Vojvodina

19.03.05 Danas

Glavni urednik interdisciplinarne, višenacionalne i višekonfesionalne knjige geografskog, istorijskog i ljudskog prostora znanog kao Vojvodina (grupa autora, "Vojvodina", Dnevnik, 2005, strana 353), Boško Ivkov, okupio je urednike, vrsne znalce i moralno neokaljane ljude u poslednjih petnaest godina pakla koji živimo, sklone zamisli detalja i celine knjige (Dimitrije Boarov, Vladimir Kopicl, Mihal Ramač, Jovan Tanurdžić, Borivoj Mirosavljević) da bi nas kao informacijski, i još više kao vizuelni rezultat opomenuli da građani Vojvodine treba da se vrate sopstvenoj duši, koju im je Milošević ukinuo, a ona je bolji deo kosmosa i Srbije.

U toj knjizi prvo načelo je da postoji duboka veza između ljudi i prostora. Zato knjiga ima podnaslov "predeli i ljudi", u smislu razmene energija između onih koji knjige poštuju i onih koji nastoje da zasluže prostor u knjizi. A razmena energija prosto podrazumeva da se ljudi vezuju za arhetipove prostora u kome žive i da time vrednuju sopstveni učinak, bez obzira koji parametri, i koliko, jesu nacionalno relevantni za održavanje prostora. To bi pojednostavljeno značilo da svaki čovek koji ume čestito da odradi struku ispunjava svoju misiju više od onih koj to formalo u ime politike, ove ili one, navodno čine.Drugim, čitljivim, rečima to znači da Vojvodina sama po sebi nije prostor sreće, ali da je prostor po vekovnom iskustvu, po toleranciji radne kulture i međunacionalnih odnosa takva da se ne mora zavirivati u susedne države da bi se ostvarila sopstvena sreća, da zemlja i žena pripadaju onima koji ih obrađuju, kako to kaže mudri Veljko Petrović u pripoveci "Miška Eregbiroš".Vojvodina je i istorijski prostor u kome se narodi susreću u zajednici sudbina, ne da bi vladali jedni nad drugima, već da bi se pomagali čak i tada kada ih političke elite usmeravaju jedne protiv drugih.

U elementarnom profesionalnom smislu ova knjiga je poštena i dobronamerna informacija. A svako ko živi svoj život kao Vojvođanin, zna da je u njoj niz slika, arhetipova, koje dokumentuju zašto su oni Vojvođani. Tim slikama predela i ljudi u njima Vojvodina ne mora da priča priču o razlozima za svoju autonomiju. To je jednostavno bolji deo Srbije, koji je utemeljio njenu državnost, istovremenio srednja Evropa koliko i sovina glava, a ne neka kolonija kojoj nacionalna većina, bezobrazluku sklona, izvrće džepove, pa od deset dinara u vojvođanskom džepu sebi uzme osam a dva vrati. Nije to vreme oranja Marka Kraljevića, jer ako smo već jedna država, i braća smo, kese nam još uvek nisu sestre. Dostojanstvo Vojvodine ne temelji se samo na istorijskim principima i stečenim pravima po kojima je srpska, a ja bih rekao srednjoevropska Atina pravila državu Srbiju. To dostojanstvo se temelji u prvom redu na građanskoj normi da se prava prema sebi i državi namiruju oporezivanjem stečenog dohotka i pravom da se učestvuje u obezbeđivanju interesa od dole na gore, a ne poslušnički da se od gore kaže šta se dole sme ili ne sme.Iz ove knjige jasno proističe saznanje da je Vojvodina zajednica sudbina svih naroda koji u njoj žive, ni srpska ni manjinska, nego i srpska i manjinska, jer su je svi svojom radnom kulturom i tolerancijom stvarali. Kome to nije jasno, taj je protiv Vojvodine, ali time je i protiv sopstvene bolje mogućnosti.

Ako je reč o profesionalom delu posla, on je za svaku pohvalu: informacija je tačna, iscrpna i nije zlonamerna, ni prema onima koji su za Vojvodinu, ni prema onima koji su unitarističkih shvatanja. Nad celom knjigom, i tekstualnom i slikovnom njenom dimenzijom, lebdi jedan fini osećaj ljubavi za neponovljivost prostora i otisak tog prostora u ljudskim dušama, u mentalitetu.

A o čemu ćemo, ako ne o moralu i dušama, konačno u svim našim zemaljskim poslovima. U tome su i Miroslav Antić i Boško Ivkov debelo u pravu: svi smo mi u ravnici, kao sopstvena bolja mogućnost, onaj hleb koji ne pojedemo sami nego i drugi od njega žive. Valjda je zato Milošević u svom nacionalističkom projektu prvo srušio autonomiju Vojvodine, pa onda od seljaka presipao u tuđe, pa i svoje džepove, i tako preživeo čak i rat sa svetom. To nije uspelo ni Rusima ni Ukrajincima, koji imaju i veće prirodne resurse, a nisu bili u ratu, jer jednostavno oni nemaju iskustvo privatne poljoprivredne proizvodnje, što Srbija ima, ali ne zahvaljujući Miloševiću, nego za Srbe bezrazložno spornom Josipu Brozu.

Nisam ni jugonostalgičar, niti sam bilo koje političke stranke navijač. Smatram da jedino povratak profesionalnim kompetencijama u vrednovanju ljudi i njihovog rada vodi ka boljitku i društva i pojedinaca i države, jer je to jedino produktivno i merljivo. Sve drugo su priče i grabež, biznis u smislu ko koga zajebe. Iz knjige Boška Ivkova i njegovih istomišljenika to postaje jasno.Ko je Vojvođanin tom knjigom podseća se koliko mu je bogata i poštovanja vredna duša. Ko nije Vojvođanin, neće nam zameriti posle ove knjige što ne damo svoju autonomiju. Njome branimo bolju mogućnost naroda koji žive na ovom prostoru, vraćamo se sopstvenoj duši, njenoj boljoj mogućnosti. A kome to može da smeta?Autor je predsednik Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i akademik Nacionalne akademije nauka i umetnosti u Kijevu

Julijan Tamaš