Začaravanje

17.08.05

Imam čitavu svoju družinu junaka iz knjiga, koji su uvek tu, kao prijatelji iz detinjstva sa kojima se dugo nisam videla.

Roman „Začaravanje” (Samizdat B92) dvadesetsedmogodišnje Beograđanke Mine Miljković nedavno se pojavio u našim knjižarama. Mlada profesorka srpskog jezika i književnosti Mina je i jedan od koautora knjiga „Zadaci iz marljivosti” i „Dnevnik 2000” (Centar za stvaralaštvo mladih), a pre pet godina objavila je i roman „Čurug”. Pripala joj je nagrada grada Beograda „7. jul”.

Začaravanje može da počne, jer kada se u svakodnevne živote dve glavne junakinje umešaju pisci s polica biblioteke nasleđene od baka-Dragojle, počeće potraga za najdragocenijim vrednostima života – pravom ljubavlju i strašću za čitanjem. U tome će im pomoći, lično ili kroz citate iz svojih knjiga, sestre Bronte, Anais Nin, Erika Jong, Tomas Man, Doroti Dinerstin, Jurij Andruhovič... Da li će kroz seminar o ljubavi Jagoda Matić i Sofija Antić uspeti da dobiju odgovore na pitanja koja ih muče? Ostaje da vidimo...

Sa polica baka-Dragojline biblioteke silaze likovi iz knjiga i dele savete, svađaju se, traže svoja prava. Potencijalni čitalac jadan ni ne sluti da, ukoliko ga knjige jednom začaraju, više nema nazad?

– Tačno, koga knjige začaraju taj ostaje zauvek strastveni uživalac njihovih čari. Nema nazad u ispraznu dokolicu u kojoj je najveća avantura menjanje televizijskih kanala. Ko se jednom nađe na beskrajnim putevima sveta književnosti pronašao je svoj opijat, svoju hranu, a u posebnim slučajevima i svoj paralelni život. To je, u suštini, osnovna karakteristika umetnosti uopšte. To znaju pisci i čitaoci, slikari i vajari, kompozitori i izvođači muzike... To znaju sve umetničke duše.

Ideja „začaravanja” je u tome da priče koje čitamo postaju deo nas. Osim priča, koje pamtimo u celini ili u delovima, važni su i junaci. Tako ja imam čitavu svoju družinu junaka iz knjiga, koji su uvek tu, kao prijatelji iz detinjstva sa kojima se dugo nisam videla. Ne mislim na njih svakoga dana ali ih volim, pamtim i osećam. I rado im se vraćam.

Kad je bila mlada, Jagoda je mislila da nikad ne bi mogla da se uda za čoveka bez snova. Međutim, njen muž je čovek koji ne ume da sanja, a ona tvrdi da je to zato što ne čita knjige. U čemu se još ogleda razlika između ljudi sa čitalačkim iskustvom i književnom svešću i onih drugih?

– Suštinska razlika je u osećanju sveta oko sebe. Pa zatim i doživljaju samoga sebe. LJudi koji čitaju knjige imaju bogato izgrađen unutrašnji život, neslućeno bogatstvo, gotovo nezamislivo uređen svet u sebi. Ko je spreman da živi u dva sveta istovremeno ima veće šanse da (p)ostane srećan. A tome ipak svi težimo koliko god da smo međusobno različiti.

Želeći da podeli sa mužem i trenutke sanjarenja, junakinja mu preporučuje za čitanje samo deo knjige DŽulijana Barnsa. Videći da to ne pije vodu, u jednom trenutku razmišlja – šta će njemu Barnsov raj, kad on ima svoj. Da li mu ponekad iskreno zavidi kao Tonio Kreger svom najboljem drugaru?

– To me podseća na onaj fazon kad nekoj glupoj osobi kažemo „E, da mi je tvoj mozak na nedelju dana da se odmorim!”. Možemo da idemo dotle da nekome ko je siromašniji od nas (pa i duhovno) zavidimo, ali kad bismo stvarno došli do trenutka u kome bi nam bilo omogućeno da se sa tom osobom zamenimo, sumnjam da bi bilo onih koji bi se na to usudili.

Jagoda ne zavidi svom mužu, naprotiv, ona decenijama pokušava da ga uvuče u svoj svet. Smatra da će njegov život biti ispunjeniji samo ako uspe da mu pridoda nove impresije. Ali on se ne da... a ona ima potrebu da mu dokaže da greši...

U suštini, to je jedan od veoma važnih slojeva „Začaravanja” – kako naterati onog do koga nam je stalo da se obogati.

Čitajući posvetu u jednoj knjizi, Jagoda pronalazi izjavu ljubavi upućenu njenoj baki (koja nije od deke), i tako otkriva tragove bakinog ljubavnog života. Posvete na knjigama su poseban dar, ali i neobičan i zanimljiv način da se kaže „volim te”?

– Posvete u knjigama su možda i najbolji način da se izrazi osećanje jer se ono što mi napišemo vezuje za ono što se već nalazi u knjizi. Ako uspemo da nađemo sponu između te dve priče ostavićemo neizbrisiv trag, koji će biti veoma dragocen osobi do koje nam je stalo. A ostavićemo i utisak mistične, harizmatične osobe, koja iznenađuje.

Međutim, posle toga baka za Jagodu više nije baka, ona postaje izvesna Dragojla Marković. Štaviše, sumnja se da je Onog Pravog gđa Marković pronašla u svetu literature...

– Retke su strastvene čitačice koje nemaju simpatije, muževe ili ljubavnike u knjigama. Jedna mlada pesnikinja mi je pričala kako godinama skuplja materijal o Milošu Crnjanskom i pravi se da mu je supruga. A da bi to bilo verno i da bi sama sebi u to poverovala mora da zna sve o njemu! Nemamo svi tu sreću da naiđemo na onog pravog u realnom životu, a kad nam je već data mogućnost da maštamo...

U poglavlju „Postkarnevalska besmislenost sveta” očekuje nas seminar o ljubavi. Suludost ovakvih priučavanja leži i u istini da je, kako je rekao jedan naš pisac, „ljubav je za svakog nešto drugačije”?

– Pristalica sam teze da ljubav nije osećanje već volja. Mi želimo, hoćemo i trudimo se da nekog volimo, a to nije lako. Ponekad nam je potrebna pomoć da u ljubavi istrajemo i koji god da nađemo način, ma kako suludo zvučao, ja sam za!

Mirjana Sretenović

21.07.05

„Začaravanje“ nije ljubavni roman, nije roman koji nudi jeftine životne poruke i pobude kako treba živeti da bi bio uspešan, „Začaravanje“ nije roman o seksu, o sitnim dušama, o usamljenicima, o ženama koje drže dijete da bi bile lepe. Na pitanje a o čemu jeste, mlada spisateljica Mina Miljković, čiji je roman „Začaravanje“ upravo objavljen u izdanju „Samizdata B92“, kaže da je njen novi roman „putovanje kroz svet književnosti koji su za sebe izgradile dve prijateljice i on dokazuje kako se od pročitanih knjiga može živeti“.

Ko je Jagoda?

- Ona je obična Beograđanka, žena u zrelim godinama koja se ponaša kao devojka, razmišlja, sanjari i živi kao devojka. I to zahvaljujući književnosti. Jagodin život se, naime, zahuktava kada se njen stvarni život preplete sa njenim paralelnim životom u književnosti, praveći joj totalnu zbrku. Već na prvim stranicama knjige Jagoda i njena prijateljica Sofija kreću u pohod na sveti gral - običnog čoveka, pravu ljubav. Njihovo putovanje ne bi bilo neobično da one već nisu našle svoje prave ljubavi. Međutim, ne može se ni zamisliti koliko će se ova ljubavna priča iskomplikovati kad se pored njihovih muževa u nju uključe pisci sa polica biblioteke, junaci iz književnosti i preminula baka sa svojom misterioznom ljubavi.

Na koji način se junaci iz literature „transportuju“ u Jagodin život?

- Jagoda čita knjige iz biblioteke nasleđene od svoje bake. Ona ima veliku sreću, za razliku od većine ljudi, nasledila je biblioteku, nije, znači, morala da troši godine i godine, pronalazeći knjige koje voli. Ona je zapravo trebalo samo da sedne naspram tih knjiga i začaravanje je moglo da počne. Jedna od teza koje se provlače u mom romanu jeste i ta da je književnost već odavno napisana i samo se sada stare knjige doštampavaju za nove generacije. Ako se za tu količinu zakači neka nova, dobro je, ako ne, neće se ni primetiti.

Živite u Srbiji danas i to se ne odražava na zbivanja koja roman prati?

- Moj roman je sanjarenje o nekom drugom paralelnom svetu. Ja sam ponosna što on može da se čita u bilo kom delu sveta, što bismo na osnovu svih tih junaka romana kojih ima mnogo mogli da otvorimo milijardu tema. Henri Miler i Anais Nin tek nemaju veze sa ovim Beogradom i Srbijom danas, nema ni Madam Šoša iz „Čarobnog brega“ Tomasa Mana ili Lidija iz Saramagovag romana. Svi oni otvaraju velike priče, a na čitaocu je da odabere koja je za njega bitna. Književnost, po mom mišljenju, ne treba da ima velike veze sa stvarnošću.

Da li je pisanje promenili vaš život ili to tek očekujete?

- Moj privatni život se nije promenio i dalje sam profesor književnosti koji piše. Bila bih najsrećnija na svetu kada bi u Srbiji moglo da se živi od pisanja i kada ne bih morala ništa drugo da radim.

Džoan Rouling, na primer, lepo živi od pisanja.

- Zato što piše na engleskom. Setimo se kakve je fenomenalne romane i priče napisao Pekić. Da je pisao na engleskom jeziku, sigurno bi prema svakoj njegovoj knjizi već bio snimljen po jedan film, „Atlantida“, „Besnilo“ na primer, to bi mogli da budu vrhunski filmovi, ali su napisani na srpskom a ne na engleskom.

Zašto ste naslov preuzeli baš iz pesme Branka Miljkovića?

- Branko Miljković je duhovni muž jedne moje junakinje Dragojle. Tokom jedne večere svi junaci razmenjuju stihove kao svoje misli i osećanja. Na neki način reč je o konceptu po kome se poezijom može razgovarati. Nije potrebno umetati ništa osim stihova.

Promenili ste izdavača, zašto?

- Ja sam svoj roman poslala elektronskom poštom urednici „Samizdata“ Tanji Petrović sa predubeđenjem da ga, ako ga i pročita, neće objaviti. Ne zato što nije dobar, već zato što sam mislila da oni neće objaviti ništa domaće što nema veze sa politikom, sa Srbijom i dešavanjima devedesetih. Međutim, ništa lakše mi se u životu nije dogodilo od objavljivanja romana.

Za razliku od većine savremenih domaćih pisaca, vaši junaci imaju sasvim obična domaća imena.

- Dosta je bilo Žoržova, Džonova i sličnih imena kojih je dovoljno na onim jezicima kojima pripadaju. Savim sam zadovoljna Darinkom, Jagodom i sličnim imenima.

Željko Jovanović