Vilina kosica

02.02.07

PREVODILAČKI ideal - ostati veran jeziku originala, a ne izneveriti duh sopstvenog jezika vodi već decenijama Ljubinku Milinčić, koja je ovogodišnji dobitnik nagrade iz Fonda dr Jovan Maksimović, za najbolji prevod sa ruskog jezika. Laureatkinja je postala zahvaljujući prevodu "Viline Kosice" Mihaila Šiškina, po njenom mišljenju najvećeg jezičkog izazova sa kojim se do sada uhvatila ukoštac. Nije lako preneti suštinu i duh literarnog sveta ovog znamenitog pisca, koji se trudi da napiše i za sobom ostavi "knjigu nad knjigama", najbolji roman u istoriji književnosti.

Zašto je Šiškinovo delo toliko komplikovano za prevođenje?
- "Vilina kosica" je polifono delo. Šiškin je postmodernista i mnogo koristi citate. Ali, on ne obeležava citate i ne želi da se očigledno prepoznaju. Za svoje misli i ideje koristi najbolje formulacije iz istorije svetske književnosti, od Biblije do danas. On svoju misao piše citatima. Zato nije neophodno da čitalac svaki citat prepozna. On je elitni pisac i traži učenog čitaoca. Ipak, neobično je da se njegova dela prodaju u ogromnim tiražima. Posle nagrade Nacionalni bestseler, tiraž od 50.000 primeraka razgrabljen je.

Ipak, po tiražima, daleko ispred Šiškina je Ljudmila Ulicka, čija dela, takođe, zahvaljujući vama mogu da se čitaju i na srpskom jeziku. Čime ona toliko pleni?
- Ono što Ulicka piše nama izgleda egzotično, ali to je zaista ruska realnost, svakodnevica. Govori o strašnoj sudbini ruske žene, koja je često neudata, ne rađa decu, nije ostvarena, kao žena... A ako ima porodicu, ona je njen stub. Radi teške fizičke poslove, sama gaji decu... "Bezotcovstvo" je pojam karakterističan za Rusiju. Ogroman je broj muškaraca koji ne brinu o deci ne ostaju uz žene kada zatrudne. Tako odrastaju muškarci, pomalo iskrivljene ličnoti, jer ih odgajaju samo žene - majke, bake... U Rusiji živi deset miliona žena više nego muškaraca. Uz to, muškarci i veoma rano umiru, što od alkohola, što od raznih bolesti. Zato se Ruskinje rado udaju za strance i odlaze iz svoje zemlje. Ljudmila Ulicka opisuje taj sirovi život. Zato je toliko popularna. Njene knjige u startu imaju tiraže od 150.000 primeraka.

Šta je trenutna književna moda u ovoj velikoj kulturi?
- U Rusiji su bestseleri dela koja govore o bogatašicama, njihovim životima, ženama oligarha koje objašnjavaju kako sobarica ujutru mora da im ispegla novine pre nego što ih donese da čitaju. Ako to ne uradi dobija otkaz. Ili, na primer, posteljine kupuju samo u jednoj fabrici svile u unutrašnjosti Kine. Velike tiraže imaju i knjige koje pišu TV zvezde.

Već pet godina živite u Moskvi. Jesu li vaši prevodi bolji od kada ste stalno u kontaktu sa "živim" jezikom, koji se neprestano menja?
- Prevoditi sa nekog jezika, a ne živeti makar malo tamo, krajnje je besmisleno. Ruski jezik je daleko bogatiji od našeg, i brzo se menja. Dešava se da nabroje deset reči u rečenici, koje kod nas sve znače isto. Ali, nedavno sam pogledala "Sonječku" Ulicke, koju sam prevodila dok sam živela u Beogradu, i nisam imala mnogo zamerki.

POTCENJEN ESNAF

VAŠE kolege u Beogradu poslednjih dana podsećaju na nepoštovanje prevodilačke profesije i na neprestano kršenje autorskih prava...
- Izgledalo mi je kao ljubaznost kada je Šiškin, poklanjajući mi knjigu, napisao posvetu "Prevodilac je više nego brat". Jer, prevodilac jeste taj preko koga saznajete za neko delo i koji može da upropasti sjajnu knjigu. A, dešava se da ljudi govore o knjizi, a i ne pomenu prevodioca. Ja lično nisam oštećena i ugrožena, ali mislim da ovaj posao nije cenjen. Čini mi se da je lakše napisati svoju knjigu, nego prevesti tuđu.

PREVODI

LJUBINKA Milinčić trenutno radi na prevodima "Danijela Štajn" Ljudmile Ulicke i Šiškinove "Ruske Švajcarske". Poslednjih godina, zahvaljujući njoj, na srpskom jeziku možemo da čitamo i "Sergej Jesenjin, istorija jednog ubistva" Vitalija Bezrukova, Ulickin roman "Iskreno vaš Šurik", "Bogorodičinu džamiju u Parizu" Jelene Čudmilove, "Fantaziju žene srednjih godina" Anatolija Tosa...

I. MIĆEVIĆ