Zaklon i drugi eseji

13.03.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Postoje knjige koje se nametnu, iznenada, a njihovo prisustvo u javnosti je najrazličitije. Od svesrdnog prihvatanja, do totalnog ignorisanja. Najviše o njima govore: dežurni kritičari, desna i leva smetala, prišipetlje i dobro obavešteni laici, oni koji nisu ništa videli, ali o tome znaju sve. Čitanje je već drugi padež i sekundarna delatnost. Naša kulturna javnost, najčešće, uživa u arbitrarnom nečitanju. Zato ovaj put izdvajamo tri knjige, sa kojima se, svakako, treba bliže upoznati. A to je već posao...

VOJISLAV KARANOVIĆ, “SVETLOST U NALETU”, PLATO, BEOGRAD, 2003. STR. 62
Šesta pesnička knjiga Vojislava Karanovića ( Subotica, 1961), “«Svetlost u naletu»”, označena je kao prekretnička, ne samo za ovog novosadskog pesnika, nego i za savremenu srpsku poeziju. Ovenčana je sa dve visoke nagrade, najpre “«Vitalovom»”, a malo zatim i nagradom “«Meša Selimović”», kao najbolja knjiga u 2003. po izboru kritičara «”Večernjih novosti»”.
U 38 pesama, koje su se već pozlatile, Karanović pokazuje plodotvorno dejstvo suptilne pesničke imaginacije, diskretne metaforičnosti i postmodernističkog promišljanja pesničkog čina. Da nije ovog poslednjeg, reklo bi se, ništa novo i epohalno. Celi pesnički pokreti, a među njima najzrazitije imažizam, borio se protiv apstraktnog jezika, zalagao za nalaženje prave težine reči, prezicnu i konkretnu vizuelnu sliku i jasno izražen detalj. Između 1912. i 1917. godine time su se izrazito bavili: E. Paund, E. Hjum, E. Louel, V. K. Vilijams, K. Sandberg i toliki drugi. Kataloge sugestivnih slika nastavio je T. S. Eliot, itd. I mi smo imali takve pesnike: od Momčila Nastasijevića, Aleksandra Ristovića, do Stevana Raičkovića i drugih.
Sve su to poznate stvari, ali u korekcijama i intervencijama V. Karanovića one su zazvučale kao otkrovenje. Zato je razumljiva opreznost samog pesnika, izražena i na nedavnoj promociji u Novom Sadu, nasuprot pomalo i navijačkim kritičarskim oduševljenjima: još nije sve rečeno...

DŽONATAN FRENZEN, “KOREKCIJE”, LAGUNA, BEOGRAD, 2003. PREVOD GORAN KAPETANOVIĆ, STR. 487
Svetski kritičari “«Korekcije”» upoređuju sa “«Budenbrokovima»” Tomasa Mana. Kažu da je to sveobuhvatni roman za novi vek. Ovenčan je nagradom kritike za najbolji roman 2001. Sve sami hvalospevi. Do njih je Frenzen bio poznatiji po brojnim esejima u kojima je ovako lamentirao: - Pisac mora sve više da daje čitaocu koji ima sve manje vremena za čitanje. Gde pronaći energiju za bavljenje kulturom koja je u krizi, kad se kriza sastoji u nemogućnosti bavljenja kulturom.
A onda se i njemu posrećilo. Našao je svoj glas i napisao porodičnu sagu, razobličio američki san i uposlio svog čitaoca. Ceo svet i život su samo niz korekcija i sva drama se odvija na kratkoj relaciji prihvatanja i odbijanja. Struktura cele kulture, ali i drugih područja je pogrešna, i sve se svodi na održavanje mentalnog zdravlja, a ono se ovde definiše kao sposobnost učestvovanja u potrošačkoj ekonomiji.
I kada kupujem terapiju kupujem kupovanje – primećuje jedan od junaka Frenzenovog romana, koji nas iz prve ruke uvodi u globalne muke novog sveta i domete američkog savremenog romana. Korisno i poučno. Sve od pisca koga je časopis New Yorker uvrstio na listu “«Dvadeset pisaca za 21. vek”».

ĐORĐE D. SIBINOVIĆ, “ZAKLON I DRUGI ESEJI”, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. STR. 99
Beogradski advokat Đorđe D. Sibinović u svojoj drugoj knjizi eseja, takođe, se bavi izvesnim korekcijama, ali u sferi mišljenja i hrišćanskih vrlina. U nekoj vrsti prologa on zapisuje:
- Ima li posle Sokrata istine, i učitelja, da li je moguće napisati ili opevati išta više posle “Gilgameša”? Verovanja u moguća otkrovenja i postojanja druge, još neotkrivene istine, ispunjavaju čovekovu ideju o njegovoj bitnosti. Sa svešću ili sa neoborivim iskustvom da čovek ne može ništa bitno doprineti razotkrivanju «velike tajne» i zaustavljanju njegovih moći na nivou rešavanja aktuelnih zagonetki vremena, bio bi proizveden potpuni gubitak realnosti kakav postmoderna nije opisivala i otuđenje kakvo marksizam nije ni naslutio. Ono što je ipak moguće, čak i unutar antropološkog pesimizma, je pravo na put i putovanje do cilja koji se samo posebnim, izabranim i jedinstvenim razotkrio kao rezultat i smisao, i u istoriji, i u našoj predstavi.
A Sibinović je uistinu na putu, u stalnom duhovnom dijalogu i polemici iz jednog zanimljivog i neuobičajenog ugla. Bar za naše, izdavačke, prilike.

M. Živanović