Erlend Lu je rođen 1969. godine u Norveškoj. Pravio je kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije. Objavio je romane: Prohujalo sa ženom (1993), Naivan. Super. (1996), L (1999), Činjenice o Finskoj (2001), Dopler (2004), kao i četiri knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film Detektor.
Za kratko vreme postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od 20 svetskih jezika. Osvojio je više nagrada:
- Nagrada Ministarstva kulture za dečju slikovnicu Veliki crveni pas, 1996. godine;
- Nagrada kritike za Kurte quo vadis?, 1998;
- Nagrada knjižara za roman L, 1999.
13.03.07 Blic
Pobunjenici
(Erlend Lu, Volvo Kamioni, Geopoetika, 2006)
Pošto se u prethodnom romanu („Dopler“, Geopoetika, 2005) odmetnuo od potrošačke civilizacije, „sveopšte briljantnosti“ i porodice, Luov junak, Dopler, se u šumama Švedske sreće sa „večno mladim“ (neumrlim) duhom predaka: dok je (društveno-politička) pasivnost stoletnog Fon Boringa „opravdana“ njegovim rođenjem „u izobilju i plemstvu“ i „nadomeštena“ (besmislenim) negovanjem sportskog (čistunskog) entuzijazma, dotle je „subverzivna delatnost“ hašišu sklone Maj Brit, nezadovoljne „na lokalnom planu, ali i na globalnom“, samo zabava jedne usamljene i lude babe; kao burleskni Romeo i Julija, razdvojeni ideološkim sukobom (komšijskim zađevicama) između više od pola veka mrtvih roditelja, oni predstavljaju dvoličnost skandinavskog mentaliteta čija je liberalnost samo šminka za suštinski konzervativizam (isključivost, nerasuđivanje). Kada im se pridruži Dopler, koji je, zbog potrage za autentičnim sobom (ako ga ima) odbacio dotadašnji, konformistički identitet, oni postaju groteskna družina pobunjenika (bučnih, bezopasnih idiota) koja posredno izobličava licemerje civilizacije čiji se moral sveo na zaštitu prava životinja, a umetnost na holivudsku „estetiku“.
Pretvarajući se da gubi „kontrolu nad tekstom“ ili da udovoljava komercijalnom (normalnom!) ukusu, Erlend Lu se suprotstavlja trendovima kulturne politike u Norveškoj i, bez dlake na jeziku, proziva njihove kreatore (umetnike, književne kritičare, urednike televizijskih emisija). Uznemirujuće ishodište njegove priče o savremenom Odiseju, Dopleru, koja još nije završena, jeste da su projekti za „popravljanje sveta“, bilo da potiču od Boba Marlija ili od Larsa fon Trira, samo gubljenje vremena; zato se njegov rableovski grohotan smeh pretvara u kafkijanski užas.
Vesna Trijic
