Vozom do Trsta

03.10.09

Od početka živim na granici sa Rumunijom. Verovatno zbog toga knjigu Vozom do Trsta Domnike Radulesku doživljavam kao svoju. Niko se, sigurno, ne bi iznenadio da je moja prva izgovorena reč bila Sekuritatea ili čak Čaušesko. Sa trešnje u vinogradu vidim rumunskog graničara u osmatračnici. Iza njega, u daljini, kuće i crkva, na dohvat ruke, kao neki magični svet iz detinjstva u koji se ipak ne može. Tih davnih dana, kad krenu u Čaušeskovu Rumuniju, naši spremaju pakete žvaka i vegetu, soba liči na prodavnicu. Odavde se vide njihovi vinogradi, uredni su i lepi, drveće je okrečeno u belo. „Rumuni su dobri ljudi, imaju divno grožđe, nekad davno, kad niko ne vidi, mi njima odavde slaninu, oni nama odande grozdove“, kaže otac. Bezbroj puta, u divljini atara, razmišljam šta bi bilo kada bi trčeći prošao kroz kukuruz i prešao u Rumuniju.
To se ne sme, jer su odmah tu priče o agentima Čaušeskove tajne policije, o nekom našem prijatelju kog je nečujni kuršum, navodno, pogodio u list dok je šetao ulicom nekog rumunskog grada, kao da ga ujeo komarac; odneli su ga u bolnicu, kad su došli po njega, niko ga se nije sećao, kao da nije postojao. Danas mi to više liči na nečiju bujnu maštu, ali u detinjstvu se čovek toga plaši. Zanimljiva knjiga Domnike Radulesku podsetila me je na sve te priče. U njenom romanu bukvalno se oseća miris loše kolonjske vode članova Sekuritatee koji oko glavne junakinje i njene porodice pletu mrežu iz koje se čovek teško može izvući.
Roman Vozom do Trsta počinje opisom ljubavi glavne junakinje romana, sedamnaestogodišnje Mona Marije i pomalo sumnjivog mladića Mihaja u koga je devojka zaljubljena, ali u koga, u isto vreme, sumnja. Otac glavne junakinje, profesor, intelektualac, ne voli Nikolaja Čaušeskua i to od dana kad ovaj dođe na vlast. „Neki loš čovek prati mog oca, i drugi loši ljudi prate sve druge, a mi često odlazimo na groblje“, zapisuje spisateljica.
Lirska čarolija romana Domnike Radulesku - kako roman odmiče i kako se sve više slutnje njenog oca u vezi sa novim predsednikom Čaušeskuom pokazuju kao tačne - polako nestaje, pa ljubavna priča postaje nešto drugo. Obruč Čaušeskove tajne policije sve više steže, pa ljubavna čarolija odlazi u drugi plan, a roman postaje svedočanstvo o dobu terora, diktature, straha. Neko je ocinkario oca-profesora, pokušali su da nateraju Čaušeskua da se povuče, zato je zavoren. Pripadnik Sekuritatee zadužen za njih uvek je tu negde, kao da živi sa njima. Atmosfera je sve zagušljivija, tajno slušaju Radio slobodnu Evropu, očevu mašinu za kucanje kriju u rerni kad agenti u stanu naprave premetačinu.
Kao jedini izlaz mlada junakinja vidi bekstvo. Prvo u Jugoslaviju, potom u Trst, a iz Trsta u Čikago. Roman je sada već napeta triler priča koja će postati emigrantski roman. Prvi –rumunski deo romana ostaje iza, kao sećanje, a otvara se novi život u Americi. Ipak, dva dela romana biće do kraja u neraskidivoj vezi. Dok hoda niz ulicu Stejt, na televizoru u izlogu prodavnice posmatraće pogubljenje Elene i Nikolaja.
To me podseća da sam kao desetogodišnjak gledao pogubljenje na starom televizoru u kući mog strica, tada još uvek profesionalnog kockara. Televizor je bio do kraja pojačan, glava mi je zujala, ljudi su vrištali. Možda smo bili tako blizu da smo ih mogli čuti, pomislio sam posle, samo da smo utišali aparat. Stvari su se brzo okrenule. Devedestih su oni nama pakovali neke druge žvake i neku drugu vegetu.
Bilo kako bilo, čini se da u prvoj knjizi Domnike Radulesku nema lošeg mesta. Spisateljica koja od 1983. godine živi u Americi, gde je doktorirala francusku i italijansku književnost (režirala je drame Beketa, Joneska i drugih) – napisala je napet i zanimljiv roman, pun okrutnih slika diktature, ali i lirike u isto vreme. Knjigu je nemoguće ne čitati kao autobiografsku, iako bi to moglo biti protiv svih pravila. To je delo o jednoj emigrantskoj sudbini, o jednoj ljubavi i jednom jezivom vremenu. Naslovna strana romana, pa i njegov naslov, mogli bi učiniti da neko pomisli da se radi o lakom hitu. No, roman Domnike Radulesku svakako je ozbiljna književnost u najlepšem smislu tih reči.

Mića Vujičić

22.04.09

”Vozom do Trsta” debitantski roman američke spisateljice rumunskog porijekla Domnike Radulesku prati čudesno putovanje na Zapad mlade Rumunke Mone iz svoje domovine pod tvrdom komunističkom vlašću. Riječ je o duboko dirljivoj, iskrenoj knjizi u kojoj se na najuzbudljiviji način prepliću političke i ljubavne intrige. “Vozom do Trsta” je roman prepun iznenađenja, iskričavih lingvističkih izraza i čudesnih slika. Ljubavnici nam izgledaju kao špijuni, a doušnici se zaljubljuju u ovoj priči prepunoj mudrosti i ljepote. Roman “Vozom do Trsta” je trenutno jedna od najčitanijih knjiga u Rumuniji, a u prevodu Dijane Đelošević objavljena je u “Laguni”. Domnika Radulesku je rođena u Rumuniji. Godine 1983. došla je u SAD. Završila je doktorske studije francuske i italijanske književnosti na Univerzitetu u Čikagu. Profesor je na katedri za romanske jezike i šef katedre za ženske studije na Univerzitetima Li i Vašington. Autor je i urednik knjiga i stručnih radova na temu evropske i istočnoevropske književnosti. Radila je i u pozorištu režirajući drame Ežena Joneska, Semjuela Beketa, Fernanda Arabala i drugih. Dobitnik je brojnih priznanja.

Šta Vas je podstaklo da napišete knjigu „Vozom do Trsta“?
- Najveći izazov bio je iskoristiti najbolju estetsku stranu i vjerodostojnu naraciju sa tonalitetom nijansi, složenosti, protivrječnosti i paradoksa života, ljubavi, stvaranja, ambicije i slavoljublja u vrijeme diktature Nikolaea Čaušeskua, a da ne bude suviše mračno niti isuviše sentimentalno; uhvatiti samo pravi ton i orkestraciju jedne ljubavne priče u vrijeme političkog ugnjetavanja.

Vaš roman „Vozom do Trsta“ je uglavnom autobiografski. Ali forma knjige niti je memoar niti ispovijest. Koju ste Vi zapravo formu odabrali da ispričate Vašu priču?
- Da, naravno, to je autobiografska knjiga, ali nije memoar, niti je to moja fikcionalna autobiografija. To je djelo fikcije. Ja sam u njemu sakupila moja lična iskustva odrastanja i življenja u Rumuniji pod komunističkom diktaturom Nikolaea Čaušeskua, iskustvo napuštanja Rumunije i porinuće u nepoznato i izazove novog života u Americi. Ali moja iskustva i znanja sublimirana su u tom dijelu fikcije u kome karakteri, jednom stvoreni odlaze i prave odluke, preuzimaju mjere i akcije koje ja nijesam. Na neki način ja sam takođe projektovala fantaziju avanture ili migrantsko iskustvo na moju junakinju Monu. Moje bjekstvo iz Rumunije bilo je manje opasno nego moje junakinje, moj početak kao apolitičke izbjeglice manje je traumatičan i negativan nego Monin. Ali ja sam pokušala da u mom romanu sublimiram moja sopstvena iskustva u priču koja takođe reflektuje stvarnost življenja u tim vremenima i imigrantsko iskustvo.
„Vozom do Trsta“ kombinuje više tradicionalnu pripovjedačku tehniku linearne ili hronološke naracije (sa izuzetkom flešbekova iz junakinjinog djetinjstva i priča o njenim precima) sa netradicionalnim strukturama za koje sam ja našla kovanicu „epifanijske vinjete“, odnosno kratka poglavlja kojima se kazuje priča u formi trenutaka otkrovenja u životu likova ili epifanije sa presudnom ulogom u razvijanju pripovjedanja, ali isto tako one rasvjetljavaju misli junaka, njihova osjećanja i egzistencionalne izbore koji ih povezuju sa svijetom, ljudima i prirodom oko sebe. U stvari ja sam isto tako koristila pozorišnu tehniku građenja priče, ona podrazumijeva nagomilavanje scena ili epizoda korišćenjem pripovjedačkog glasa – on je u prvom licu sadašnjeg vremena – koji poput pozorišta ili filma stvara osjećaj neposrednosti i upornosti.

U romanu „Vozom do Trsta“ opisali ste Moninu životnu priču iza Gvozdene zavjese i onu kasniju, zapadnu. Njen život je svjedočanstvo kako je istorija skrivena u svakoj ličnoj priči, zar ne?
- Da, zaista je tako. „Vozom do Trsta“ je između ostalog priča o načinima na koje nasilje istorije i politike utiče i dislocira lične živote ljudi i njihove težnje ka sreći; priča o traumi egzila i smještanju sebe u odnos sa svijetom, sebe i ljudi oko njega, priča o uspjelom opstanku kroz kreativnost i humor.
Funkcija političkog romana je ta da je on pismena potvrda nekakvog stupnja, očuvanja i prisjećanja prošlosti sa njenim dobrim i lošim stranama, sa njenim lijepim trenucima i njenim strahotama. Mislim da se ta nužnost osjetila sa nekom pronicljivošću autora poslije Drugog svjetskog rata, koji je traumatizovao naš svijet na način bez presedana. Ipak, najvažnija funkcija političkog romana je da učini ono što nijesu istorijske knjige, odnosno da filtrira pogled na politiku i istoriju kroz objektiv individualnog iskustva i ličnih života, da pokaže šta žena oblači ili šta muškarac jede ili na kakvu vrstu muzike parovi plešu, dok se napolju odigravaju akcije tajne policije, cenzura, politička hapšenja ili ubistva.

Opisali ste ljubavnu priču između Mone i Mihaja. U stvari, jedno od značajnijih pitanja u Vašem romanu je: koliko je zapravo jaka prva ljubav? Slažete li se?
- Ja sam fascinirana ljubavnim pričama u cjelini, a posebno onima smještenim u doba istorijskih promjena. Na neki veoma dubok, ontologijski način, ljubavne priče su ono što povezuje razne ljude svih kultura i uzrasta. Smatram da na osnovnom nivou mi možemo sve povezati u sliku zaljubljenih ljudi, koji čine lud ili loš izbor zbog ljubavi, mijenjaju se zbog ljubavi, bivaju traumatizovani i obogaćeni njome.
Kroz likove ljubavnika Mone i Mihaja željela sam da istražim pitanja o napetosti između moćne prve ljubavi i dosljednosti, dubine i istinitosti ljubavi. Koliko je prva ljuba zaista moćna? Koliko toga je izmišljeno i potiče iz očajne potrebe za ljubavlju? Da li sreća ljubavnika proizilazi isključivo iz njihovog uživanja jednog u drugom i u prisustvu drugih? Da li dijeljenje sličnih preokupacija i politički pogledi utiču na intenzitet ljubavi i sreću para? Ljubav mojih protagonista je testirana u ekstremnim situacijama. Ja sam htjela da istražim šta je preostalo kada prođe početni požar i šta ostane kada ljubav udari u glavu i naiđe na prepreke, nastale u vanjskom svijetu i one koje su ljubavnici stvorili među sobom.

U romanu postoji melanholija egzila. Svetlana Bojm u svojoj knjizi „Budućnost nostalgije“ kaže da nostalgija stvara izmaštani zavičaj. Slažete li se sa ovom tvrdnjom?
- Vjerujem kako je iskustvo egzila (i naročito politički egzil predstavljen u romanu) meni i mnogima iz bivših istočnoevropskih zemalja, bila radiklana trauma koja proizvodi ontologijske transformacije osobama koje ga doživljavaju. On postaje ontologijski, unutrašnji dio onog što ste vi, zato što je neizmjenjiv: jednom u egzilu, uvijek u egzilu, jednom iskorijenjen, uvijek u potrazi za korijenima.
Jedan aspekt oblika mog romana, koji je kritika previdjela ili je prouzrokovao zbrku, je razlika u pripovjedačkom ritmu između prvog i drugog dijela. Prvi dio pokriva tri burne godine, dok je drugi dio o otprilike dvadeset godina. Moja namjera je bila da se upravo rastegne vrijeme u prvoj polovini, a da ga u drugoj zgusnem i tako stvorim ono što se ponekad naziva „egzilska naracija“, odnosno narativno vrijeme odražava unutrašnje vrijeme ličnosti i razvija se u poređenju sa junakovim odnosom prema prostoru, odnos koji je uvijek u sukobu sa egzilom. Navala ili kondenzacija vremena u prvoj polovini odražava Monin fluid i dezorijentiše odnos vremena i gubitak čvrstih veza sa njenim domaćim prostorom.
Ja nijesam naročito sklona ideji nostalgije, jer sa njom dolazi nostalgija za “dobrim starim vremenima”, a ona često kriju dosta ne baš tako dobrih stvari. Draži mi je pojam čežnje za izgubljenim dijelom sebe kada je u pitanju egzil, ali ja takođe posmatram egzil kao jednako pozitivno iskustvo, iskustvo koje katalizira nekog da iznova izmisli sebe, da ispita prihvaćene norme, pretpostavke, da bude otvoreniji za velike raznolikosti u svijetu.

Živite preko 25 godina na zapadu, u SAD. Možete li porediti Vaš život u inostranstvu sa životima Vaše generacija koja je ostala da živi u domovini?
- Ne, zaista ne mogu, mislim da bi to bilo neiskreno. Postoji ogromno proticanje vremena, da budem precizna - 16 godina, između mene i te moje generacije koja je proživjela u najgorim godinama Čaušeskuovog režima, a onda prošla i kroz revoluciju i post-revolucionarni haos i transformacije. Ja sam napustila Rumuniju 1983. godine, a prvi put sam se vratila 1999. godine, kao veoma promijenjena osoba, koja se ponovo povezuje sa zemljom koja nije ista kao ona koju sam napustila. Sve što znam o periodu između mog bjekstva i povratka znam iz priča ljudi i iz onog što sam o tome čitala. Takođe, ne vidim potrebu za poređenjem. Bila je potrebna jednaka količina hrabrosti da se napusti zemlja ako ste bili osoba od integriteta, a isto tako i za ostanak i za čuvanje integriteta. Samo što su to veoma različite vrste hrabrosti i važno je znati koju vrstu hrabrosti neko posjeduje. Ja sam imala hrabrosti da se iščupam i iznova povratim u uslovima egzila.

Nikolae Čaušesku i njegov režim oblikovali su živote mnogih ljudi u Rumuniji. Koliko su danas vidljivi ostaci njegovog režima u toj zemlji?
- Nasljeđe Nikolaea Čaušeskua je jedno grozno nasljeđe trauma, jada i različitih vrsta psiholoških mutacija. Mnogi ljudi koji su ostali i preživjeli najgore godine Čaušeskove ere, a zatim i nevjerovatan haos post-revolucionarnog perioda, posebno oni iz moje generacije, puni su gorčine i beznađa, iako u isto vrijeme oni pokušavaju da naprave najbolje stvari i da drže korak sa naglim promjenama koje se dešavaju u Rumuniji, naročito od ulaska u Evropsku uniju. Tu su i ljudi oduševljeni novim promjenama i oni gaje više nade o budućnosti. Javlja se i neka nova izuzetna energija promjene i kreativnosti u Rumuniji, a na jedan način ona je postala očita ostatku svijeta kroz novije umjetničke i kulturne produkcije – film i pozorište, na primjer.

U vrijeme kada je Nikolae Čaušesku pogubljen, 1989. godine, bili ste u SAD. Kakva su Vaša sjećanja na te dane?
- Bila sam u državi Mejn sa svojom porodicom i mojim devetomjesečnim sinom. Sjećam se da sam željela da se nalazim na ulicama Bukurešta, da držim pušku i da pucam. Željela sam tako jako da se nalazim tamo u središtu akcije i svog tog izuzetnog uzbuđenja i revolucionarne energije. Osjećala sam veliki ponos i sreću mog naroda, udružen sa bolnim saznanjem da smo svi propatili puno i dugo vremena. Smijala sam se i plakala tih dana, držeći u naručju svoga sina i razmišljajući kako je sjajno što je on rođen u godini revolucije. Prestala sam da budem ponosna kada sam na CNN-u vidjela egzekuciju bračnog para Čaušesku. Bila sam zgrožena time, jer to nije bio čin pravde već čin odmazde. To je bilo okrutno i nasilno. Ljudi koji su na brzinu presudili paru Čaušesku u toj turobnoj lokaciji u blizini Bukurešta u mojim mislima nijesu mnogo bolji od onih kojima su presudili i pogubili ih. Mnogi Rumuni još uvijek brane tu akciju, sa mene to svaki put iznova užasne.

Da li ste posjetili bivšu Jugoslaviju i kakve utiske nosite?

- Nikada nisam posjetila bivšu Jugoslaviju, niti sadašnje države na tom prostoru. Ali, čak i dok sam živjela u Rumuniji bila sam fascinirana tadašnjom Jugoslavijom, jer mi Rumuni imali smo osjećaj da kod vas komunizam nije bio tako ugnjetački i da život nije bio tako težak kao što je bio u mojoj domovini. Puno je Rumuna napustilo zemlju, poput moje junakinje Mone, kroz Jugoslaviju... Zavidjeli smo Jugoslaviji i divili smo se Titu. Odmah poslije mog prvog povratka u Rumuniju, 1999. godine putovala sam vozom iz južne Francuske u Rumuniju. Godine 1983. otišla sam avionom do Rima i željela sam da se vratim, kao moja junakinja, vozom. Tada sam samo prošla nekim područjima bivše Jugoslavije i nekako osjetila sam određenu toplotu i bliskost.


Kružni povratak

Knjigu „Vozom do Trsta“ napisali ste na engleskom jeziku, a Vaša knjiga je takođe prevedena na rumunski jezik. Da li ste vi poželjeli da prevedete knjigu i kakve su bile reakcije čitaoca i kritike u Rumuniji?
- Ne, ja nijesam prevodila roman niti sam to željela. Poslije njenog zaista sjajnog plasiranja na velikom sajmu knjiga „Gaudeamus“ u Bukureštu prošlog novembra, knjiga je privukla dosta pažnje, bilo je puno predivnih tekstova o njoj, recenzija, intervjua u novinama, na televiziji, na Internetu. Knjiga se prodaje vrlo dobro i ja sam isto tako primila puno divnih, toplih pisama od Rumuna različitih starosnih doba koji su knjigu čitali i identifikovali se sa njom iz raznih razloga. Knjiga se smatrala za fenomen u smislu da je to priča uglavnom o Rumuniji pisana na engleskom od autorke Rumunke koja živi u SAD i da je prevedena na rumunski. To je za mene veoma značajna mogućnost, kružni povratak, zatvaranje jednog egzistencijalnog kruga i otvaranje drugog.

Jonesko je uvijek savremen

Dvije decenije radili ste u pozorištu režirajući drame Ežena Joneska, Semjuela Beketa, Fernanda Arabala i drugih. Zašto je Jonesko uvijek aktuelan?
- Joneskov sjajan osjećaj za teatralnost i njegovo korišćenje pozorišnog prostora na iznenađujući i upadljiv način je uvijek moderan i savremen. Njegovo pozorište govori o ljudskom stanju, o osnovnim egzistencijalnim pitanjima na način koji je inovatorski na pozornici i fino se kreće linijom između tragedije i komedije. To je uvijek aktuelno. Na kraju, njegove drame su često na dalekovid i provokativan način političke, kao što je iskazano u njegovim komadima „Kralj umire“ ili „Nosorog“, bez ideologije ili sklonosti ka držanju pridika, ali pri tom se gledaocima postavljaju pitanja, traži se njihovo kritičko razmišljanje i lucidnost bez bilo koje forme kontrole misli, ugnjetavanje masa ili ideologija. I to je uvijek savremeno i veoma neophodno.
Vujica OGNJENOVIĆ

05.11.09 Vreme

Dve prozne knjige istočnoevropskih autorki na svež i zanimljiv način kontrastiraju Ono vreme, dok je Zida bilo, i Ovo, kada ga nema
Bilo je trideset dva stepena, mazali smo jedno drugo mlekom za telo posle sunčanja i gledali smo TV. Umro je Janoš Kadar. Stvarno mi je bilo žao. Bilo mi je žao što mu se ime neće više čuti na TV dnevniku, žalila sam što će nestati ukrasi iz našeg detinjstva, jer će da sruše palačinkarnicu na Kalvinovom trgu i jer će nestati čitavi stambeni blokovi, jer će ulice drugačije da skreću, jer će se u lancu zbivanja stvoriti neka neobična nepremostiva praznina, jer će sve biti tako drugačije od onoga na šta smo navikli. U palačinkarnici na Kalvinovom trgu zajedno smo sedeli kada smo se upoznali: ubrzo posle toga su je srušili. Na odomaćenom bezdušnom zidu otvarale su se pukotine kroz koje se vidi jedan drugi, zastrašujući svet u boji u koji nismo imali pristup čak ni u mašti.
(Kristina Tot)
Nekako je logično da ova, 2009. godina, tačno dvadeseta nakon pada one bruke od Berlinskog zida, bude godina pojačanog interesovanja za sve ono što se iza mračnije strane tog zida krilo, ali i za sve što je nastalo od njegovog nestanka do danas. Čak je i dodela Nobelove nagrade rumunskoj Nemici Herti Miler u našem svračijem zakutku – gde se povazdan kokodače bez mere i smisla, a najslađe o stvarima o kojima se ništa ne zna – lukavo protumačena kao nekakav bezvezni politikantski dar jednoj razvikanoj "žrtvi komunističkog režima" koja sigurno i nije nikakva spisateljica čim Mi nemamo pojma o njoj. Lako li je i lepo li je govoriti iz dubine ogromnog bureta sopstvenog neznanja, nečitanja, neradoznalosti, nemanja pojma...
Kako god, mada su sa Hertom Miler naši izdavači debelo omašili (za razliku od hrvatskih, koji su godinama pre Nobela objavili dva njena važna romana), protne se tu i tamo do nas poneka prozna knjiga koja nas suoči sa iskustvima tog "zazid(a)nog" doba, a u svetlu ovog sadašnjeg. Mada takve knjige najčešće prođu ugluho, kao da naša književno-medijska čaršija, eto, lepo ne zna šta bi s njima.
Evo primera: kolekcija od petnaest priča mađarske spisateljice Kristine Tot Linijski kod (Samizdat B92, Beograd 2009; preveo Zlatko Omerbašić) jedan je od najlepših književnih događaja u Srbiji ove godine. Da li je to neko (javno) primetio? Rekao bih da nije. Pa, hoće li primetiti? Rekao bih da neće. Zašto je to tako? Rekao bih vam, ali znate i sami.
Upravo je zapanjujuće da je Linijski kod prozni prvenac ove 42-godišnje autorke, do sada u Mađarskoj poznate "samo" kao pesnikinje; radi se, naime, o pripovedačkom debiju kakav najavljuje jedan potencijalno uistinu veliki opus. Svaka od petnaest priča podnaslovljena je po jednom "linijom" koja je žanrovsko-tematski usmerava i definiše, a taj linijski kod koji ih sve natkriljuje zapravo je ono i nama, ovdašnjima donekle poznato osećanje (mada smo, u odnosu na braću i sestre iz Lagera, vaistinu bili slobodni ka’ ptičice), ona neutaživa čežnja za naslućenim sjajem jednog drugačijeg, "boljeg" sveta. Ili, rečima same autorke: "Na stvarima sa Zapada isticao se linijski kod: male crne linije davale su magičnu, privlačnu moć, čak i bezvrednim stvarima. Kod ih je proglašavao glasnicima jednog sveta u kom se stvari pakuju u sjajne kutije i papir za uvijanje, a ljudska tela obavijaju mekanim štofovima."
Kristinin Linijski kod, sastavljen od proznih krhotina impresivno prepunih uistinu snažnih, pesničkih slika jednog vremena, uglavnom portretiranog iz vizure neprilagođene, samosvojne devojčice/devojke, uz neprestano bittersweet kontrastiranje totalitarnih rituala i tople – mada, dakako, varljive i porozne – intime porodice, komšiluka, nove Pešte, sela, prvih ljubavi i seksualnog saznanja, prvih izdajstava i neostvarenosti, u svakom je trenutku (naime, nema tu nijedne priče koja bi bila makar "samo prosečna"!) sjajno zamišljena i virtuozno izvedena lekcija iz pripovedačkog umeća. Isto se odnosi i na onaj manji deo priča, smeštenih u "ovo" vreme, bilo u Mađarskoj, u Parizu, Japanu ili gde drugde, u kojem već odrasla, hajde, sredovečna naratorka raspreda ljubavne brodolome i rasprsnuća (priče Hladan pod i Take five antologijski su primerci "žanra").
Linijski kod, doduše, možda i nije knjiga "za svakoga". Ali ne zato što bi autorka primenjivala bilo koju od pomodnih strategija literarstvujušče celomudrenosti, nego zato što taj intenzitet i preobilje prozne slikovitosti jednostavno prevazilazi perceptivne moći neistreniranog čitaoca! Ali, ako držite da ste kvalitetan čitalac, onda je prevideti ovu knjigu neka vrsta književnog zločina; savršenog, doduše, pošto za njega na ovom svetu nema kazne.
Američka Rumunka ili rumunska Amerikanka Domnika Radulesku nipošto nije spisateljica u (najvišoj) klasi Kristine Tot; tamo gde je kod Totove ushićujuće preobilje i majstorstvo, u Raduleskuove je "tek" pouzdana solidnost, "anglosaksonska" disciplinovanost i jasnoća, korektan zanat. No, i ti su aduti više nego dovoljni za sasvim zasluženo obraćanje pažnje na njen autobiografski zasnovan roman Vozom do Trsta (Laguna, Beograd 2009; prevela Dijana Đelošević). Tačno onoliko koliko su Mađari, živeći u ipak, kako se govorilo, "najveselijoj baraci socijalističkog lagera" bili srećniji i slobodniji od Rumuna, pritisnutih jednom brutalnom, bizarnom i uvrnutom diktaturom, tačno je toliko knjiga Raduleskuove eksplicitnije "politična" hronika jednog vremena, mada Domnika R. nipošto ne polazi od te premise, to jest, njena knjiga zaista nije tužna-priča-o-tome-kako-smo-patili, nego svojevrsni lirski bildungsroman, u kojem Istorija i Politika nužno zauzimaju dosta prostora, jer su se i u stvarnim životima ljudi bile baš razbaškarile, ne pitajući ih za dozvolu da to učine. Kroz priču o porodici, o prijateljima i ljubavnicima, o svetu u kojem se kreće mlada bukureštanska devojka, Raduleskuova portretira male heroje i velike kukavice, slobodare i špiclove, metropolitance i provincijalce, intelektualce i "običan svet", sav onaj ljudski šareniš koji je stenjao pod čizmom ovaploćene Utopije; drugi, pak, deo njenog romana prikaz je bekstva iz tog uvrnutog sveta (preko Jugoslavije, naravno...), čak u Ameriku, celog onog tipičnog emigrantskog bluza i zasnivanja jednog novog života, sa novim pravilima, jednoj došljakinji ponekad ne manje uvrnutim od onih koja je ostavila za sobom... No, ima tu nešto što je naratorka sa sobom ipak ponela, možda i ne bivajući baš sasvim svesnom svog prtljaga: velika, fatalna, suštinski nerazrešena Ljubavna Priča sa svojim pomalo misterioznim Mihajem – kojeg će čak sumnjičiti da radi za Sekuriteteu... – i koja će presudno obeležiti prvi deo knjige (i naratorkinog života, jakako), na koncu se na neobičan način (nakon svega: nakon braka, nakon cele jedne standardno linijske poputbine Novog Života) vraća na "mesto zločina", kao da ta Priča nikada nije ni prestajala. Pa i nije... Ali, gde je uopšte Mihaj, šta je s njim u novim vremenima, da li je uopšte živ? Ako ne želite da saznate "šta je bilo na kraju" bolje preskočite ovaj pasus do kraja: da, Mihaj je tu, i Mihaj je zapravo čeka. Kroz sve te puste godine. Oni će se, je li, susresti. A šta će onda biti? E, tu autorka mudro ostavlja stvar otvorenom... Razlog može biti imanentno literarne prirode, ali i komercijalne, u dobro poznatom stilu: "nastavak sledi"...
U svakom slučaju, Vozom do Trsta nam se na koncu – samo za površnog čitaoca iznenađujuće – otkriva kao prevashodno priča o romantičnoj, neugasivoj ljubavi, što je u literaturi, dakako, uvek jako sklizak teren, gde je veoma lako zapasti u stanovitu antiproznu sladunjavost. Domnika Radulesku se, eh, ne othrvava uvek ovoj napasti, ali taj je greh oprostiv, jer Vozom do Trsta zanimljiva je proza, dopadljiv podsetnik na to od čega smo (u ono vreme Zida) bežali, kuda smo bežali, i čemu bismo se to sada vratili.

teofil pančić