima. Knjiga je već otkrila neke stvari koje nisu bile poznate javnosti. On je pre svega bio jedan ozbiljan i obrazovan čovek – u nekim momentima ozbiljan, u drugim tužan.

Šta vi pronalazite u ponovnom čitanju njegovih dnevnika?
I za mene je ovo, na neki način, upoznavanje svog oca. Iako to nisu stvari koje čitam prvi put, što godine više prolaze i što sam zrelija, tako drugačije vidim ono što je pisao. Njegove misli su višeslojne. Na jednom nivou mogu da budu zabavne, poput priča, pošto je bio veoma darovit za njih. Iz drugog ugla one mogu da se shvate na mnogo ozbiljniji način, pošto su to sve priče o životu.

U kojoj fazi je izrada filma i kada bi trebalo da bude završen ovaj projekat?
Nedavno smo birali inserte iz dokumentacije RTS-a, a treba da izaberemo i temu na koju će film najviše da se usredsredi. Snimanje počinje krajem avgusta, a pošto ima mnogo zanimljivog materijala, možda uradimo nekom drugom prilikom još jedan film. Sve zavisi od interesovanja ljudi, u šta ne sumnjam da će biti veliko.
Možemo li reći da će ovim filmom priča o Zoranu biti na neki način zaokružena?
Ne verujem da će to biti kraj, jer upravo radim na još jednoj knjizi o njemu – “O jednom brkatom tati”. To sam napisala kao zbirku kratkih priča, odnosno mog perioda do jedanaeste godine, kada je Zoran preminuo. To su dečja sećanja nekih naših događaja. Uz pomoć Biblioteke grada Zaječara, trebalo bi da bude u prodaji krajem jeseni. Ljudi me stalno pitaju kakav je bio otac, pa će sada moći to i da pročitaju.
Da li vam smeta što vas spominju kao Zoranovu ćerku i koliko to utiče na stav drugih ljudi prema vama?
Veoma sam ponosna na njega i razumljivo je da mi ne smeta. Pošto se vrlo brzo sazna ko mi je otac, verujem da su ljudi zbog toga malo blaži prema meni i manje mi zameraju neke stvari. Možda nije tako, već mi se samo čini, međutim, meni je lepše da verujem u to. Osećam se sigurnije ako mislim da me ljudi nekada malo poštede svoje ljutnje zato što sam mu ćerka.
Čime objašnjavate nesmanjenu popularnost nakon 25 godina od njegove smrti i kako to da se vi niste okušali u glumačkim vodama?
On je bio veoma talentovan glumac, ali i plemenit čovek. Umeo je da svojim ponašanjem natera čoveka da u njemu prepozna sebe. Zato ga zaista svi vole, od neukih do veoma obrazovanih. Jesam krenula njegovim stopama, pošto sam diplomirala glumu, međutim, kada sam upisala taj fakultet, odmah sam znala da se neću time baviti. Volim scenu, pošto sam se bavila i baletom, ali stidljiva sam za glumicu. Ne volim javnost i akademiju sam upisala po nekoj inerciji, kao dete roditelja glumaca. Sada se bavim novinarstvom i to me ispunjava.
Marko Petković