Vreme smrti i razonode

05.07.13

Jugoslavija je jedini emancipatorski projekat koji je ovde uspeo i prirodno je što to sada mora da se gura duboko pod zemlju... Ovo društvo dugo živi u stanju poricanja jer odbija da prizna šta smo, tokom devedesetih, uradili svojim susedima sa kojima smo normalno živeli u jugoslovenskoj zajednici. Tim pitanjima se bavimo onoliko koliko moramo i koliko nas nateraju iz inostranstva. Zastrašujuće deluje činjenica da se ovo društvo nadovezuje na zločin i na identitet koji je na tom zločinu stvoren
Pjesma beogradskog pisca i novinara Tomislava Markovića, Srpska duhovnost – objavljena u njegovoj zbirci Vreme smrti i razonode (VBZ, 2009) – nakon što je ovih dana osvanula i na portalu e-Novina, izazvala je ogorčenje i bijes anonimnih autora i komentatora desničarskih sajtova. Zašto?
Evo nekoliko stihova:

“Srpska duhovnost voli da smišlja zagonetke.
Koliko anđela može da stane na vrh bajoneta?
Koliko pređe leš ako ide peške?
Ako je mozak prosut, da li je glava polupuna ili poluprazna?

...

Srpska duhovnost je autobus koji vozi zarobljenike
na gubilište u Potočarima.
Hladnjača puna albanskih leševa.
Voz zaustavljen u Štrpcima.
Buldožer koji premešta zakopane ostatke ljudskih tela.
Srpska duhovnost je uvek u pokretu.”

Šta je to, dakle, u Markovićevoj poeziji koja, kako kaže Vladimir Arsenijević, “može da vas nasmeje ali i da vam sledi krv u žilama”, toliko razljutilo ovdašnje patriote, te tradicionalne čuvare srpske duhovnosti? Koji tačno dio im je zaledio krv u žilama? Da li su se nečemu i nasmijali? Zbog čega su, najzad, predlagali da se taj prokleti pisac-izdajnik nagradi nekom od “kazni poznatih još iz vremena bogumila”?
„Reagujući na pesmu Srpska duhovnost, opskurni nacionalistički sajt intermagazin.rs objavio je moju fotografiju uz prigodno objašnjenje: Ako niste znali kako izgleda najgora mržnja prema Srbima, sada možete da vidite i da pročitate“ – kaže Tomislav Marković. „Anonimni autor je moju pesmu protumačio kao poziv na klanje Srba, na nekakvo „novo Jadovno“, na „novi Jasenovac“; optuživao me je da sam izdajnik, mrzitelj svega što je srpsko... Na to su se, naravno, nadovezali čitaoci koji su u svojim komentarima predlagali odsecanje jezika, glave, sakaćenje i ostale kazne poznate još iz vremena bogumila.“

DANI: Znate li ko je vlasnik sajta?
MARKOVIĆ: Radomir Dmitrović Ratko, stari kadar Slobodana Miloševića i aktuelni glavni urednik Večernjih novosti.
Pošto su tekst sa intermagazina preneli ostali „patriotski“ sajtovi – među njima i Srbin. info – ubrzo su na adresu e-novina počele da stižu pretnje koje smo uredno objavili. Tim povodom se najpre oglasilo Udruženje novinara Srbije, a onda je u našu redakciju stigla policija. I, nećete verovati: prvi put sam osetio da me ova država tretira kao svog građanina.

DANI: Kako to?
MARKOVIĆ: Poučeni iskustvom prethodnog plavo-žutog režima – kome su e-novine bile konstantna meta - očekivali smo da će policija, država i establišment nastaviti da nas zlostavljaju. Međutim, na naše zaprepašćenje, tokom razgovora sa inspektorima, Petar Luković i ja smo zaključili da sa tim ljudima zapravo delimo dosta slične stavove po pitanju desničarskih organizacija, kao i o poštovanju sloboda i ljudskih prava. Najveći paradoks je to što...

DANI: Što ste otkrili da inspektori obožavaju Volt Vitmena?
MARKOVIĆ: Ha ha. Nismo stigli do književnih preferencija, držali smo se teme. Iznenađen sam dobrom reakcijom policije, ali ne bih baš preterivao. Paradoks je što se na kraju, ispostavilo da na pretnje smrću pesnicima ne reaguju ni književna udruženja, ni PEN centar; reaguje policija koja, kažem, pokazuje razumevanje za slobodu izražavanja.

DANI: Zašto ne reaguju udruženja pisaca ili PEN centar?
MARKOVIĆ: Pretpostavljam da ne žele da talasaju. Uostalom, setite se i da je povodom čuvenog slučaja Ugričić-Nikolaidis srpski PEN centar reagovao tek kada im je iz inostranstva na to skrenuta pažnja. I tada su napisali saopštenje koje su, umesto da ga proslede medijima, objavili na svom sajtu. A njihov sajt je, poznato je, veoma posećen i čitan. Najzad, ako već govorimo o ćutanju književnih udruženja, nemojte zaboraviti da nas iz Betona i e-novina ti ljudi doživljavaju kao neprijatelje.

DANI: Zašto?
MARKOVIĆ: Pre svega zbog toga što imamo drugačije poglede na srpsku kulturu, srpsku duhovnost i na sve ono što se od kraja osamdesetih događalo na prostoru bivše Jugoslavije. Tim ljudima se, recimo, ne dopada to što saradnici Betona i e-novina misle da je kultura – s obzirom na to da su devedesetih mnogi pisaci i intelektualci stavljeni u službu beogradskog zločinačkog režima - bila ozbiljan saučesnik u zločinu raspada zemlje. Mnoge nacionalističke ideje o takozvanom srpskom duhovnom prostoru, o ugroženom srpskom narodu koji se za svoja prava bori tako što kolje naokolo bile su generisane iz sfere kulture, odakle su se lagano prelivale u polje politike. Što reče moj kolega iz Betona, Miloš Živanović: Pisci su poročni ljudi, lako se odaju genocidu. Uostalom, sećate se da je Slobodan Milošević svoju političku karijeru započeo tako što je najpre osudio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, da bi ga, samo godinu dana kasnije, prihvatio kao svoj program.

DANI: Akademik SANU, Dobrica Ćosić, tvrdi suprotno: za propast zemlje i gubitak Kosova su, kaže, krivi svi – od Titovih komunista, preko Slobodana Miloševića i DOS-ove vlasti do ovih danas. Zanimljivo, sa tog spiska je sebe izostavio...
MARKOVIĆ: Društvo u kome Dobrica Ćosić ima spisateljski, intelektualni ili politički autoritet je na dnu dna! Način na koji je Ćosić nedavno obećao da će se konačno povući iz javnosti neodoljivo podseća na sličnu „pretnju“ Emira Kusturice: posle zvaničnog povlačenja, čovek naprosto ne može da živi od njihovih intervjua i javnih nastupa. Ali, od nekoga ko je napisao „pohvalu lažima“ nije se ni moglo očekivati da će se držati onoga što je obećao.
Ako već govorimo o uticaju koji Dobrica Ćosić ima na duštveni i politički život Srbije, možemo slobodno reći da taj starac od devedeset i dve godine zapravo i nije osoba, nego paradigma; on je ideolog koji je, nažalost, mnoge ljude uspeo da opije svojim nacionalističkim idejama. Sećam se da je, recimo, Andreja Mladenović, opskurant i nekadašnji portparol Koštuničine Demokratske stranke Srbije, rekao kako je u politiku ušao nakon što je pročitao nekoliko romana Dobrice Ćosića. I ne samo Mladenović... Najzad, ne zaboravite da Ćosić i danas ima svoje književne naslednike.

DANI: Ko su Ćosićevi naslednici?
MARKOVIĆ: Pisci kao što su Vladimir Kecmanović, Marko Krstić, Slobodan Vladušić, Dejan Stojiljković; takozvana Grupa P-70.
U Beogradu je nedavno ponovo objavljen Ćosićev roman „Bajka“; u predgovoru, Marko Krstić Dobricu Ćosića upoređuje sa Džojsom! I to mrtav ozbiljan! Sa druge strane, Vladimir Kecmanović redovno govori na promocijama knjiga „oca nacije“ i SMB naracije. Ako se pitate čime je najizrazitiji predstavnik militarizovanog duha srpke kulture toliko opčinio pisce Grupe P-70, odgovor je veoma jednostavan: Ćosić je imao veliki uticaj na Srpsku književnu zadrugu gde je ova grupa dobila prostorije za rad, i na Službeni glasnik, u kome su ti pisci mlađe generacije dobijali veoma unosne poslove koji ne oduzimaju mnogo vremena, pa su lakše mogli da pišu i objavljaju svoje urnebesno duhovite knjige – doduše, bez namere autora da one takve i budu.

DANI: Grupa pisaca okupljena oko Betona je negdje generacija sa Grupom P-70?
MARKOVIĆ: Jeste. Generacija smo rođena sedamdesetih...

DANI: Kako to da imate toliko drugačiji odnos prema onome što se događalo na prostoru bivše Jugoslavije?
MARKOVIĆ: Prvo, ako govorimo o tom periodu, mislim da je situacija među mladim neuporedivo gora nego među starijima. Naprosto, ti ljudi su odrasli u nacionalizmu; rat i nacionalizam su bili vazduh koji su disali. I šta su drugo imali na raspolaganju?! Ništa! Nažalost, to osećanje je još uvek živo i tinja negde ispod površine. Iako će se možda ustezati da to javno kažu, u Srbiji većina mladih ljudi intimno misli da su Ratko Mladić, Radovan Karadžić ili Željko Ražnatović Arkan heroji koji su branili srpstvo.

DANI: Zato su na poslednjem koncertu Svetlane Ražnatović Cece djevojčice nosile majice sa natpisom: Volimo snajku Arkanove mame?
MARKOVIĆ: Naravno. U tom smislu, ovde je realnost zastrašujuća.
Za razliku od mladih ljudi o kojima smo govorili, kod pisaca Grupe P-70 pogled na blisku prošlost predstavlja mešavinu konzervativizma i lične koristi. Jer, uvek je mnogo profitabilnije javno govoriti ono što je u skladu sa politikom koju ova zemlja vodi ili sa Miloševićevim interpretacijama rata po kojima Srbija u njima nije ni učestvovala. Najzad, reč je i o manjku talenta, što je pojava koja veoma često ide uz nacionalizam... Nažalost, ti su ljudi legli na čvrsto memorandumsko jezgro i samo se nadovezali na kulturni model koji je ovde prevladao.

DANI: Koji je to kulturni model?
MARKOVIĆ: Ukratko, reč je o kulturi zločina, saučesništva i poricanja. Pored toga, to je i model koji insistira na nacionalnom identitetu, koji svoje utemeljenje ima u kosovskom mitu, u toj neodređenoj zajednici fiktivnog srpstva koja se temelji na maglovitoj, paramističkoj supstanci. Najzad, taj model je vidljiv i kroz težnju za širenjem srpskog duhovnog prostora povezanim sa nakaradno shvaćenim hrišćanstvom i pravoslavljem. Dakle, govorimo o militarizmu duha koji, naravno, ima veoma loše političke reprekusije na društvo u kome živimo. Taj identitet je totalitaran jer vas gura u određeni obor iz koga istovremeno isključuje sve druge – Bošnjake, Hrvate, Crnogorce... Ne postoji nikakav inkluzivni kulturni identitet koji bi, recimo, bio jugoslovenski...

DANI: Jugoslovenstvo i Jugoslavija su praktično zabranjene riječi...
MARKOVIĆ: Naravno. Jer, Jugoslavija je jedini emancipatorski projekat koji je ovde uspeo i prirodno je što to sada mora da se gura duboko pod zemlju. Ovo društvo dugo živi u stanju poricanja jer odbija da prizna šta smo, tokom devedesetih, uradili svojim susedima sa kojima smo normalno živeli u jugoslovenskoj zajednici. Tim pitanjima se bavimo onoliko koliko moramo i koliko nas nateraju iz inostranstva. Po mom mišljenju, zastrašujuće deluje činjenica da se ovo društvo nadovezuje na zločin i na identitet koji je na tom zločinu stvoren.

DANI: Koliko ste imali godina kada je počeo rat u Jugoslaviji?
MARKOVIĆ: Penaestak. U suštini, ceo moj život je zapravo odredilo to što sam u jednom trenutku svojim očima video kako ljudi postaju ljudožderi. Sećam se svojih finih, normalnih suseda koji su odjednom dobili želju da pobiju Hrvate, muslimane, Šiptare; drugi su im postali krivi za sve. A kažem vam: fini, porodični ljudi... Ceo život živim u strahu i sa saznanjem da su privid normalnosti i civilizovanosti zapravo samo kulise; sve to veoma lako može da skrene u nešto drugo i da završi u jezeru krvi.
Kao dečak od petnaestak godina, od te Jugoslavije sam veoma malo zapamtio. O onome šta se zapravo događalo devedesetih sam saznavao kasnije. Čitao sam knjige, „Srpsku stranu rata“, izdanja Fabrike knjiga, Žena u crnom, pratio ono što je objavljivao Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić... Iz tih sudskih zabeleški sam dobijao sliku dubine propasti. Sa druge strane, da sam se pouzdao u „regularne“ medije i knjige, nikada ne bih saznao šta se dogodilo. Kod njih se sve uporno poriče...

DANI: Kako razumijete to da danas poriču čak i oni koji to nisu činili devedesetih?
MARKOVIĆ: Možda je B92 u tom smislu najočigledniji primer: prodali su dušu đavolu, okrenuli se profitu i počeli da jure ono od čega se živi. Žalosno je kada vidite da ta televizija nacionalni identitet danas učvršćuje preko Novaka Đokovića. Kada nema Mladića, dobar je i Đoković, je li?! Nažalost, ovde je pobedio palanački duh i svi su nekako naglo zaboravili sve ono što su govorili devedesetih.

DANI: Vaš „Kulturno-propagandni komplet Beton“ je nedavno obilježio sedam godina postojanja...
MARKOVIĆ: Niko nije verovao da ćemo tako dugo opstati. A, eto...
Beton uglavnom pokušava da analizira vezu između ideologije i umetnosti, kao i da ukaže na ulogu književnosti u nacionalističkoj kontrarevoluciji. Tokom proteklih sedam godina, samo u rubrici Bulevar zvezda smo, recimo, objavili stotinjak tekstova o ključnim učesnicima velike artističke ratne akcije devedesetih, koje je pisao Saša Ilić. Pored kritike nacionalističkog modela, Beton se trudio i da uspostavi dobre veze širom regiona. Pre svega sa Kosovom sa kojim nemamo samo problem jezičke barijere, nego i problem dugogodišnjeg aparthejda i rasizma koji je – latentno ili javno - u odnosu na kosovske Albance ovde oduvek postojao. Budući da veoma malo poznajemo albansku kulturu, Beton je objavio antologiju mlađe kosovske književne scene „Iz Prištine, s ljubavlju“; istovremeno, u Prištini se pojavila antologija srpske proze „Iz Beograda, s ljubavlju“, posle čega su objavljene i pojedinačne knjige albanskih i srpskih autora, „Lirika pasa“ Miloša Živanovića i „Zveri vole otadžbinu“ Arbena Idrizija. Sledeće što očekujemo je knjiga razgovora sa Škeljzenom Malićijem.

DANI: Škeljzen Malići je, koliko znam, bio beogradski đak, student istorije umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, šezdesetosmaš...
MARKOVIĆ: Tako je. Kroz beogradski period Malićijeve mladosti i njegov život u Beogradu – dakle, kroz neku vrstu lične istorije – knjiga zapravo govori o istoriji jedne države. Uzgred, neko je ispravno primetio da je Škeljzen Malići jedan od boljih stilista na srpskom jeziku.

DANI: Vjerujem da su zbog onoga čime se bave ljudi okupljeni oko Betona prilično usamljeni. Kakva je to pozicija?
MARKOVIĆ: Miloš Živanović obično kaže kako nije usamljen; ima čak trojicu prijatelja. Dakle, nismo usamljeni. Sa druge strane, iako samostalan poduhvat koji nema institucionalnu podršku, Beton je oko sebe uspeo da okupi ne tako mali broj ljudi. Ne samo iz Srbije, nego i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Kosova. Širimo se...

DANI: Srpski hegemonizam drugim sredstvima?
MARKOVIĆ: Izvinite, ali Beton je uvek bio za saradnju bez dominacije, na ravnopravnim osnovama.

DANI: Rekli ste da ste se nedavno, kada je policija došla u redakciju e-novina, prvi put osjetili kao građanin koga država želi da zaštiti. Kako onda objašnjavate činjenicu da je ista vlast koja je pokazala želju da vas zaštiti vlasnika sajta intermagazin.rs - sa koga su vam stizale prijetnje - postavila za glavnog urednika Večernjih novosti?
MARKOVIĆ: Reč je zaista o perverznoj situaciji, o haosu u kome se ova država nalazi. Valjda je bilo očekivano i logično da proces približavanja Evropi, rešavanje pitanja Kosova ili borbu protiv kriminala i korupcije vode prethodna vlada i Boris Tadić kome je, uzgred, umesto ovoga što sam pobrojao, bilo važnije da, recimo, na Palama otvori školu „Srbija“. Zbog toga su građani ove zemlje doživeli da ljudi koji su devedesetih praktično bili učesnici zajedničkog zločinačkog poduhvata, nakon trinaest godina loše demokratske vlasti, sa izuzetkom Đinđićeve vlade, čine ono što je bio zadatak njihovih prethodnika. I to jeste perverzna, sumanuta situacija.
Kada je reč o imenovanju urednika Večernjih novosti, siguran sam da u okviru vladajućih struktura postoje razne struje – od onih tvrdih koje i dalje sanjaju snove o velikoj Srbiji do ovih drugih koji se trude da se prilagode novonastalim okolnostima.

DANI: Po pitanju podrške vladajućoj koaliciji, podijelila se i takozvana druga Srbija. Gdje je u tom smislu Beton?
MARKOVIĆ: Kažem vam: voleo bih da neko drugi dobija datum za početak pregovora sa EU, da neko drugi rešava Kosovo, da hapsi lopove, odbacuje Republiku Srpsku i Milorada Dodika... Nažalost, taj drugi to niti radi, niti je radio; rade ovi. Pored toga, budući da se Demokratska stranka (DS) i Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića ruše kao kule od peska, Srbija je izgubila alternativu. Što je, naravno, veoma opasno... Kaže se – prazno, pa zveči; e, DS i LDP su prazne, pa čak i ne zveče. A zašto ne zveče? Zato što tu odavno nema ničega!

DANI: Mislite li da će i zemlje bivše Jugoslavije prihvatiti Tomislava Nikolića, Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića kao što ih je prihvatio dio druge Srbije?
MARKOVIĆ: Koliko vidim, zemlje bivše Jugoslavije su polako počele da pokazuju razumevanje prema načinu na koji ovdašnja vlast vodi politiku. Verujem da postoji mogućnost neke međusobne saradnje, bez obzira na to šta su tokom devedesetih govorili ili činili ljudi koji se danas nalaze na najvećim državnim funkcijama. U tom smislu, simptomatična je Bosna i Hercegovina...

DANI: U smislu razumijevanja?
MARKOVIĆ: Da.

DANI: Kako to objašnjavate?... Kada sam, krajem devedesetih, prvi put otišla u Sarajevo, sjećam se da sam se osjećala veoma postiđeno; imala sam želju da se izvinim svakom prolazniku, konobaru, taksisti... Sa druge strane, oni kao da su jedini sve oprostili.
MARKOVIĆ: Način na koji Sarajlije reaguju je zaista neverovatan!... Kada sam prvi put otišao u Sarajevo, i sam sam, verujte, imao sličan osećaj. Kao i moje kolege iz Betona. Svi smo nekako nosili taj užasan, krvavi teret; u Sarajevo smo odlazili sa osećajem krivice... Nenad Dimitrijević kaže da je svaki pripadnik naše zajednice koja je tim ljudima nanela zlo dužan da se izvini. Jer onaj drugi nikome ne može unapred da veruje. Kako da zna da baš ti nisi radio nešto što je njemu ili nekome njegovom nanelo zlo? Ili da nisi spreman da to ponoviš. U tom smislu, sve ono što smo radili ili pisali poslednjih petnaestak godina, to je nekakav naš način izvinjenja. Kada me je, tokom jedne pijane noći, u Sarajevu verbalno napao čovek koji je sedeo za istim stolom, Hana Stojić je, sećam se, odmah stala u moju odbranu.
„Aman, čovječe!“ – povikala je. „Pa, njega ti u Beogradu doživljavaju kao Bošnjaka!“
Hoću da kažem da nas, srećom, ti ljudi ipak negde razumeju i da njihov odnos, bez obzira na to što su preživeli, nije isti prema svim pripadnicima naše zajednice.

Tamara Nikčević

*Tekst prenosimo iz prijateljskih BH Dana