Vreme s Gombrovičem

e bez
zaposlenja i mogucnosti da objavljuje, zivi uglavnom od prevodjenja - on je
preveo na madjarski Lukacevu Estetiku i Ontologiju, kao i pesnicka dela
Getea, Hajnea, Vedekinda, Rilkea, Brehta, Encesbergera, Paunda, Vilijemsa,
Eliota, Oudna, Ginsberga. Od 1978. do 1982. je dramaturg u cuvenom
kapodvarskom pozoristu, odakle je morao biti otpusten iz politickih razloga.
Kao stipendista raznih fondacija naredne cetiri godine zivi i radi u
Zapadnom Berlinu.
Najvaznija dela: Stizu bajne cinjenice (izabrane pesme, 1983), Dozivljeno
misljenje (razgovori sa Djerdjom Lukacem, 1985), Secanje na dobra stara
vremena (zatvorski memoari, 1988), Cvor (izabrane novele, 1995), Jagnje sa
petoro nogu (izabrani publicisticki spisi, 1996), Tajanstveni sarm slobode
(izabrani eseji, 1997). Napisao je dvadesetak drama, od kojih je vecina
izvedena na madjarskom, nemackom, engleskom i srpskom jeziku.
Na srpskom jeziku do sada su objavljene tri Ersijeve knjige: Zivotopis na
magnetofonskoj traci (poslednji intervju sa Djerdjom Lukacem, 1986), Valcer
sa stvarnoscu (1989) i Secanje na stara dobra vremena (1990), sve tri u
prevodu Save Babica.
Tesko je zanrovski odrediti ovu knjigu, koja je uslovno receno pisana u
formi dnevnika tokom cetiri godine (1990-1994), medjutim, Ersijeva knjiga je
nastala na temeljima jednog od najfascinatnijih dnevnika u svetskoj
knjizevnosti ovog veka. Dnevnika poljskog pisca i emigranta Vitolda
Gombrovica, coveka koji u avgustu 1939. godine krece brodom iz Poljske u
Argentinu na nekoliko nedelja, a sticajem okolnosti, zbog izbijanja Drugog
svetskog rata, ostaje u Argentini dvadeset i cetiri godine.
Oslusnimo "dijagnozu" samog Ersija: "Kada sam osetio potrebu za pisanjem,
poceo sam da listam njegovu knjigu, i najednom bi neko razmatranje ili samo
jedna sintagma, ili aluzija, asocijacija pokrenula u meni unapred neslucene
nizove dozivljaja, misli ili uspomena. U drugoj prilici bi neki dogadjaj
trazio materiju, formu, analogiju i tekst bi, premda uopste ne bih svesno
tezio tome, sam od sebe nasao pritoku u neku od reka univerzuma koji nosi
ime Vitolda Gombrovica".
Vreme s Gombrovicem nije samo Ersijev dnevnik, vec i zbirka eseja na
razklicite teme iz knjizevnosti i filozofije, knjiga memoara u kojoj govori
o svom odrastanju, jevrejstvu, erotici, homoseksualizmu, o godini 1956.-oj u
Madjarskoj, godinama emigracije u Berlinu, o Djerdju Lukacu, Hajnrihu fon
Klajstu, Alenmu Ginsbergu, o nacionalizmu, emigraciji i pre svega o Vitoldu
Gombrovicu. Na samom pocetku knjige Vreme s Gombrovicem Ersi poredi poljskog
pisca Vitolda Gombrovica sa imperijom, jer svi veliki knjizevni svetovi su
imperije.
"Uzalud citam Gombrovicev Dnevnik", kaze na jednom mestu Istvan Ersi,
"uzalud ga domisljam, uzalud ga razumem i osecam, ostajem izvan njegovog
junaka, ne osecam iznutra njegovu kozu, njegova samoca je, cak i ovako
izlozena, jedan sasvim drugi svet, i mada bih mozda i mogao da se probijem
iz sebe i u njega, i potom nazad u sebe, ali vec skupa s onim kosmosom, koji
je sticaj slucajnih okolnosti nazvao njegovim imenom".
U Gombrovicevom Dnevniku Ersi je otkrio jednu stvarnost, koja iako pripada
svetu knjizevnosti jeste stvarnija stvarnost od one (ili onih) u kojima se
autor Vremena s Gombrovicem krece. To je svet cije iskustvene taloge svako
ko kroci na put literature mora ponoviti, naravno na svoj nacin, i u jos
jednoj verziji, koja u mnogome potvrdjuje "dijagnoze" Vitolda Gombrovica.
Zanrovski neuhvatljiva Ersijeva knjiga, sva satkana od "meandara" i lucidnih
komentara, predstavlja uzbudljivu knjigu i onome ko o Gombrovicu malo zna, a
sigurno je da ce nakon citanja Vremena s Gombrovicem citalac pozeleti da
potrazi Imperiju Gombrovic, prvi, ili ko zna koji put, svejedno.