13.06.06
Tražimo istog Boga
Anton Dončev
NAJPOZNATIJEG bugarskog savremenog pisca Antona Dončeva zatičemo u tihoj prostoriji ambasade svoje zemlje u Birčaninovoj ulici. Sedamdesetpetogodišnji majstor književnosti potpisuje kolegama iz Srbije svoj čuveni istorijski roman "Prelomno vreme" (kod nas objavljen 1988. u izdanju, "Eksportpresa"), epsku priču o svetogorskom monahu Aligorku i francuskom plemiću preobraćenom u islam, o razaranju i poturčenju rodopske doline u leto 1668. Knjiga je prevedena na dvadesetak jezika, doživela deset izdanja u Bugarskoj. Drugi roman "Vitez svete knjige" došao je pred naše čitaoce pre tri godine u izdanju "Narodne knjige".
Pišete istorijske romane, pa koliko je istorija bitna za budućnost Balkana?
- Znate, život liči na drvo. Nije slučajno da skoro sve religije imaju drvo života. Korenje je u prošlosti, stablo i cvetovi smo mi, a koji će plodovi biti, videćemo u budućnosti. U tom smislu, sve je povezano i nedeljiva je celina. Prošlost postoji, jer postoji sadašnjost. Kao karike jednog lanca. Ukoliko pocepaš jednu kariku, pocepaš lanac. Zemlje Balkana nisu izvukle pouku iz grešaka koje su ranije pravile. Ukoliko propratimo dokle doseže koren "drveta", možemo videti da crpimo jednu crnu energiju.
Na šta tačno mislite?
- Ovde na Balkanu zemljotresna je zona. Zemljotres se dogodi uvek tamo gde se međukontinentalne ploče trljaju jedna o drugu. I kod nas se trljaju takve "međukontinentalne" ploče civilizacija, ploče religija i ukoliko ne damo tačnu dijagnozu bolesti onda ne možemo da prepišemo pravi lek.
Da li pratite politička zbivanja u Srbiji, kako ocenjujete referendum u Crnoj Gori?
- Bugari veoma pažljivo, sa saosećanjem i ljubavlju prate šta se događa u bivšoj Jugoslaviji. Ne volim tu reč, ali "obični" bugarski građanin ne može da shvati zašto se jedan savez raspada. To je korak unazad na putu kojim ide čovečanstvo. Nije da ljudski mi ne razumemo šta se dešava, ali put po kojem ide razvoj javnosti i prirode je put stvaranja veza. Što se tiče Srbije i Crne Gore - za nas će lakše biti da izgovaramo samo Srbija, jer ako kažeš "igra fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore", to je previše dugačko, ali uvek smo Srbiju i Crnu Goru shvatali kao jednu celinu.
Vi ste najpopularniji bugarski pisac u svetu, a srpski čitaoci Vas gotovo i ne poznaju. Kako tumačite kulturnu udaljenost Srbije i Bugarske?
- Imamo u Bugarskoj jednu izreku, dosta strašnu: "Ko ti je izvadio oko? Brat". Izgleda da su bratske porodične svađe veoma teške, ali svejedno, od krvi ne možeš pobeći.
Istorijske sudbine, jezik, kultura - sve nam je zajedničko.
Obrađivali ste u romanima susret i sukob hrišćanstva i islama u prošlosti, kakav je savremeni dodir dveju religije?
- Hrišćanstvo i islam susreću se na dve ravni. Jedna je teoretska, čitaš šta je zapisano u islamu što se tiče hrišćanstva ili judaizma i sve je apsolutno u redu. Druga ravan je praksa, realni život. Problem je u korišćenju religije. Zamislite jednu čašu. Ona je napravljena da čovek pije, ako je žedan. A ako neko uhvati tu čašu pa te udari po glavi, ona nije za to stvorena. Religiozne, verske "čaše" su veoma teške. U islamu sada postoji jedna agresivnost koja uopšte ne može da bude opravdana. Islam u suštini nema centra. Ne mogu da se vode pregovori između dve religije. Ne možemo uporediti islam u Turskoj, u Saudijskoj Arabiji ili Iranu.
Ima li opravdanja za nesrećne posledice različitosti?
- Moramo uračunati i to da se bogovi vraćaju, ljudi ponovo traže Boga. I muslimani i hrišćani ustvari traže jednog te istog boga. Različite religije su kao stepeništa koja su naslonjena na nebo. Kad se popnu gore, ljudi vide da se nalaze na jednom te istom nebu. Ali oni koji stoje dole, u osnovi tog stepeništa, kažu: "Put je samo moje stepenište"!
B. ĐORĐEVIĆ
