1.
NAJNOVIJE VESTI PREKO TELEFONA
I
– Ovo je najsvečaniji dan u mom životu – uzbuđeno je brbljala moja žena sa kojom sam skoro devet godina bio u braku. A taj dan uskoro će postati moj najtužniji.
– A tako – odgovorio sam sa bolnim prizvukom u glasu.
– Daj, Miša, ne budi dete. Ne poredim ga sa danom našeg venčanja. – Zaćutali smo. – Ili sa rođenjem našeg deteta – dodade ona uzgred.
– Znam. Razumem.
Ponovo smo zaćutali. Mrzeo sam te pauze u telefonskim razgovorima, doduše, mrzeo sam i sam telefon kao i mnogo štošta. Iz pozadine je dopirao smeh nekog muškarca. Iako je bilo skoro jedanaest sati ujutru na Istočnoj obali, u San Francisku je bilo tek oko osam uveče. Ali zašto sumnjati: mogla je da zove iz nekog restorana, trgovačkog centra ili iz konferencijske sale.
A možda i ne.
– Mislila sam da ćeš se obradovati – konačno je Kimer progovorila.
– I jesam – uveravao sam je, ali prekasno. – Samo sam...
– Ma hajde, Miša, molim te. – Gubila je strpljenje. – Ja nisam kao tvoj otac, znaš? Znam u šta se upuštam. Ono što se desilo njemu, neće se desiti i meni. Ono što se desilo tebi, neće se desiti našem sinu. Slažeš li se? Medeni?
Meni se nije ništa desilo, zamalo da slažem, ali sam se ipak uzdržao da to ne kažem, delom i zbog toga što sam voleo taj redak i slastan prizvuk reči medeni. Pošto je Kimer konačno bila srećna, nisam želeo da stvaram nove nevolje. I nikako nisam hteo da joj priznam da se radost koju sam osetio zbog njenog uspeha umanjivala mojom zabrinutošću kako će moj otac da reaguje na ovo. Rekoh nežno:
– Samo se brinem zbog tebe, i to je sve.
– Znaš da mogu da brinem o sebi – uveravala me je Kimer, govoreći istinu koja je bila toliko zastrašujuća. Čudila me je sposobnost moje žene da sakrije dobre vesti, čak i od svog supruga. Juče u neko doba saznala je da su godine njenog suptilnog lobiranja i pažljivog političkog zalaganja konačno urodile plodom, i da su je svrstali u najuži izbor za mesto sudije u Federalnom apelacionom sudu. Pokušavao sam da ne mislim na to sa koliko je mnogo ljudi podelila tu svoju radost pre nego što je nazvala kuću.
– Nedostaješ mi – kazao sam.
– To je zaista lepo od tebe, ali, nažalost, izgleda da ću morati da ostanem ovde do sutra.
– Mislio sam da se večeras vraćaš.
– Trebalo je – ali, jednostavno ne mogu.
– U redu je.
– Oh, Miša, ne ostajem ovde namerno. Takav mi je posao. Ne mogu ja tu ništa. – Nekoliko sekundi smo o tome zajedno razmišljali ništa ne govoreći. – Doći ću čim budem mogla, znaš to.
– Znam, dušo, znam. – Stajao sam iza radnog stola i gledao na dvorište gde su studenti ležali na travi i zabadali nos u udžbenike, ili igrali odbojku pokušavajući da produže leto u Novoj Engleskoj dok su skakutali na zalasku oktobarskog sunca. Moj kabinet je bio prostran i osunčan, ali donekle u neredu, kakav je bio i moj život. – Znam – rekao sam po treći put, jer smo bili u onoj fazi braka kad vam ponestaju teme za razgovor.Nakon prikladnog perioda ćutanja, Kimer se vratila praktičnim stvarima. – Znaš šta ima još? FBI će uskoro početi da ispituje moje prijatelje. I mog muža, takođe. Kad sam to čula od Ruti, rekla sam: „Nadam se da im nećeš odati baš sve moje grehe.“ – Nasmeja se oprezno i u isto vreme sa puno samopouzdanja. Moja žena je znala da može da računa na mene. I, imajući to u vidu, odjednom je postala skromna. – Svesna sam da oni računaju i na druge ljude – nastavila je – a neki od njih imaju neverovatno dobre biografije. Ali Ruti kaže da ja zaista imam sjajne šanse. – Ruti je Rut Silverman, naša koleginica sa pravnog fakulteta, sa kojom se Kimer nekad družila, sada je radila kao zamenik savetnika Bele kuće.
– Primiće te ako budu odlučivali prema zaslugama – rekoh iskreno.
– Ne zvučiš kao da veruješ da će zaista da me prime.
– Mislim da oni treba da te prime. – I to je stvarno bila istina. Moja žena je bila drugi najsposobniji advokat koga znam. Ona je bila partner u najvećoj advokatskoj firmi u Elm Harboru, gradu za koji je Kimer govorila da je varošica, dok sam ga ja smatrao prilično velikim. Samo su se još dve žene kotirale tako visoko, i nijedna druga koja nije bila belkinja.
– Plašim se da će biti nameštaljki – primeti ona.
– Nadam se da neće. Voleo bih da dobiješ ono što želiš. I zaslužuješ. – Oklevao sam malo, a zatim se odvažih. – Volim te, Kimer. Uvek ću te voleti.
Moja žena, nevoljna da mi odgovori na ovaj izliv osećanja, skrenu na drugu temu. – Ima ih možda četvoro ili petoro u užem krugu. Ruti kaže da su neki od njih profesori prava. Kaže da su dvoje ili troje tvoje kolege. – Ovo me je zasmejalo, ali ne sa zadovoljstvom. Ruti je previše bila oprezna da bi pominjala bilo koje ime, ali i Kimer i ja smo vrlo dobro znali da se dvoje ili troje kolega svodilo na jednog Marka Hadlija, koga su neki smatrali za najbriljantnijeg profesora na fakultetu, iako je izdao samo jednu knjigu za četvrt veka predavanja prava, a i ta jedna je odštampana skoro pre dvadeset godina. Mark i ja smo bili prilično bliski, a ja nisam gajio bliske odnose sa mnogo ljudi, naročito ne na univerzitetu, ali je iznenadna smrt sudije Džulijusa Kranca, pre četiri meseca, uništila i ono malo prijateljstva između nas, započevši skrivenu trku koja nas je dovela do ovoga.
– Teško mi je da poverujem da će predsednik da izabere još jednog profesora prava – prokomentarisao sam, samo da bih nešto rekao. Mark je priželjkivao to mesto duže od moje žene, i pomogao je Ruti, koja mu je nekad bila najomiljeniji student, da dobije sadašnji posao.
– Najbolje sudije su ljudi koji su pravo vežbali iskusivši ga kroz praksu. – Moja žena je govorila kao da je citirala zvanični pravilnik konkursa.
– Slažem se.
– Nadamo se da se i predsednik slaže.
– Tako je. – Protegnuo sam utrnulu ruku. Telo me je bolelo baš na onim mestima te je bilo nemoguće da sedim mirno. Jutros posle doručka, odvezao sam Bentlija u njegovo preskupo obdanište, a zatim sam se našao sa još jednim od mojih kolega, Robom Saltpeterom, koji mi nije bio baš prijatelj, na partiji basketa, ali ne u univerzitetskoj sali, gde smo mogli da se obrukamo pred studentima, već u centru YMCA* gde su barem svi bili sredovečni poput nas dvojice.
– Ruti kaže da će se odlučivati tokom sledećih šest do osam nedelja – nastavila je moja žena, pojačavajući moju sumnju da je poranila sa slavljem. Kimer je izgovarala Rutino ime sa primetnim simpatijama, s obzirom na to da ju je, samo pre dve nedelje, preda mnom nazvala malom selektorkom sudija. – Taman za Božić.– Mislim da su to odlične vesti, dušo. Možda bismo mogli, kad dođeš kući, da...
– Izvini, Miša, dragi, moram da idem. Džeri me zove. Izvini. Nazvaću te kasnije.
– Dobro. Volim te – ponovio sam. Ali ovog puta svoju ljubav izjavio sam praznoj slušalici.
