Vreme promena

15.10.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Da li naša društvena nauka može da prihvati raspravu o činjenicama koje svakodnevno dospevaju u javni tok kao poluinformacije, da razmatra događaje, vesti, feljtone, afere i ine skandale, a da pri tome ne bude sasvim upletena u lavirint laži i manipulacije? Na koji način bi sociolog mogao ovu fleksiju da podvrgne re-fleksiji, prosejavajući živo blato zbilje kroz sito teorijske provere, izoštravajući našu percepciju? Kako da dijagnostifikuje vreme u kome živimo i omogući učesnicima u sporazumevanju (ako ih uopšte ima), da bolje profilišu vlastite potrebe, ali i interese nacionalnih i društvenih zajednica kojima pripadaju? Može li se konačno ustanoviti nekakav drugačiji interakcijski model primeren našim uslovima, koji bi udario novi pravac javnom životu, ali ne projektovanjem nekakvog inžinjeringa „odozgo“ koji je, sprovođen decenijama unazad, odveo u bespuće istorije? Napuštajući prevaziđene doktrine, oveštale političke, kulturne i nacionalne kodove, mitove i predanja, raščaravajući svakodnevicu od velikih priča koje su bile u funkciji „odstranjivanja stvarnosti“, može li se ponuditi model društva koji prekoračuje sudbinska ograničenja tradicije, mentaliteta, naših naravi i sklonosti robovanju stereotipima?
Ova pitanja su svakako motivisala Savu Tubića, autora još jedne knjige socioloških eseja koja se pojavila u aktuelnoj publicistici, da se okuša u žanru koji je dogurao u proteklih godinu dana do gotovo dominantnog trenda u izdavaštvu. Zapisujući svoja razmišljanja i komentare iz dana u dan, povodom događaja datiranih od maja 2000. do jeseni 2002, on se potrudio da uspostavi distancu prema direktnim političkim konotacijama, stavljajući u širi ugao razmatranja nužne ciljeve (kako kaže „nulte“), koje društvo mora da ispuni ne bi li se modernizovalo i razvijalo. NJegova knjiga „Vreme promena“ kao odrednicu sadrži i naznaku „konteksti“, što je još jedan znak nastojanja pisca da se čin i delo aktera na sceni sagledaju u široj smisaonoj celini i ne ostane na pukom beleženju pojava koje sobom nosi stihija savremenosti. Materijal savremenosti valja organizovati, preraditi i prevrednovati – to je zadatak sociološke hermeneutike – budući da je naša društvena svest u velikom zaostatku. Raspad društva, anomija i iščezavanje solidarnosti su, što sistemski što zaslugom atomizirane mase toliko duboko doprli, da je bez upornog tkanja pojma nezamislivo bilo kakvo krpljenje pokidanih niti. Lako je Zapadu davati „prednost demokratiji pred filozofijom“ (Rorti), kada su temeljni obrasci davno postavljeni i uhodani. Zato korektiv kritičke svesti mora biti nuđen gotovo u istom dahu sa ustanovljavanjem prakse kojoj društvo teži.
Tubićev ideal „vodećeg društva“ kao referentne tačke prema kome bi se moglo formirati uporedno znanje, ne robuje ovoj ili onoj empirijskoj zajednici. On se, međutim, drži nekih osnovnih demokratskih postulata kao jasne normativne ideje u ovom postideološkom dobu, kada su na razvalinama istorijskog poraza komunizma i na talasu jednog sada već precvetalog postmodernističkog diskursa, mnogi umovi dezorijentisani i osećaju nedostatak celovitog tumačenja. Tubić piše da „Vlast mora biti kontrolisana i smenjiva. To je...konstanta legalnosti i javnosti. Kad tako nije, susreću se (nasilno) – narod i vlast, kao protivnici“. Petooktobarski prevrat je tek šansa da se napravi proboj iz tog začaranog kruga: da pojedinac uzme rizik slobode i odluke na sebe. Vodeće ideje možda nema, ali korpus vrednosti je jasan: „Stvarna vlast, njena odgovorna i zavisna pozicija, i politika koja ne želi da bude teret, postoji ako se formalno-demokratska procedura izbora narodnih predstavnika ispuni našim inputima...“ Do toga se pruža mukotrpan put, koji za svaku društveno–filozofsku refleksiju znači upuštanje u analizu postojećih „konstelacija“, „struktura u nastajanju i razvoju“, spleta okolnosti, istorijskih uslova i slučajnosti...
Prema njegovom uvidu, DOS ima slabe, gotovo nikakve oslonce za svoj program dekonstrukcije strukturnih elemenata starog sistema, i vrlo teško može računati u svom projektu promena na podršku „iscrpljenog socijalnog potencijala“. Ovde je opet reč o početku, a početak zna se, nije razvoj – za poslednjih stotinak godina stupa na dnevni red već po treći put. „U sva tri početka rat je bio okvir promene, nacionalno–državnog konstituisanja, redefinisanja ciljeva – od ujedinjenja (Jugoslavija), Bratstva i Jedinstva do radikalnog nacionalizma“, piše Tubić. Tranzicija u Srbiji, počinje faktički od pukog egzistencijalnog, upućujući se prema polju normalnog života. Pri tome, u žiži interesovanja mora biti pitanje izgradnje poverenja u društvu, suprotno distanci i sukobu. To je teži put jer ne proizvodi pobednika i pobeđenog, agresora i žrtvu, ratovanje radi rešavanja. Ovaj imperativ nas upućuje na teren pravde, gde se neprestano traga za društvenim poretcima koji omogućuju smanjenje prepreka između ljudi i njihovih zajednica. Nasuprot tome, neprijateljstvo je najkraći put proizvođenja nekontrolisane moći, nejasne usmerenosti – umesto rasvetljavanja različitih mogućnosti, što i jeste problem razvoja.
Ako njegov čitalac bude podstaknut da razmišlja o mogućnostima za promene sa manje isključivosti, svođenja i uravnjivanja postojećeg na crno-belu sliku stvarnosti, ako shvati da je ovde reč o preuzimanju na sebe demokratskog rizika (na duži rok isplativog) za stvaranje partnera vrednih poverenja, o solidarnosti i integraciji društva na nenasilnim osnovama, uz pun kognitivni doprinos svih učesnika u javnom životu, onda je Tubić uspeo u svojim nastojanjima.

Sudbina i uticaji

Ovako nabačene, možda ove misli deluju kao opšta mesta, fragmentarno i nesistematično, stil njegovog pisanja povremeno razuđen i preasocijativan, na nekim mestima više deskriptivan nego diskurzivan, a da to nije na neki način posledica autorove svesne odluke: „Opredeljujem se dakle, suvoparnim jezikom za upućivanje na problem, bez romantičarskog oreola Nezavisnosti i Slobode, s kojima se stotinama godina ratovalo. Vidi se, u mukotrpnosti sabiranja racionalnih izbora budućnosti, teškoća preplitanja mitskog i prisutne stvarnosti“. Ali Tubić ipak uspeva u dobroj meri da raščara našu svakodnevicu, probijajući se do pojma građanina, njegove potrebe da kreira svoje delovanje i da ga argumentovano razumeva – tako da u granicama svoje moći bude kadar da utiče na tokove svog života i svoju sudbinu.

Relja Knežević