YU puzzle

07.12.13

Hrvatski pisac Rade Jarak nedavno je objavio svoj novi roman YU puzzle. Vest ne bi bila nimalo neuobičajena da nagrađivani zagrebačko-dubrovački autor nije odlučio da svoje novo delo premijerno publikuje u beogradskoj Laguni.
Time on u praksi postaje bliži srpskoj književnoj sceni nego matičnoj, ne samo zbog činjenice da je u Srbiji već objavljeno nekoliko pohvalnih prikaza „jugoslovenske slagalice“ nego i stoga što je knjigu moguće kupiti u Srbiji, ali ne i u Hrvatskoj. Preorijentisanje Radeta Jarka na ovdašnji teren dodatno dobija na težini utoliko što YU puzzle otvaraju novu Laguninu ediciju Plavobelocrveno, i što je roman uredio ugledni prozni pisac Igor Marojević. O većini tih momenata hrvatski pisac govori za Danas.

Ne samo po naslovu, vaš novi roman je prilično jugoslovenski fundiran. Da li je to neka nova ideja ili ste se sličnim zamislima vodili i ranije?
- Pokušao sam, nakon nekoliko godina raznog književnog eksperimentiranja, napisati „klasičan“ roman koji bi se bavio poviješću Jugoslavije. Nešto slično radio sam prije desetak godina u Duši od krumpira. No, taj se roman događa u jednom danu, septembra 1949. godine i tiče se Informbiroa. Dakle, stvar se u njemu razvija iz jedne točke, dok je zamisao Yu puzzle podrazumijevala policentričnost i višedimenzionalnost perspektiva. Duži period, svakako. Recimo kao što je radio Tolstoj u Ratu i miru ili Fokner u svojim ciklusima o američkom jugu. Yu puzzle obrađuje sve faze Jugoslavije, od kraljevine, preko Drugog svjetskog rata i socijalizma, sve do danas.

Da li je takva zamisao diktirala zaseban prozni postupak?
- Tema je, kao takva, tražila obuhvatnost: široki romaneskni potez, a u isto vrijeme i precizne detalje raznih sudbina likova koji se u romanu pominju. Njihove individualne i neponovljive živote. Budući da je roman pitanje sadašnjeg vremena, morao sam proći kroz sudbine svih tih likova i bar nakratko živjeti i njihove živote. Morao sam aktivirati maštu, a opet sam bio ograničen stvarnim historijskim faktima, stvarima koje su se zaista dogodile i koje svi mi, i Srbi i Hrvati, svi „obični“ ljudi, prilično dobro poznajemo.

Impresivna je galerija likova koji defiluju vašim romanom. Ovo ne samo zbog njihovog broja nego i međusobne različitosti. Prema kojem liku je pisac, da kažemo, najprisniji?
- Neke od svojih likova sam s vremenom jako zavolio, saživio se s njima. Volio sam tako Teklu i Milenu Romić. Tako to na kraju ispadne: neki vas likovi snažno povuku, odvedu u svoj svijet. Volio sam i Romana Romića. Tekla mi je bila zanimljiv lik jer je potaknula jednu suvremenu temu, danas vrlo aktuelnu. U Hrvatskoj je upravo referendum o „pitanju braka“ vrlo čudna stvar koja je uznemirila čitavo društvo. Tekla je, naime, homoseksualka. Ali nikako ne može da pronađe pravu ljubav, da nađe iskreno privrženu životnu partnericu. Stoga sam imao poseban odnos prema Tekli, kao svom liku, posebnu simpatiju.

Već ste se susretali s pitanjima zašto ste novi roman objavili u Beogradu a ne u matičnoj sredini?
- Od srpskih pisaca jako sam volio i volim knjige Danila Kiša, zatim Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i mnoge druge. Srpska i hrvatska književnost povezane su na poseban način, rekao bih. To je jedinstveni fenomen u svijetu, ne znam da li igdje postoji sličan odnos. Primjeri „razmjene“ pisaca su brojni, od Andrića, Matoša, i tako dalje. To je zbog toga jer su jezici jako slični, praktički isti. Stoga su Srbi i Hrvati uvijek upućeni jedni na druge, željeli to priznati ili ne. A osim toga, u tržišnom smislu, zajedno su veći, zajedničko tržište nosi veći potencijal za razne projekte i povećava poduzetničku energiju. Zašto bi to bilo loše za razvoj književnosti na ovim prostorima, pitam se. Dapače, to je može samo unaprijediti. Zato sam odlučio da Yu puzzle objavim u Beogradu. Smatram da su obje književnosti dovoljno kvalitetne, i u ovom trenutku, te da bi uz određene dodatne napore mogle dati dobre rezultate.

Domagoj Petrović

Promocija

Druga promocija romana YU puzle Radeta Jarka biće održana 13. decembra od 19 sati u prostoru beogradske Ustanove kulture Parobrod (Kapetan Mišina 6/a). Osim autora, govoriće i urednica književnog programa u UK Parobrod Katarina Lazić.

01.07.14 Polja

Postoji neka tajna veza između igre slagalicom i samog čina pisanja. Štaviše, neka vrsta simboličkog odraza kada se posvećenost jednoj vrsti kombinatorike u cilju dosezanja rešenja u sveobuhvatnoj slici i smislu kao u ogledalu odražava u kombi natorici rečima i postupcima, traganju za celovitom slikom događaja i misli koje preduzima pisac dok sebi i drugima priređuje jednu igru zavođenja „višeg reda“. Bilo da mu pripisujemo onako starinski, romantično i naivno ulogu demijurga ili ga u modernom duhu vremena kraja svake modernosti poništavamo i puštamo da ide za zakonitostima koje sama priča stvara, a ne obrnuto, svakako prisustvujemo uzbu dljivom otkrivalačkom procesu. Pisac Rade Jarak, autor nekoliko romana i zbirki priča, u romanu Yu puzzle predstavlja dvostruko zanimljivu priču i direktno pozi va na razmišljanje o već pomenutom odrazu.
Na planu strukture, Jarak stvara jednu književnu slagalicu. Na idejnom planu, pokazalo se da učinak ne bi bio ni približno tako upečatljiv bez tog i takvog struk turnog rešenja. Pisac bira motiv koji je na ovim prostorima često literarizovan, koji je imao mnoge srećne i nesrećne interpretacije, ali koji je, izgleda, u temelju bavljenja ne samo književnošću već je opšti, humanistički i civilizacijski motiv u neizbežnoj priči o dijalektičkom poretku stvari. Raspad, dekonstrukcija, poni štavanje, nestanak... Motiv propasti, ili tačnije motiv propadanja porodice Romić, jedne dubrovačke porodice koja je ukrstila srpsku, hrvatsku i japansku krv proteže se u tri dela romana, u vremenskom rasponu od sedamdesetak godina.
„Nekada su u vrtu rasle dve palme. Visoke i tanke.“ Uvodna je rečenica romana, ona koju izgovara Đorđe Romić, jedan od sinova starog Kika Romića. Godina je 1968, a mesto, stara porodična kuća Romićevih. Ovu rečenicu i ovu godinu mogli bismo označiti kao početak igre pazlama koje do kraja valja složiti i dobiti rešenje. Ono koje će sugerisati mogući odgovor na pitanje ne samo o rastakanju jedne porodice već i rasula jedne zajednice, jugoslovenske u ovom slučaju. Iz perspektive te, 1968. godine, a prostorno, iz dvorišta kuće koja postaje čvorna tačka i simbol najpre jedne integracije, a potom dezintegrisanosti zajednice, ideja i ličnosti koje su omogućavale njen opstanak, Đorđe evocira jedno drugo vreme. Ratne četrdesete i događaj kada je među tim palmama, visokim i vitkim, život izgubio jedan Nemac. Ta uvodna, početna kockica slagalice ujedno je ekspozicija radnje, kada Đorđe jezgrovi to i efektno uvodi u priču likove, najstariju kćerku Anu, Jovanu koja je jednog leta pedeset treće isekla vene u kupatilu te stare porodične kuće, Romana i Teklu, decu njegovog brata Zorana, generala JNA oženjenog Japankom. „Pomešaše se srpska, hrvat ska i japanska krv“, govori Đorđe, „to nije moglo na dobro da izađe.“ Slika ranjenog Nemca koji je „došao da umre” tu, među visokim i vitkim palmama jedne „uklete” kuće postaje tamni okvir za sliku o životu pod večitom Senkom smrti. Ta smrt iz vreme na četrdesetih godina dvadesetog veka stoji kao ragastov na vratima zdanja koje će se vremenom, tokom narednih pedeset godina postepeno pretvoriti u ruinu. Jarak poznati motiv o „ukletim” porodicama i propastima kroz vreme, koristeći upravo postupak slagalice, dakle, nelinearno, skokovito predočavanje dešavanja, koje u uzročno posledični niz tek čitalac naknadno dovodi dešifrujući slike i značenja ispajajući ih u celinu, tematizuje da bi otkrio ono iznutra. Taj fatum ukletosti, pre mešta iz isključivo domena spoljašnjeg i motiviše onim iznutra koje tek u sudaru sa zakonitostima zajednice dovodi do reakcije. Porodica Romić pamti vreme pre Drugog svetskog rata, prolazi kroz ratni nemir, opstaje u vremenu socijalističke zajednice i okrnjena, kroz likove Romanove dece, Nikole i Milene nastavlja, ali van Dubrovnika i izvan jedne celovite zemlje. Vremena koja su u fokusu priče, turbu lentna su vremena bila. Drugi svetski rat koji je porodica Romić prošla pod zna menjem partizanskog pokreta i ono mirnodopsko, u kojem su „uživali” u zaslugama stečenim u pokretu otpora, opstaju u kontekstu priče o fatumu ukletosti samo kao prividna dinamika koju, u biti, pokreće mehanizam nekih unutarnjih, htonskih sila, na prvi pogled nesvodivih na bilo koju poznatu mernu jedinicu racionalnog. Dva ključna događaja u radnji romana važna su za to. Samoubistvo Zoranove kćerke Jele ne i nestanak supruge Ai koju je upoznao u dalekom Japanu i kao po matrici najbolje ispričanog melodramskog štiva uveo u porodicu Romić.
Ova dva događaja u tkivo radnje romana uvode element trilera koji se rešava opet po modelu slagalice. Dakle, ne intervencijom samog pisca, već aktivnim čita očevim učešćem u igri slagalicom, kombinacijom sličica, koje tek post festum, kada se knjiga zaklopi, donosi rešenje. Ali i tada, kada se formalno reši misterija, ostaje i opstaje do kraja nerazjašnjen motiv, Jelenin za samoubistvo i Ain za to da napusti muža i ode u Italiju sa čovekom koji je tokom Drugog svetskog rata pripadao strani suprotnoj od one za koju se njen muž borio. Kao što najčešće biva u porodič nim sagama, posebno onim koje prate neminovnu silaznu putanju koja vodi do rasta kanja i propasti, i u Yu puzzlama gotovo da nijedan lik ne odlikuje tendencija ka integrisanju, pre bi se reklo da su psihičke i mentalne konstrukcije likova od one posebne vrste materijala neuklopljive u okolinu. Mimikrija tu nije moguća, i kada pripadaju zajednici, onoj pre Drugog svetskog rata ili onoj posle, to je labilna veza svakoga momenta sklona pucanju. Zoran, general JNA lako će u sebi pronaći detektor za otkrivanje i raskrinkavanje slabosti jednog sistema i privida o bratstvu i jedin stvu. „Posmatrao je sitne duše kako lome veliku ideju”, da li ga je ta preosetljivost na istinu tek maskiranu velikim parolama odvela u smrt ili ćerkino samoubistvo i ženin nestanak, može se nagađati, ali je jasno da specifična težina njegovog bića biva onaj neizbežni fon na kojem se ogleda kolektivno biće jednog vremena. A ono je privid vrline, mreža izdaja i prevara, tmurno lice stvarnosti pod maskom har monije. Slično njemu, i lik najstarije kćeri Ane ostaje da biva večito neuklopljen u sredinu kao i Teklin lik koju lezbijske sklonosti nužno skrivane od okoline vode u daleki Japan, gde će tragično završiti. Kada Jelena u poslednjim trenucima svesti evocira svoj život, čitamo opis koji reflektuje suštinu odnosa upravo tih i takvih jedinki osetljivih na nečasne kaprice stvarnosti i okoline.
„Moj život trebao je biti miran i proziran kao voda na površini jezera u kojem plove zlatne i srebrne ribice na čijem se dnu lagano njišu mekane trave. Ali nije bio takav. Bio je pun boli i iznenađenja... kao da je netko bacio bombu u jezero i ono nestalo u vrtlogu...” Koren svih tragičnih nesporazuma, poznato je, vodi upravo iz disproporcije između očekivanog i ostvarenog i sve velike priče ispričane kroz istoriju, proizvod su jednog neslavnog traganja za ostvarenjem sna. U Yu puzzlama, takav san sanjao je Zoran pre Drugog svetskog rata, sanjale su ideološki suprotsta vljene strane tokom rata, sanjali su svi oni učesnici igre zvane bratstvo i jedinstvo posle rata. Yu puzzle su, u stvari, priča ne o toj nepomućenoj površini jezera već upravo o onoj bombi bačenoj u njega. I tu se sada pomalja još jedan važan motiv ce lokupne priče, važniji od same porodice Romić, važniji od samog rata, od svih snova zajedno koje likovi sanjaju, taj motiv nesreće koja, na prvi pogled dolazi niot kuda. Nesreća je sam rat, nesreća su sva ona bajkovita očekivanja od života, nesreća su sve iznenadne smrti i nestanci, nesreća je sva ona neuklopljenost u sredinu, nesreća biva i miran lik Japanke Ai koji se njenom mužu na kraju životnog puta ukazuje kao mirna maska pod kojom je ključalo njemu nešto zauvek nepoznato. Nesreća je i jedna društvena zajednica koja se poput porodice Romić raspala na bezbroj ma lih snova koji će nastaviti da žive u očekivanju najmlađih potomaka porodice Romić, a koji će biti prekinuti još jednim nadolazećim ratom, onim iz devedesetih godi na dvadesetog veka. Parafraziramo li jednog velikog pisca, rekli bismo da je sreća uvek prepoznatljiva i opšta, dosadna skoro u takvoj svojoj pojavnosti. Nesreća je već nešto drugo, pokretljivija, dinamičnija strana dijalektičkog procesa, gotovo za služna za njega.
Kada kažemo da je Jarak u svojoj pripovesti o jednoj porodici apostrofirao upra vo ono neuklopljivo, specifično, različito u likovima što ih je markiralo kao tragične i omogućilo priču o propasti, primećujemo jedan važan segment romana. Onaj bez kojeg priče skoro da ne bi ni bilo i onaj u čijem središtu je odgovor na Jelenino pitanje „tko je bacio bombu” na mirnu površinu jezera. Od početka do kra ja pripovesti, kroz sva tri dela po kojima su razasute kockice i koje čitalac kao u svakoj igri treba da složi hronološki i reši rebus, imamo pripovedanje koje pred stavlja, a ne objašnjava. Početni ton romana, uspostavljen već u onoj slici dveju palmi, visokih i vitkih, sugeriše narativ sećanja. Ono je uvek uslovljeno pozicijom pripovedača, onog ko se seća ili onog ko predstavlja stvari. Kada događaji dobiju ubrzanje i kada tokom pripovedanja postaje jasno da sve ide samo ka jednom kraju, nestanku, rasulu i smrti, jedina vizura koju Milena, najmlađi potomak porodice Romić ima, jeste ona o neminovnosti takvog kraja. „Sve se vrti, sve nestaje i množi se u vrtložnom previranju, nizu slučajnosti, užitaka i boli... nepredviđenih situacija. To je život.“ Moćna poslednja rečenica, ali svakako i najproblematičnija u kontekstu postavljenog Jeleninog pitanja ko je bacio bombu na mirnu površinu je zera, ili, tačnije, jesmo li odgovorni za to. Ono htonsko, neuklopljivo, specifično u likovima, ne postaje više samo znak raspoznavanja koji odvaja jedne od drugih i jednostavno ih pozicionira samo kao žrtve jedne neminovnosti zvane „to je život“. U kontekstu celokupne priče o raspadu na mikro planu, jedne porodice i raspadu na makro planu, jedne državne zajednice, ono postaje tek povod za poseban vrednosni sud o tome, ne nosimo li i sami u sebi, kao neke mikro čipove, pritajene tempirane bombe. Sličice u slagalici postoje, pojedini, izdvojeni pojmovi, nezavisni jedni od drugih, ali ko sklapa puzzle?

Marija Nenezić

06.09.13 Danas

Svoj novi roman Yu puzzle nagrađivani hrvatski pisac Rade Jarak objavio je u izdanju Lagune, pre njegove premijere u Hrvatskoj, kaže se u saopštenju ove beogradske izdavačke kuće. Sa tom knjigom Laguna je pokrenula novu ediciju koja nosi naziv Plavo-belo-crveno, a koja ima za cilj promovisanje književnosti nastale na ex-yu području nakon raspada Jugoslavije. - See more at: Roman Yu puzzle govori o tri generacije jedne porodice i strastima, ljubavima i tragedijama njenih pripadnika, a Rade Jarak ubedljivo slaže komadiće jednog veoma burnog veka, saopštava izdavač. Početkom dvadesetih godina prošlog veka Romići su bili ugledna i stabilna srpsko-hrvatska familija iz Dubrovnika. Malo ko bi mogao da pretpostavi da će se život njenih članova kretati u neočekivanim pravcima, često i hiljadama milja daleko od rodnog grada. Ali nepredvidljivost se brzo meša u njihovu egzistenciju baš kao što obeležava ceo dvadeseti vek, koji je svojevrsni glavni junak ovog romana...
Iako je završio slikarstvo, književnost je glavna preokupacija Radeta Jarka. Dosad je objavio tri knjige poezije, eseje, tri knjige priča, šest romana (Kiša, Sol, Duša od krumpira, Enciklopedija očaja, Pustinje, Kaja), Japanski dnevnik (dnevnik) i novelu Wakamono.

Autor: K. L. D.