Vrtovi i reči

14.04.07 Politika

BEZ USTEZANjA
Vreme je za promene.
Naravno, u afirmativnom smislu, čisto da ne bude zabune. Srpska poezija je kako stvari stoje, u previranju, i to velikom. Novi talas mladih pesnika nudi, da tako kažem, umerenu revoluciju koja nema a priori negativan stav prema svojim starijim kolegama.
U prevodu, bukačka filozofija više nije na ceni.
U čemu je glavna stvar? U interaktivnijem odnosu pesnika i čitaoca na planu komunikacije, imajući u vidu da se poezija sve manje čita i da recepcija nije na zavidnom nivou. Situacija u kojoj ima više pesnika nego čitalaca nikom ne odgovara, najmanje samim pesnicima. Jednom rečju, rađa se poezija koja se okreće i koja se piše u „duhu vremena”, u kojoj je svaki čitalac vredan kao svaki stih i u kojoj nema mesta za ideološke predznake.

U tom smislu, spomenuću tri imena (naravno da ih ima mnogo više!).

Dragana Mladenović (1977) i njene tri zbirke pesama koje je do sada objavila „Nema u tome nimalo poezije” iz 2004, „Raspad sistema” iz 2005. i „Tvornica” iz 2006, objedinjuje poetiku lišenu svake konvencije i šablona. Draganina prednost leži u direktnom i nimalo uvijenom jeziku koji je na granici kolokvijalnosti, i koji, sigurno, trenutno najviše odgovara vremenu u kome živimo. Pesme su upućene mladoj generaciji, govoreći o stranputicama starije generacije. Jezički čiste, bez velikih metafora i simbola, ali u kojima preovlađuje jasan stav koji je očišćen od svake ideologije.

Samo neka nastavi!

Broj dva. Zbirkom „Gravitacija” iz 2005, Dejan Čančarević (1975) donosi nov glas u kome dominira poetika svakodnevnog i privatnog. Jeste, pesme su mu takve, bez kako on kaže „umetničkog imperativa i poetske hermeneutike”, u prevodu, ne letim visoko i ne ronim duboko. To je zdrav stav, bez ikakvih pretenzija. Naročito, ako se ima u vidu da umetnici na početku svojih karijera, kao po inerciji, upadaju u nerazmrsivo klupko koje se zove „umetničarenje”. Najvažnija Čančarevićeva crta je što je uspeo da pobegne od monotonije oveštalih tradicionalnih pesničkih tema i u svoju poeziju uvuče privatan život običnog čoveka.

U stilu Srđana Valjarevića (zar to nije dovoljno!).

Očekujem drugu knjigu!

I na trećem mestu, Milosav Gudović (1980). Njegova premijerna zbirka „Vrtovi i reči” iz 2006 je par exellance primer pro-moderne jezičke poezije koja korespondira sa savremenim jezikom. Gudović je uspeo da na malom, da ne kažem, fragmentarnom prostoru pokaže da je moguće osavremeniti i staviti zaboravljene reči u ovovremenski kontekst. Pisana u „tešićevskom” ključu, sa jakim ličnim tonom u prvom licu. Snažne i dinamične pesme u kojima ima pomalo i romantičarske tradicije.

Inače, Gudović je i filozof!

Još nešto. Srpski mladopesnički novi talas nije nikakav dogovoren koncenpt, ili ne daj Bože, manifest. Svako nastupa za sebe i zastupa svoje „vjeruju”. To je velika prednost, mislim, „škole” i „pokreti” su prevaziđene stvari posle dekonstrukcije. Ipak, čini mi se da postoji nešto oko čega bi se svi složili i ujedinili. To je da „pesmu treba prizemljiti”, božovićevski rečeno.

U to ime, dajem i svoj glas.

Marko Krstić

Uzrok

Ko je mogao predvideti sve te devijacije
Sve te devijacije protivrečnosti
Konflikte muke i bolesti čoveka
Našega veka
Recite mi
Ko je mogao predvideti sva ta
Ispoljavanja šovinističkih strasti genocid
Likvidacije političkih neistomišljeinka
Hajde rećiće mi
Ko je mogao predvideti lični teror
Sivilo birokratije vladavinu primitivizma
U svim tim humanim sistemima

(Iz knjige „Tvornica”)
Dragana Mladenović

Idealno trošenje ničega
Svaki je dan
moderna post dosada
nervoza u prstima
na dugmićima
daljinskog upravljača
sa kojeg izlizana nalepnica
poručuje
tvoja budućnost je

(Odlomak iz pesme „Idealno trošenje ničega”, iz knjige „Gravitacija”)
Dejan Čančarević

Vidik

Plamti nad mrtvim morem
svetiljka jedva čekana.

Troše se tvrdi jezici
pri staništima zmija i lastavica.

Netačne, nestašne pruge
vode kroz doline kamena.

Boravim,
trajem,
prolazim.

Kraja im ne nalazim.

(Iz knjige „Vrtovi i reči”)
Milosav Gudović

27.01.07 Danas

Na ovu premijeru, čekao sam dve godine! Prvo, pa ...znate već.
Ali tako vam je sa dobrim stvarima; traže vreme i posvećenost, preciznost i strpljenje, neprihvatanje kompromisa, višak ludila i suvišak energije. Naravno, i jednostavnost, kojom ću se obilato služiti u ovom tekstu.
Milosav Gudović(1980) je više pesnik nego filozof, iako mu je ovo drugo, akademsko opredeljenje. Ne mari! Setite se svetlog primera Sime Pandurovića....Bio je u krvi i govnima do guše, a još je pevao...kaže Gudović (pesma "Priča’’, str. 33). Sjajno! Čini mi se, da je ovaj stih, koji je ujedno i pesma i stih, Gudovićeva zbirka u ‘’malom’’. Kafka je u svom dnevniku zapisao da je postao pisac, tek kad je sa JA prešao na TI. Neko će reći, ali to je proza, kakve sad to ima veze sa poezijom, pa JA je sinonim za poeziju.
Može biti ne mora da znači.
Gudovića poezija pokušava da se odupre konvencionalnom (ne samo pesničkom!) ‘’japaizmu’’, znate ono, ja pa ja , i teži nekom drugom, ili drugima. ...Gde si da nazreš novo rođenje?... ili ...Svuda dugački redovi: za hleb, za mleko, za smisao... A kad govori u svoje ime, Gudović se ograđuje od patetike i patosa, ...
Ćorsokaci se otvaraju preda mnom...ili ...Ispraća me cika gudača u smeh... stajući na put šabloniziranoj tradicionalističkoj poeziji.
Ipak, Gudović je u neprekidnom ‘’sukobu’’ sa tradicijom. Hoćka se. Hoću-neću. Toplo-hladno. Otud, Gudovićevo naslanjanje na "jezičku poeziju’’, koju i sam na svoj način proširuje i nadgrađuje. Izdvajam - posmrčad, nevid, zlojed, kraču, avauču, sipljiv (kako li bi išao glagol od sipljiv!). Mimoilaze se različite poetike, Popina, Tešićeva, Lalićeva, ponekad i Simovićeva, ali bez pretenzija da se instalira u jednu od njih.
Ima li ova, posve zanimljiva knjižica, mana. Zavisi od ‘’horizonta očekivanja’’, eliotski rečeno. Ako je posmatramo u svetlu višedecenijske ultimativne utakmice ‘’jezičke’’ i ‘’narativne’’ poezije, ima. Mislim, Gudovićeva knjiga je par excellance promoderne ‘’jezičke’’ poezije (kao da mu nije prvenac!). A drugi tabor nije baš naklonjen, zmijama, krstovima, soframa, župama, svetim ruševinama, koprivama, da ne nabrajam dalje.
By the way, nisam navijač niti apologeta, ni ‘’ove’’ niti ‘’one’’ poezije (šta će mi to!). Sa te ‘’kineske’’ (čitaj:nepristrasne) pozicije, tvrdim da Milosava Gudovića treba čitati van tog (van)književnog konteksta.
Evo zašto!
Ovo sam tendenciozno ostavio za kraj. ...Vi oci maštanja u lažnom, pokislom... (‘’Kiša’’ - pročitati!). Neću preterati ako kažem, da je ovo glas jedne cele generacije. Idem dalje. Gudović nam prenosi zlata vrednu poruku, jer kao što treba razlikovati nacionalno od nacionalističkog, treba razlikovati i mit od mitomanije.I u toj poruci leži pokretačka energija ove knjige. Što na suptilan način ukazuje na jedno vreme u kome nismo razlikovali, i u kojem smo ‘’bosi potonuli u postojbinu’’!
A vi otvorite pasoš. Jer Gudovićeva knjiga je štampana kao pasoš, i to crvene boje (bravo za Treći Trg!). Za ovaj vam, ne treba granica.

Marko Krstić