Vreme bez iluzija

31.12.03 NIN

Izborom likovnih kritika Slobodana-Bode Ristića (biblioteka Ars figura), predstavljen je manji deo opusa ovog autora čija se plodna kritičarska aktivnost vezuje, pre svega, za Treći program Radio Beograda kao i list Politika (1977-1984), časopise Umetnost i Treći program. U ovom izboru načinjen je jedan pregled Ristićevog kritičarskog rada sa idejom da se markira magistralna linija njegovog autorskog doprinosa savremenoj likovnoj kritici.

U ulozi kritičara na delu, koji iz dana u dan prati događaje, Ristić je uglavnom pisao o ličnostima i pojavama koje su dominirale likovnom scenom u drugoj polovini 20. veka ali i istorijskim pojavama avangardi sa početka 20. veka. Primenjujući, pri tom, princip selektivnost za koji se u redakcijama izborio profesionalnim autoritetom, on u svojim eksplikacijama demonstrira jasan, izgrađen, dosledan i beskompromisni kritičarski stav.

Stasao kao kritičar u vreme aktuelnosti nove figuracije beogradskog kruga, Ristić je podržao umetničke koncepte Reljića, Kalajića i Otaševića, pokazujući pri tom svoj kritičarski afinitet, sluh za refleksije vremena i tzv. generacijsko razumevanje. U tom kontekstu, značajan je njegov autorski tekst “Kretanja u okvirima nove figuracije”, publikovan u okviru Beogradskog trijenala likovnih umetnosti 1977. u kojem Ristić-kritičar prima ulogu promotera nove figuracije. Ali, već 1979, Ristić je imao hrabrosti da demistifikuje Kalajićevo slikarstvo pod karaterističnim naslovom “Od patosa do konformizma”.

U svojim recenzijama Ristić je pored razumevanja načela klasičnih likovnih disciplina - slikarstvo, skulptura, grafika - meritorno pisao i o dizajnu, fotografiji i kompjuterskoj umetnosti još 1974. godine. Kao kritičar na delu, tačno je intonirao dešavanja u oblasti konceptualne umetnosti podržavajući u svojim osvrtima delatnost Studentskog kulturnog centra, značajnog punkta nove umetničke prakse sedamdesetih godina 20. veka. Tako je još 1982. pisao o retrospektivi (prvih deset godina) Raše Teodosijevića u Salonu Muzeja savremene umetnosti, anticipirajući stvarni autorski doprinos ovog umetnika uočen na Teodosijevićevoj pravoj retrospektivi, održanoj prošle godine u ovom muzeju. Paradigmatična kritičnost kritičara ogleda se i u Ristićevom tekstu povodom kontroverzne izložbe Miće Popovića otvorene 1979. u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. Naime, tim povodom je pisao o fenomenu veliki umetnik a u slikarstvu Popovićevih Prizora prepoznao je nametljive, narativne poruke smatrajući to periodom dugogodišnje slikarske stagnacije posle raskida sa enformelom koji je, u tom duhu, povodom izložbe u Srpskoj akademiji nauka (1983), označio kao najznačajniji stvaralački period ovog slikara.

Pišući o relevantnim opusima, kontekstualizujući očekivane rezultate i proverena kritička tumačenja, Ristić analizuje umetnički jezik dodirujući kulturni i društveni kontekst. Tako, povodom retrospektive Olge Jevrić (1981) nepogrešivo smatra ovu umetnost jedinstvenom u posleratnoj evropskoj skulpturi žaleći opravdano što sredina nije imala sluha da realizuje Jevrićkine predloge za javne spomenike.

U zbiru razuđenih problemskih celina o kojima je pisao nije lako pouzdano označiti pravi Ristićev kritičarski afinitet. Ipak, može se reći da pored jakih autorskih pojava poput Otaševića, Šuteja, Iljovskog ili Olge Jevrić, centralno problemsko pitanje njegove kritike pripada apstraktnoj umetnosti, mišljenje koje delimo sa recenzentom Denegrijem. Pišući o retrospektivnim, problemskim i samostalnim izložbama u Beogradu ali i drugim centrima ondašnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora, Slobodan Ristić je prevazilazio lokalne kriterijume zalažući se za kreativne standarde po kojima se kritičarska intervencija zasniva na neprikosnovenosti suda.

Ljiljana Ćinkul

15.11.03 Politika

U zapaženoj biblioteci "ARS figura" izdavačke kuće "Klio" objavljena je ove godine knjiga "Vreme bez iluzija" istaknutog likovnog kritičara Slobodana Ristića. U njoj su sabrani tekstovi koje je ovaj autor pisao u vremenskom rasponu od 1965. do 1984. godine, što čini bezmalo dvadeset godina. Pisani kao takozvane dnevne kritike, oni su slikoviti sklop različitih okolnosti, potreba i namena. Knjiga sastavljena od takvih tekstova i nije mogla drugačije da bude zasnovana osim kao jednostavni zbornik, a poglavlja po kojima je prelomljena suštinski ne doprinose preglednosti. To je sve što se knjizi može zameriti.

Međutim, mnogo važnije je pružanje mogućnosti zainteresovanim čitaocima da steknu uvid u kritičarsko delovanje Slobodana Ristića, posebno kao stalnog stručnog saradnika lista "Politika". Izdvajamo ovaj segment zato što je na umetničkom poslanju Ristić i danas u punoj aktivnosti, dok je za naš najveći dnevni list pisao u vremenskom intervalu od 1977. do 1984. godine.

Nije od bitnog značaja konstatacija da je bio u manjoj meri hroničar od prethodnika Pavla Vasića, niti da je izricao strože sudove od Zorana Markuša koji ga je nasledio, iz jednostavnog razloga što poređenje samo po sebi ne može biti dokaz. Ristiću se kolokvijalno pripisuje u zasluge i to što u svom izboru "ne pravi razliku između autora i zbivanja unutar uže (srpske) i šire (jugoslovenske) umetničke scene", odnosno "da mu je strano svako lokalno ili nacionalno poimanje umetnosti", te da ne pravi razliku između umetnika različitih generacija, niti između galerija i umetničkih disciplina. Ali sve se to podrazumeva u normalnim okolnostima i zdravim društvenim sredinama, pa nema smisla posebno isticati efemerije.

Premda je iskazivao interes za političku i ideološku konotaciju umetničkog čina, Slobodan Ristić je pisao pre svega kao samostalni i osvešćeni subjekt u polju umetnosti. Njegov sud je uvek mišljenje pojedinca koji je sačuvao pravo na sopstveni stav po cenu izolovanosti i usamljenosti. Zbog takve pozicije formirala se oko njegove kritičarske ličnosti aura izvesne mrgudnosti, ali od one vrste koju su posedovali Dragutin Gostuški ili Dušan Radović. Ona nije smetnja za jasno, precizno i neuvijeno kritičko pisanje o delikatnim temama koje zadiru u najtananije sfere ljudske sujete i taštine. Slobodan Ristić u svom obraćanju javnosti mogao je da bude otvoren, jer je bio dobronameran.

Ocene i procene koje je u "Politici" potpisivao pokazuju se i danas kao tačne. Sud vremena nije osporio uvide istoričara umetnosti, pa je njihova pouzdanost ono što ih i najvećma preporučuje. Ako se tome pridodaju činjenice o izgrađenom stilu i odnegovanoj pismenosti, zavidnoj erudiciji, te građanskoj uzdržanosti i tolerantnosti, onda se dobija zahtevni profil kritičara koji objavljuje tekstove u najstarijem i najčitanijem dnevnom listu u Srba.

Knjiga "Vreme bez iluzija" omogućava lako sagledavanje rečenih preduslova i čitaoce učvršćuje u uverenju da Slobodan Ristić s pravom pripada plejadi onih istaknutih "Politikinih" saradnika koji su svojim delovanjem ne samo doprinosili ugledu lista, već i kod čitalaca različitih interesovanja razvijali smisao za lepo i umetničko.

Aleksandar M. ĐURIĆ

07.08.03 Vreme

Vremena u kojima je Slobodan Ristić, istoričar umetnosti i likovni kritičar, aktivno pisao za dnevne novine, stručne časopise i "Treći program Radio Beograda" (od 1962. do 1984) s punim se pravom mogu nazvati "vunenim vremenima", ali se, s druge strane, upravo zahvaljujući Ristićevoj knjizi izabranih tekstova Vreme bez iluzija, stiče utisak da trivijalna mantra o starim dobrim vremenima, svemu uprkos, nije sasvim lišena smisla: iz perspektive kraja dvadesetog veka, dakle iz perspektive jednog razorenog kulturnog prostora u kojem su nagorele ruševine jedini znak kontinuiteta sa prethodnim, premiloševićevskim dobom, vreme o kojem Ristić svedoči pokazuje se kao zlatno doba umetnosti na ovim prostorima. Ispod sive pokorice socijalističkog tavorenja umetnički život buja u raskošnim bojama i začuđujućim oblicima, prepliću se različiti slikarski pravci, deluju uticajne umetničke grupe, nadmeću se likovne škole, rađaju se samosvojne individualnosti. Kao pronicljiv i obrazovan posmatrač, Ristić u svojim kritikama, osvrtima i ogledima uporno i znalački piše o tom vremenu tihe, ali uzbudljive vreve, ne propuštajući, u međuvremenu, da skrene pažnju i na "vunenu" dimenziju čitave priče.

Određena prostorom koji nude dnevne novine, ili vremenom koje pruža radijski zapis, Ristićeva je kritika odsečna, sabijena, ravnomerno raspoređena oko noseće teze teksta: u njoj pronalazimo istorijski kontekst u kojem je delo nastalo i u koji je smešteno, opis samoga dela u nekoliko kratkih (ali upečatljivih) poteza, osnovne podatke o umetniku ako je to relevantno za tekst i, najzad, sud ukusa, iznesen bez okolišanja. Sve to Ristić čini precizno, izrazom svedenim, gotovo škrtim, bez ikakvih retoričkih efekata, uvek sa merom između informacija koje podastire čitaocu i tumačenja. Njegov se govor, međutim, nikada ne svodi na puki osećaj ili štreberski izrecitovanu lekciju sa časova iz istorije umetnosti. Ristićevi tekstovi umeju da liče na dela o kojima piše. Brutalnom i antiestetskom pristupu slici zagrebačkih umetnika Ive Gatina i Eugena Felera, u tekstu "Enformel (1956–1962)", Ristić pristupa "brutalnim" jezičkim sredstvom, sirovim opisom: "To su dela nastala kombinovanjem neslikarskih materijala, peska, smole i lakova koji se, prvo, nanose na podlogu i, drugo, pale letlampom da bi se upotrebljeni materijal vezao za podlogu." Za slike Todora Stevanovića, koje se tretiraju kao zapisi, Ristić će napisati da "u najboljim ostvarenjima autora ovi zapisi deluju kao crteži sa zidova", dok će u tekstu o slovenačkom umetniku Andražu Šalamunu pribeležiti da je "boja u slojevima naneta na platno - prvi slojevi, kompaktnog i monohromnog tonaliteta, zauzimaju veće površine, dok su poslednji i površinski manji slojevi ostvareni prskanjem i prolivanjem boje". Efekat ovakvih jezičkih izleta upravo je očaravajući: nestručnjak saznaje nešto novo, a poznavalac uživa u jezičkom izrazu.

Ristićevi su tekstovi uvek usredsređeni na delo, na jezičku artikulaciju onoga što vidi, što znači da je njegova kritika savršeno lišena metafizičkih izleta u namere (i nemire) umetnika, u njegove sadržaje svesti, ili psihološka stanja. Ristić se, zato, može razumeti i kao svojevrsna prethodnica onoga što bi se moglo nazvati postmodernom kritikom koja delu pristupa sa jasnom svešću da je autor rekao ono što je hteo reći, te da njegove nemare, želje, njegova volja ili šta već, savršeno nisu važni za recepciju i tumačenje njegovog dela. Sredinom šezdesetih godina prošloga veka, međutim, taj prelaz sa svesti umetnika na njegovo delo kao jedino relevantno za tumačenje (prelaz koji, u filozofiji, odgovara takozvanom jezičkom obrtu) tek što je bio artikulisan u radovima francuskih poststrukturalista, naročito Mišela Fukoa, i na našem tlu još nije imao značajniji odjek ni u umetnosti niti u umetničkoj kritici. Tekstovi iz knjige Vreme bez iluzija jasno pokazuju da je Ristić već bio zahvaćen tim zeitgeistom mnogo pre nego što će on postati vidljiv i na ovim prostorima.

Iako u svojim tekstovima Ristić nikada ne krije perspektivu iz koje piše, on teško da pripada ijednoj lako odredivoj kritičarskoj školi, naročito ne nekom kritičarskom mejnstrimu. On je, kako to u lepom predgovoru knjizi kaže Ješa Denegri, slobodan strelac. Ristić misli i piše sam, oslonjen na svoje temeljno obrazovanje i izrađeni sud ukusa. A to, razume se, nije nimalo lako, ne samo stoga što je teško izmisliti nešto novo pod kapom nebeskom, nego zato što je svaki naredni tekst opterećen obavezom da iznađe perspektivu koja na umetničko delo o kojem govori baca sasvim osobeno, ristićevsko svetlo. Uostalom, noblesse oblige, a Ristić je svojom knjigom Vreme bez iluzija ubedljivo pokazao da je i te kako bio svestan tog aristokratskog zahteva.

Ivan Milenković