Vostanije

01.07.04

Najnoviji roman Svetlane Velmar Janković, u izdanju „Stubova kulture“, pod naslovom „Vostanije“ zapravo je roman o Karađorđu i Prvom srpskom ustanku. Nastao je kao plod istraživanja istorije, publicistike i književne građe o Karađorđu. Istovremeno knjiga prati Karađorđev život kako u trenutcima koji nisu odveć interesantni za istoriju tako i u dobu kada on postaje vođa Prvog srpskog ustanka. „Vostanije“ se, takođe, može iščitavati kao uzbuđujuća pripovest jedne istorijske ali i lične drame.

Do sada ste se, romansirajući istorijske teme, bavili Obrenovićima. Otkud to da sada pišete o Karađorđu?
- Moram odmah odmah da Vaše pitanje uputim u drugom smeru: istorijske ličnosti kojima sam pokušavala da se posvetim u svojim pozama privlačile su me kao ljudske sudbine u koje je moguće romansijerski pronicati, baš zato što su omeđene istorijskim činjenicama, a nikako kao predstavnici naših dveju dinastija. Knez Mihailo, najprosvećeniji srpski vladar novijeg vremena, proživeo je kratak i izuzetno dramatičan život sa tragičnim krajem; Karađorđe, gorostas, od onih je istorijskih pojava koje unose buru u protok istorijskog vremena. Kao piscu koji nastoji da domisli zbivanja u tajanstvenim unutarnjim svetovima ovih velikih činilaca u srpskoj istorijskoj prošlosti što deluje i na našu sadašnjost, bilo mi je gotovo nemoguće da se ne odazovem sopstvenoj težnji da se bavim knezom Mihailom, ranije, a, sada, Karađorđem.

U romanu poredite Karađorđa sa Ahilom. U čemu se zapravo ogleda njihova sličnost?
- Kao i Ahil, najveći junak u Trojanskom ratu, legendarna mitološka ličnost Homerovog speva i stare Helade, i Karađorđe je, kao ratnik, izgledao nepobediv. U tom prekom Voždu, pravednom koliko i nepravednom, pred kojim su drhtale i njegove moćne vojvode, slabo mesto, smrtno, njegova Ahilova peta, bila je bezgranična odanost sopstvenom narodu.

Jedan od junaka Vaše knjige je i Karađorđeva sen koja je neka vrsta pripovedača i koja „sve zna“. Mislite li da naša sen, neko naše (ne)svesno biće, zna ili sluti više nego što mi to možemo? Ako zna zašto ne učini nešto da nam pomogne? Ili možda to i čini, dajući nam znake, samo što ne umemo da ih prepoznamo, ili ih ne poštujemo...
- Zahvalna sam Vam što me to pitate. Da, uverena sam da naše nesvesno biće, sen, duša - možemo to večno i neznano u nama imenovati različito, prema sopstvenom nahođenju - živi i pošto mi telesno prestanemo da živimo. Šalje nam, svakako, i za naših života, znake koji opominju ali mi najčešće te znake ne umemo da prepoznamo, odbijamo da razumemo i da prihvatimo. Ličnosti koje su dale svoja imena ulicama na Dorćolu, te istorijske ličnosti kojima sam se, pre više od dvadeset i pet godina, bavila kao pripovedač - imale su, sve, sećate se, u sebi neki glas koji ih je opominjao kad su činile krupne, sudbonosne greške. I pre četvrt veka bila sam uverena da naš nesvesni deo uvek opominje onaj svesni, naročito kad se svesno ogrešujemo o večite etičke zakone ljudskog postojanja. Sada u to verujem još dublje.

Kažete da razočarenje i beznađe najviše doprinose zaboravu. Nije li u tome bar deo tajne srpske sklonosti ka zaboravljanju?
- Moguće je da jeste. I sama sam počela da mislim da je veliko razočarenje što je, posle 5. oktobra 2000, a najviše, rekla bih, krajem 2001. i tokom 2002. i 2003. godine, ponovo uzelo maha kod svih slojeva stanovništva, jedan od bitnih uzroka naše neviđene sklonosti ka zaboravljanju. Kao da se najvažniji događaji, i najtragičniji iz, recimo, devedesetih godina prošloga veka zaboravljaju. Ne pamti se šta su činile pojedine vodeće političke ličnosti iz toga vremena, ne pamti se sve zlo koje nam je donela vladavina Slobodana Miloševića. Zaboravlja se da je sve, što je Srbija, kao država, stekla u 19. i u prvoj polovini 20. veka, do Drugog svetskog rata - konačno izgubljeno u tih katastrofalnih jedanaest godina od 1989. do 2000. Razočaranje vodi u beznađe, beznađe u potiskivanje, u potonuće u zaborav.

Tatjana Nježić

22.08.04 Politika

Biografije su skoro uvek podjednako dobra maska vremenu, kao i vreme ličnostima. Nemajući šta drugo, one ga nose kao masku vlastitog identiteta. Onoga čega ustvari nemaju.

Maska koja inicira romanesknu stvarnost u Vostaniju, novoj knjizi Svetlane Velmar Janković, jeste Karađorđeva sen, koja poput seni drugih ustanika ili značajnih ličnosti devetnaestog veka, iz knjiga Dorćol, biva povodom da se ispriča biografska priča ličnosti iz koje je potekla.

Ideja autorke, letopisca ove priče, jeste da kroz sećanje ove seni, uz put se selektivno koristeći istorijskom građom, predstavi srpsku ustaničku epopeju s početka devetnaestog veka. Sam tok ustanka se razmatra, dakle, kroz psihološko ali i ontološko, uspenje i pad njegovog vožda.

Suština postojanja ovog junaka određena je istorijskim okolnostima i on zapravo u romanu isključivo postoji kao funkcija narodne čežnje za slobodom. Samim tim, radnja romana je određena okvirom dešavanja između neuspešnog osvajanja Beograda 1789. godine, u kojem mlađi Karađorđe učestvuje kao pripadnik austrijskog frajkora, i njegovog nesrećnog pokušaja povratka u Srbiju 1817. godine.

Letopisac Vostanija pokušava, dakle, uz pomoć fikcije i istorije, da uspostavi matricu jedne od bitnih nacionalnih priča, onu koja kroz literarnu figuru opsade uspostavlja. Uspostavljenje države i njenog smisla ključni su nagon ovog lika.

Karađorđeva sen se ne seća toliko intenziteta događaja samih, koliko njihove pripovedno-istorijske maske. Zapravo, okolnosti u kojima se oni dešavaju, obasjani su naknadnom istorijskom i geopolitičkom refleksijom letopisca.

Iako ova sen, kroz romaneskno nepostojanje, ponešto razgleda i naš svet, sadašnji i bivši, inicijacija čitave priče jeste čežnja junaka za ostvarenjem nacionalnog prostora kao apsolutno ličnog projekta.

Ovakvo izjednačavanje ustanka i njegovog vožda, u potpunosti sužava prostor za druge moguće priče i istine o ustanku samom.

Kroz uzorno i precizno vođen, ali i ponešto ravan, književni biografski feljton, razotkriva se, tako, jedna moguća, pre svega, politička priča o narodu koji pokušava da ostvari postojanje na teritoriji uveliko premreženoj interesima više velikih sila.

Između osvajanja Beograda, kao ostvarenja njegove mitske čežnje i bitaka u kojima Karađorđe predvodi ustanike, on uglavnom razrešava „dvorske” i „diplomatske” spletke.

Odnosno, bori se za vlast sa svojim vojvodama, i za nacionalno pravo postojanja, sa različitim izaslanicima ruskog cara, za koje se ispostavlja da su samo druga varijanta istovrsnih turskih ili austrijskih imperijalnih težnji. U jednom momentu čak, usred ustanka, a u sasvim savremenom maniru, i ne zna se ko je stvarni nosilac vlasti u Beogradu, vožd ili izaslanik velike sile.

Borba za vlast, za ostvarenje lične dominacije, sublimisana je tako kroz nacionalnu priču u koju je, s druge strane, utkana i neverovatna nacionalna samosvest ovoga junaka.

Prek i opak hajduk, užasan i pravedan u isto vreme, sve do oceubistva i bratoubistva, Karađorđe je prikazan kao jedan od dve arhetipalne verzije srpskog vođe, kao što je i njegov ustanak, viđen kao jedna od dve verzije ustanka. Ovde, naravno, ne računamo lažno vođene lažne ustanke, odnosno ratove Srba u kojima su jedino porazni rezultati tih ratova stvarni.

Kako je pripovedanje uvek dublje i preciznije zamena za stvarnost, jer se i istinito i lažno redukuju u meri autorove kreativne valjanosti, tako i ova verzija priče o Karađorđu u svojoj osnovi ne uspostavlja nikakav kanon, ni priče ni događaja, niti ličnosti, već nepretenciozno, ali i neskriveno svoje čitaoce upućuje na promišljanje o onome čega manjka u savremenoj srpskoj političkoj stvarnosti - o državnom i nacionalnom smislu.

Nenad ŠAPONjA

19.08.04 NIN

Baš kao u onoj poznatoj izreci, i u proznim ostvarenjima Svetlane Velmar Janković ime je znak. O tome možda najbolje svedoče naslovi njenih romana kao što su “Lagum”, “Bezdno”, “Nigdina”, ili najnoviji, “Vostanije”, ta “reč koju su obrazovani Srbi, naseljeni u Trstu krajem XVIII i počekom XIX veka, upotrebljavali kad su hteli da kažu Ustanak”. Vadeći iz zaborava stare reči i retke pojmove i stavljajući ih u pročelje svojih knjiga Velmar Jankovićeva, po svemu sudeći, iskazuje shvatanje slično onome koje je, na ovaj ili onaj način, moguće pronaći i u novijoj prozi Radovana Belog Markovića, Miroslava Josića Višnjića ili, recimo, Mira Vuksanovića, odnosno u pesništvu Milosava Tešića i još nekih pesnika srodnog opredeljenja. Ovakvo razumevanje nagoveštava obrise jedne naročite poetičke pojave koja bi se najkraće mogla opisati paradoksalnom sintagmom novih arhaista kao neformalnog i spontanog spisateljskog kruga koji je oblikovan pristupom što podrazumeva (o)smišljenu i angažovanu jezičku evokativnost i “staromodnost” u službi aktuelnog integrativno-kulturnog interesa.
“Vostanije” donosi popularno-prosvetiteljski izraz te paradigme. Izuzev jednim delom u “Bezdnu”, Svetlana Velmar Janković od pomenutih autora, naime, razlikuje se izvesnom izražajnom mimikrijom. Stilska arhaičnost kod nje se, drugim rečima, ne ostvaruje prevashodno u “dubinskom” istraživanju jezičkih naslaga i “otkopavanju” skrajnutih značenja, već u transparentnoj signalizaciji ponovnog otkrivanja doskora “nepodobnih” tematskih i idejnih sadržaja. Podnaslov ove knjige, koji je nesumnjivo povezuje s istraživanjima urbanih beogradskih toposa iz “Dorćola” i “Vračara”, glasi “Ulica Karađorđeva”. Pripovedno-esejističko kazivanje o sudbini “oca Srbije” i njegove veličanstvene bune otuda mora imati posebno mesto u okviru proznog opusa autorke “Bezdna” i “Laguma”.
Jer ono što je već postalo velmarjankovićevski prepoznatljivo u opsesivnoj temi obnove građanske tradicije kao izvora nedovršeno modernog i stoga tragičnog bića srpske nacije, bilo da je u pitanju XIX ili XX vek, knez Mihailo ili Sava Šumanović, ovde je prikazano u uzornoj, gotovo mitskoj sudbini Vožda kao herojskog predstavnika ruralne, predgrađanske Srbije. Poput grčkog Anteja, Karađorđe je zato naslikan “kao džinovski hrast što usisava snagu iz utrobe majke Zemlje”, a njegova lična drama i drama Ustanka kao povest žrtvovanja za oslobođenje od turske vlasti jednako kao i za određenu viziju budućnosti. Pripovedna posledica ovakvog “čitanja” istorije jeste “hibridni” glavni junak u vidu Karađorđeve “seni” kao herojevog sablasnog “dvojnika” koji je - iako izvorno rustikalnog porekla - kadar da, poput kakavog građanskog mislioca, beskrajno mozga o vlastitim postupcima i odlukama, ali i da kao kakav fiktivni buržoa bludi današnjim Beogradom kao svojim svekolikim zadužbinskim prostorom.
Karakteristično je da, pri tom, autorka ne insistira na pripovednoj tenziji i dramatičnosti, što se najbolje vidi u učestalom citatnom pozivanju na istoriografske autoritete (R. Ljušić, K. Nenadović) a ne na sižejnu inventivnost ili razvijenu sugestivnost dočaravanja složenih stanja junaka, odnosno u predstavljanju velike tragičke teme oceubistva tek kao povoda za moralno zaključivanje. Otuda se moralistička nota ukazuje kao možda najsnažniji poriv knjige koji upravlja i lajtmotivskim ponavljanjem značaja teme izdajstva i rezonerskim pozivanjem na primer propasti Vožda i Ustanka “kao opomenu iz prošlosti koja u sadašnjosti i te kako oživljava”. “Arhaična” jednostavnost i prepoznatljivost ove ovlaš stilizovane teze svakako ne čini “Vostanije” takmacem artistički složenijih i uspelijih ostvarenja Svetlane Velmar Janković. Ali ga možda čini posrednim izrazom neprestano prizivanog građanskog duha koji se ovde ispoljava “sam sobom” i “iznutra”, izborom teme i pristupa, upravo u onoj opsesiji mit(opej)ski ne-modernim ili pred-modernim koja se u romanima autorke “Laguma” i “Bezdna” i inače pojavljuje kao usud ovdašnjeg građanstva i njegovog postojanja u neprestano obnavljanim pokušajima istorijske emancipacije.

Tihomir Brajović

01.07.04 Glas javnosti

Vožd je prikazan kao neuk i hrabar čovek, ratnik, ne diplomata, kojem je na pameti jedino oslobođenje Srbije i uspeh Ustanka, što ga čini vrlo netolerantnimPosle loze Obrenovića, Svetlana Velmar - Janković se, kao kakav korektni hroničar, pozabavila istorijom i druge srpske kraljevske porodice - Karađorđević. Njena nova knjiga, izašla u Stubovima kulture, "Vostanije" ("tako su učeni Srbi krajem 18. i početkom 19. veka u Trstu govorili Ustanak"), pisana je kao letopis, kao spomen na Vožda i kao rezultat autorkinog "sleđenja" Voždove seni koja, sluti pisac, ponekad promakne Karađorđevom ulicom.

Knjiga je miks istorijskih činjenica i piščevih "izmišljanja". Svetlana Velmar - Janković koristila se različitim istorijskim izvorima, knjigom "Vožd Karađorđe" Radoša Ljušića, zapisima letopisca Prvog srpskog ustanka Bože Grujovića, "Memoarima" Prote Mateje Nenadovića, "Delovodnim protokolom Karađorđa Petrovića" za 1813. i drugim.

"Među, i u tim činjenicama", Karađorđe se autorki ukazuje kao srpki Ahilej, brzonogi, beskompromisni junak, ali i kao Antej, koji je prema mitu, snagu crpeo hodajući bos po zemlji. Tako i Voždu "snaga jača kad u zoru, bosonog, stupi na bunovno tle". Karađorđe je prikazan kao neuk, hrabar i surov čovek, ratnik, ne diplomata, kojem je na pameti jedino oslobođenje Srbije i uspeh Ustanka, što ga čini vrlo netolerantnom osobom (savremenici su ga zvali ubilac) koji izdaju i kukavičluk kažnjava po kratkom postupku - oca ubija s leđa (a šta drugo, otac je hteo da se prijavi Turcima čime bi ugrozio celu porodicu), a rođenog brata besi za drvo (napastvovao žene).

- Plašio me je Krađorđe, jer je to čovek velike raznolikosti i spolja gledano čovek surov. Ali on nije bio samo to. Njegovu pravu ličnost tražila sam među činjenicama: imao je neverovatnu snagu i duboko osećanje pravde. Pisanje ove knjige pomoglo mi je da naučim nešto o našem mentalitetu. Kod nas postoji nepisano pravilo da se u jednoj ličnosti sabira istovremeno i malo i veliko. Naš je mentalitet takav da se hrabro i do kraja žrtvujemo za neki veliki cilj, ali kada iznesemo pobedu javi se nešto autodestruktivno, i počinje svađa i mržnja - rekla je Svetlana Velmar - Janković.

"Vostanije" je izašlo u godini kada slavimo dva veka od Karađorđevog ustanka i može se čitati i kao neka vrsta literarnog upoređivanja, što je u skladu sa konstatacijom Gojka Božovića (po kojoj ovaj kritičar već postaje prepoznatljiv) da je ovo knjiga kako o vremenu prošlom, tako i o vremenu sadašnjem.

LJ. P.

30.06.04 Politika

U izdanju beogradskih „Stubova kulture” upravo je izašlo novo delo Svetlane Velmar Janković, roman „Vostanije” koji je posvećen, prema rečima naše istaknute književnice, uspomeni na predvoditelja Prvog srpskog ustanka Karađorđa Petrovića - Vožda. Roman nosi podnaslov „Ulica Karađorđeva”, a reč „Vostanije” za naslov autorka je izabrala jer su nju obrazovani Srbi, naseljeni u Trstu krajem XVIII i XIX veka, upotrebljavali kad su hteli da kažu Ustanak: Vostanije.

Na jučerašnjem predstavljanju dela u galeriji „Artget” Kulturnog centra Beograda, pred prepunom salom, kao što to uvek biva kada je u pitanju nova knjiga Svetlane Velmar Janković, Gojko Božović, urednik, izrekao je niz komplimenata ovom romanu, u kojem autorka sluti kako Karađorđeva sen „ponekad promakne beogradskom ulicom što je ponela njegovo ime”.

Prema Božovićevim rečima, „Vostanije” je roman o Karađorđu, ali i mnogo više od toga. U njemu se prati Karađorđev život od ranog dečaštva i mladosti do postepenog stupanja na scenu Srbije kao pokretača istorijskih događaja, pa sve do smrti. Ovo je roman i o Karađorđu i o Karađorđevom vremenu, ali i društveni roman koji u svoj složenosti predstavlja i političke, i egzistencijalne, i ljudske, i istorijske prilike onog doba.

- Pripovedajući o Prvom srpskom ustanku Svetlana Velmar Janković je posegnula za velikom istorijskom građom i velikom dramom. Tako se dobija ubedljiva slika vremena, slika o tome kako je pokorna raja postala deo ustaničke vojske - dodao je Božović. - U ovom romanu Karađorđe nije divinizovan, odvojen od tla sa kojeg je ponikao, nego je duboko uronjen u samu srž svog vremena, sa kojim deli iskustvo i sva ograničenja koja ono donosi.

Za Božovića su najuzbudljiviji delovi romana oni trenuci u kojima Svetlana Velmar Janković uspeva da pronikne u unutarnje lomove Vožda, časovi kada se on suočava sa istorijskim silama. Takve časove ne uspevaju da uhvate ni narodno predanje ni epska pesma, mišljenja je Božović, a Svetlana Velmar Janković u njima doseže elemente antičke drame.

Govoreći o razlozima zbog kojih je krenula u pisanje knjige o Karađorđu, Svetlana Velmar Janković je navela da je 25 godina razmišljala o ovoj temi i da je sve vreme strahovala i od vremena i od Karađorđa, za koga su njegovi savremenici, ne svi, svakako, govorili da je bio surov čovek (jedan ga je savremenik čak zvao „ubilac”). „Karađorđe, naravno, nije to”, rekla je Svetlana Velmar Janković, „i nije samo to. Između činjenica, i u činjenicama, otkrilo mi se da je on imao duboko osećanje pravde.”

Autorka romana „Vostanije” je priznala da se, što se više bavila Karađorđem, više plašila da nije kazala sve što je nameravala da kaže. Karađorđe je bio toliko velika ličnost, ali i čovek velikih raznolikosti. Istovremeno, proučavajući vreme u kojem je živeo, Svetlani Velmar Janković su se prosto nametale paralele sa našim vremenom. Konstatujući juče da joj se čini da ovogodišnja proslava Prvog srpskog ustanka protiče bez velikog istraživanja činjenica koje bi morale da budu osvetljene ne samo istorijski već i iz drugih uglova, iz sociolingvističkog, recimo, poznata književnica je kazala da joj se čini da baveći se Prvim srpskim ustankom bolje razume ono što se sa nama dešava danas. Svetlana Velmar Janković je dodala da „ima nečeg suštinskog od našeg mentaliteta još u onom vremenu, kao da čujem reči današnjih ljudi, kao da osećam veoma prepoznatljivu našu sklonost da budemo i veliki i mali, da se žrtvujemo, ali i da budemo alavi”. „Ova knjiga je”, završila je Svetlana Velmar Janković, „moje veliko učenje o nama, onda i sada. I zahvalna sam ovoj godini što me je naterala da se vratim u to vreme, a ne znam šta sam, od onog što sam naučila, uspela i da kažem.”

A. C.