Kristofer Houp, romansijer, pesnik i novinar, rođen je u Johanesburgu 1944, živi i radi u Francuskoj, a sebe naziva "lutajućim Južnoafrikancem".
Po objavljivanju prvih zbirki poezije Whitewashes (Belilo, 1971) i Cape Drives (Vožnje po Kejpu, 1974) za koju je dobio nagrade Thomas Pringle Engleske akademije Južnoafričke Republike i Cholmondeley, nagradu Društva pisaca Velike Britanije, Houp se sukobljava sa vlastima aparthejda i napušta Južnoafričku Republiku. Narednih petnaest godina provodi u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu, a potom, devedesetih, živi i u Moskvi i Beogradu. Sve vreme, međutim, u njegovim mnogobrojnim nagrađivanim delima preovlađuju teme koje se tiču rasizma i južnoafričkog društva uopšte. Njegov prvi roman Separate Development (Odvojeno razvijanje, 1981) odmah po objavljivanju zabranjen je u Južnoafričkoj Republici, a nagrađen priznanjem David Higham u Engleskoj.U Britaniji potom izlaze zbirke poezije In the Country of the Black Pig (U zemlji crne svinje, 1981) i Englishman (Englez, 1985).
Među proznim delima izdvajaju se Kruger’s Alp (Krugerov vrh, 1984), roman za koji je dobio nagradu Whitebread, The Hottentot Room (Hotentotska soba, 1986), Black Swan (Crni labud, 1987), My Chocolate Redeemer (Moj čokoladni spasilac, 1989), Darkest England (Najmračnija Engleska, 1996), Me, the Moon and Elvis Presley (Ja, mesec i Elvis Presli, 1997), Heaven Forbid (Ne daj bože, 2001), Ljubavnici moje majke (My Mother’s Lovers, 2007, Geopoetika 2012), The Garden of Bad Dreams (Vrt ružnih snova i druge priče, 2008) i Lov na anđele (Shooting Angels, 2011, Geopoetika 2013) i Džimfiš (Jimfish, 2015).
Njegov roman Serenity House (Kuća spokoja, 1992) našao se u najužem izboru za nagradu Man Booker.
Pored proznih dela, Houp je napisao autobiografiju White Boy Running (Beli dečak trči, 1988), putopis Moscow! Moscow! (Moskva! Moskva!, 1990), za koji je dobio nagradu udruženja PEN, kao i biografiju zimbabveanskog predsednika Roberta Mugabea Brothers Under the Skin: Travels in Tyranny (Braća ispod kože: Putovanja u tiraniju, 2003) i Pokretni kafe bluz: U potrazi za novom Južnom Afrikom (The Café de Move-on Blues: In Search of the New South Africa, 2018), književno putovanje koje istražuje sadašnju Južnu Afriku postaparthejda u kojoj su iznevereni nade i snovi o nepostojanju rasnih razlika.
15.09.11
Svet, ipak, ostaje isti
Kristofer Houp
Kristofer Houp, učesnik svetskog kongresa Međunarodnog PEN: Moj prvi dolazak u Beograd podsetio me na godine koje sam proveo u Moskvi
KADA sam sinoć uključio televizor u svojoj hotelskoj sobi i video da ponovo ima problema na severu Kosova, pomislio sam: “A, ponovo sam kod kuće”. Srbija i ovaj deo Balkana nikada ne izbijaju iz vesti - kaže Kristofer Houp, pesnik, pripovedač, romanopisac i novinar, jedan od učesnika 77. svetskog kongresa Međunarodnog PEN, koji se održava u Beogradu.
Pisac koji je rođen u Južnoj Africi, pripada britanskoj književnosti, živi u Francuskoj, u svoja dela predano uvlači nit multikulturalnosti. Houpove knjige zadiru u najznačajnije teme današnjeg vremena: problem diktature autoritarne vlasti, naročito malog čoveka pod diktaturom. Na srpskom su mu objavljeni: satirični roman o savremenoj Britaniji i svetu “Najmračnija Engleska”, zbirka priča “Vrt ružnih snova”, a uskoro će biti objavljena knjiga “Ljubavnici moje majke”.
Gost kaže da voli da putuje svetom i obilazi zanimljiva mesta.
- Drago mi je što sam ponovo u Beogradu, ranih devedesetih poznavao sam ovaj grad veoma dobro. Kasnih devedesetih i početkom 21. veka, dva, tri puta sam se vraćao ovamo, kako bih se podsetio svega što me je oduševljavalo i užasavalo na teritoriji koju nazivamo bivšom Jugoslavijom - kaže Houp.
DEMONI ISTORIJE
- ISTORIJA je nešto što osećate u kostima. Svako društvo ima svoje demone. U Velikoj Britaniji to je pitanje klase, to je ono što ljude progoni, u Rusiji to je duh Staljina, a u Africi preovladava osećanje da su Evropljani došli, sve preuzeli i naterali ljude da rade za njih. Stvari se menjaju, ali ljutnja ispod površine tinja, i dalje je prisutna - kaže Houp.
Jedini grad sa kojim može da uporedi Beograd je Moskva.
- Moj prvi dolazak u Beograd podsetio me je na godine koje sam proveo u vreme perestrojke i glasnosti u Moskvi. Osetio sam jaz između onoga što su mi govorili zvaničnici o Srbiji i onoga što su mi govorili domaći pisci uz kafu ili pivo. Razlika između ta dva diskursa, dve verzije, javnih laži i privatne istine bila je neverovatna. Ljudi ne veruju u ono što im vlada saopštava i ne mogu biti prevareni. To je ono što cenim i volim u vezi sa Beogradom - kaže Houp.
Kroz sva putovanja došao je do zaključka da su svi represivni režimi isti, da koriste isti jezik i metode.
- Bilo da je to Burma, Južna Afrika sedamdesetih ili Srbija devedesetih. Ponekad čak i pozajmljuju jedni drugima uniforme. Svaki put kada pomislim da sam završio novu knjigu i prijatelji mi kažu da se svet promenio nabolje, moram da se suočim sa činjenicom da je svet ostao zapravo manje-više isti - kaže pisac.
Houp ističe da se u zemljama u kojima su na snazi bili totalitarni sistemi, pretpostaljalo da će se velike promene koje su se desile vrlo brzo reflektovati u umetnosti, u filmu i književnosti.
- A zapravo to se ne dešava. U pitanju je vrlo bolan i spor proces u kome ljudi počinju da redefinišu način na koji razmišljaju o tome ko su i šta su, gde im je mesto u novom sistemu. Revolucije skoro bez izuzetka uspeju da razočaraju svoju decu. U periodu posle velikih promena, prisutna je mešavina osećanja nostalgije za onim što je bilo, nesigurnosti zbog onoga što se dešava i potpune neizvesnosti kako će stvari izgledati u budućnosti. Kada je Mandela izabran, očekivanja su bila astronomska. Svi smo pomislili da je vlast preuzeo svetac i da će se desiti čudo. Naravno, nikakvo čudo se nije dogodilo i ljudi u Južnoj Afruci su danas više razočarani, obeshrabreni i nesrećniji nego što su ikada bili. U savremenoj ruskoj i južnoafričkoj literaturi primećujem zajednički imenitelj - razočaranost i nestanak iluzija. To me je iznenadilo, očekivao sam da dođe do optimizma, nove nade da će svanuti nova zora. Mislim tu i na Srbiju. Postoji ona francuska izreka: “Što više se stvari menjaju, to više ostaju iste”. Ali stvari su se, ipak, promenile, ljudi su zahvalni čak i ako je krajnji rezultat raširena depresija - zaključuje Houp.
B. ĐORĐEVIĆ
