04.12.14 Vreme
Podsećanje na životne radosti
Viljuškom po ex-Yu, Mika Dajmak
Ovo više nije ono "Al’ se nekad dobro jelo" (mada se jedno poglavlje tako zove; neizbežno); ovo je otprilike "Al’ se i dalje dobro jede" u zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije – i u susednim zemljama. Mika Dajmak, poznat po kulinarskim TV emisijama i nebrojenim člancima o hrani i vinu, dovoljno je mator da sada sintetizuje sva svoja iskustva i saznanja u glatko napisanoj i povremeno potresno romantičnoj knjizi Viljuškom po ex-YU.
Pre svega, kako sam kaže, tema nikakve veze nema sa "jugonostalgijom" – šta god to značilo (više nisam siguran znači li bilo šta osim bolje prošlosti). Čovek je jednostavno ceo život proveo putujući, jedući i pijući po bivšoj državi i njenim susednim zemljama. To se, znate, tada radilo kao sasvim normalno, ako verujete na reč Miki i meni. Danas je drugačije. Eto, na primer, naša drugarica Dražana iz Sarajeva jednom je naručila u Zagrebu kiselu vodu, pa se konobar brecnuo na nju da se hrvatski veli mineralna, a ne kisela. Kad je naručivala hranu, tražila je "mineralni kupus" od istog konobara. Danas je, Bogu hvala, toga sve manje, ali vidite o čemu je reč.
Dakle, Mika Dajmak je poređao sve bivše republike i pokrajine, njih osam, plus susedne države: Austriju, Italiju, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku i Albaniju. Sve to uz drage uspomene na hranu, piće i ljude i uz gomilu pratećih recepata, kao na kafanskom jelovniku: od hladnih predjela do napitaka i kolača. Tu je došlo do metodološke zbrke koja i nije strašna: spisak recepata nije poređan abecednim ili barem azbučnim redom, već po jelovničkim kategorijama. To ga, međutim, čini zanimljivijim za čitanje: svako malo prisetite se nečega što ste zaboravili.
Uz svaku federalnu jedinicu i njoj susedne zemlje sledi probrani jelovnik, karakterističan za te kulture. Recepti su – po Mikinom običaju – duhovito napisani i precizni. Tu sad imam još jednu primedbu: Mika, podlegavši, plašim se, "novokuhinjskim" (nouvelle cuisine) predrasudama, stavlja jedan čen belog luka tamo gde ide cela glavica. Ako hoćete dobro da jedete, budite spremni da nekome smrdite na beli luk; ko ga jebe, uostalom. Druga predrasuda je ona prema McDonaldsu: mislim da je i tu pomodnost u pitanju; ima ko voli Big Mac, kao ja, ima i ko ne voli; ovo je ipak slobodna zemlja.
Atribucije recepata su uglavnom korektne (uključujući i moju malenkost), ali je propustio da "štrucu prasicu" pripiše autorki, gđi. Vukosavi Tagirov koja je tu poslasticu dovela do savršenstva. I poslednja primedba odnosi se na iritantni običaj, uvezen spolja, da se crno vino naziva "crveno". Ima kome je to vin rouge, red wine, vino rosso, vino rojo itd; nama je crno. Treba li da čuveni crmnički crnjak zovemo "crvenjak"? Nikad! Dobro: Sloba Antonić bi ga nazvao "rujno" vino, kad već decu oblači u "ruho"; može i tako. Uostalom, zašto se bela vina ne zovu "žuta" vina? Bela sigurno nisu.
Primedbe na stranu (a nisu ni važne – osim belog luka!), knjiga je nadahnjujuća, vesela i povremeno s pravom tužna. Nadahnuće postoji za one koji u današnje vreme nešto i kuvaju. Znam da su takvi uglavnom konzervativno nastrojeni i najradije kuvaju ono što znaju da umeju dobro da spreme; ipak, malo raznovrstnosti dobro dođe, a recepti koje je Mika godinama skupljao i beležio svakako su raznovrsni.
Svestan da je svaka indicija na "jugonostalgiju" u današnje vreme opasna, Mika se ne predaje i za svaku su pohvalu uvod i epilog ove knjige. Mika lepo kaže da mu niko neće oduzeti prošlost, otadžbinu i sećanja, a kome to smeta, neka jede govna; ukratko.
miloš vasić
14.11.14 Danas
GASTRO-PROZA
Viljuškom po ex-yu, Mihajlu Mika Dajmak
Autoru knjige Viljuškom po ex-yu, Mihajlu Miki Dajmaku, već u reči na početku iliti Gastro putovanju po otadžbini/domovini, „otelo se“ da nije vodio dnevnik tokom svojih (novinarskih) krstarenja po bivšoj državi i komšiluku, već je pustio da mu „sećanja ostanu najupečatljiviji utisci: gravče na tavče u Skoplju; tepseštija u Velikoj Hoči; sogan dolma u Sarajevu; florentinski zrezak u Ljubljani; ovčiji gulaš na Paliću; svadbarski kupus u Guči; durmitorska teletina na obali Skadarskog jezera; šraprgle u Rovinju; raca sa mlincima u Zagrebu; lički kupus u Gospiću...“
Onda je počeo da beleži recepte i tako se rodio „gastronomski svet MD“ u kome Dajmak živi gotovo tri decenije, što na papiru što na TV, a jedan višegodišnji period proveo je kao urednik Danasovog nedeljnog dodatka Mali kuvar.
Knjiga Viljuškom po ex-yu, u izdanju IK Marso, premijerno je viđena na nedavno završenom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i, pogađate, bavi se (u osnovi) hranom i dušom. Ili, jasnije, autorovom konstatacijom da se poslužimo: „Da li je ovo zbirka recepata - jeste; Da li je putopis - jeste; Da li je autobiografija - jeste i to“.
A „najbolje upoznavanje jednog kraja, jedne zemlje, njenih ljudi... za trpezom, uz čašu lokalnog vina“ otvara se u Makedoniji, slede Grčka, Metohija, Crna Gora, Albanija, južna Srbija, Bugarska, istočna Srbija, Posavina i Podunavlje, Rumunija, Vojvodina i Baranja, Mađarska, Dragačevo, Bosna, Hercegovina, južna Italija, Boka i Dalmacija, Istra, kontinentalna Italija, Lika i Gorski kotar, srednja i severna Hrvatska i Austrija, a zatvara se u Sloveniji.
Velike i male priče u ovoj knjizi (luksuzne opreme, inače) Dajmak odjavljuje rečju na kraju koju naslovljava - Ko da mi ukine sećanja na domovinu/otadžbinu, a tamo, između ostalog, konstatuje da je reč o omažu „jednoj lepoj zemlji, ali tek kao slabašan odjek dobrih trpeza“. Nikako, međutim, autor ne prihvata bilo kakvu insinuaciju da je ovde reč o jugonostalgičarskom lamentu, a biće verovatno i takvih, jer ovi prostori, poznato je, redovno iznedruju i ljude koji osim mudroserisanja ne priznaju ništa drugo kao kvalitet. Dajmakovom Viljuškom, međutim, kvalitetno ćete se zabaviti, prisetiti se bivše Juge, ponešto naučiti, saznati, prokrstariti hiljade kilometara uzduž i popreko sve isprobavajući miris, ukus i lepotu jednog prostora čiju sudbinu, nadajmo se, ne određuju glupi, tašti, samoživi, pokvareni... i ako se, utisak je, oni i dalje glasno čuju na ovim prostorima.
Proizvodi, kao što je knjiga Mike Dajmaka, malecni su pokušaji da se retorika tih samoživih mufljuza otupi. Da se vratimo u (lepšu) budućnost.
D. STOŠIĆ
